уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:16

Стидимо се својих осећања

субота, 15.08.2009. у 22:00
Братислав Р. Милановић Фотодокументација „Политике”

Братислав Р. Милановић (1950), аутор је збирки песама: „Јелен у прозору” (1975), „Клатно” (1980), „Неман” (1987), „Балкански певач” (1995), „Врата у пољу” (1999), „Силазак” (2004), поеме „Србија на раскршћу” (1995), романа „Поток” (2001). Народна библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева објавила је Милановићеву књигу изабраних песама „Мале лампе у тмини” (2006), а Смедеревска песничка јесен, у библиотеци „Меридијани”, књигу „Непотребан летопис”.

Братислав Р. Милановић је овогодишњи добитник награде „Жичка хрисовуља”, која се на Преображење уручује у манастиру Жича.

Награда Вам се уручује у манастиру. У којој мери је Ваша поезија православна?

У српској књижевности све, у извесном смислу, има везе са православљем. Чак и они који га негирају имају везе с њим. Не можете негирати нешто што у појмовном смислу не постоји. Сва европска култура је хришћанска. Хришћанство је две хиљаде година утицало на начин мишљења, изграђивање читавог етичког система у Европи. Тако је било и у српској култури у књижевности средњег века. Она је код многих песника двадесетог века остварила велики утицај. Не само да сам читао средњовековне писце и песнике, него сам учио и од својих савременика. То је и у мојој поетици морало да остави трага. У мојој поезији има доста религиозних мотива: Бог и анђео се често помињу као оличења моћи и чистоте. Ја нисам атеиста. Ипак, не бих могао да кажем да је то дубока религиозност. За то је потребно много више.

Данас, у времену глобализма, када се поништава све што је национално, како бити модеран, а сачувати своје корене, порекло, традицију?

Не може мени нико ништа да поништи. Ја знам ко сам и не могу да будем нико други. Та врста вулгарног глобализма заправо је економска доктрина једне групе врло грамзивих људи. Може човек да сачува све своје особености, а да буде пацифиста и пријатељ другима. Двадесетих година прошлог века написано је неколико одличних књига, такозваних негативних утопија о таквом уједначавању света. Иза те намере лежи жеља за владањем целом планетом, свим људима. Најбоље такве књиге су роман Јевгенија Замјатина „Ми” и „Врли нови свет” Олдоса Хакслија. Свет би био страшан када би сви били исти. Какво би то било сивило! То не значи да не треба да постоји планетарно јединство у намери да свет буде бољи, праведнији, толерантнији.

Није лако, чини се, остати свој на своме?

Ако неко говори о толеранцији, онда не може да тражи да будем исти као он. Ваљда треба да поштује моју посебност која ме чини личношћу. Занимљиво је да они који друге терају да се одрекну корена, порекла, традиције, немају намере да то сами ураде. Вероватно мисле да су те њихове посебности на већем цивилизацијском ступњу и да други треба да се одрекну својих, па да прихвате њихове. То је непристојна, арогантна позиција. Не знам зашто бих се ја одрекао својих особености: језика, писма, културе и наместо њих усвојио америчке, енглеске, кинеске , руске – као своје. То не значи да не треба да знам друге језике и познајем друге народе и њихове културе. Свако учи од свакога оно што је добро.

Поучан је пример Чеслава Милоша?

Чеслав Милош је деценијама живео у Сан Франциску, предавао на америчком универзитету, а све време своје књиге писао на свом, пољском, језику. Он је на том језику спознао свет и на њему се најбоље изражавао. Песници наслеђују неке цивилизацијске кодове на свом језику, а да тога нису свесни. Одједном се у њиховом вокабулару отвори неки неочекиван извор из кога покуљају исто тако непознате комбинације речи и њихових значења. То је оно што се не може ни смислити ни научити. То не може нико да им узме. Нити да им да. А исти тај песник, по природи ствари, следи политичка, социјална, културна, научна кретања свога времена, живи истим животом као и његови савременици и то га чини модерним. Поезија је један велики амалгам у сваком времену. Зато је непролазна.

Неки критичари су за Вас рекли да сте „новолиричар”. Како Ви то разумете?

Јесам лиричар. Управо сам завршио књигу песама о љубави.Љубавпредставља врховни принцип постојања. У тој књизи има и љубави, и опчињености, и резигнације, и ироније... Људи се данас стиде осећања. Да ли то, у овом времену, нико никога не воли, нико не осећа бол због губитка драге особе? Емотивност у поезији је нешто друго. То није преписивање сопственог сентимента, већ буђење осећајности код читаоца. Свако време носи другу врсту осећајности. Али, увек ће постојати љубав, туга и радост.

Како бисте, најкраће, објаснили своје песништво?

Тешко питање. Морао бих да Вам одузмем много више простора него што га овде имамо на располагању. Проблем је писати о себи, то и врапци знају. Трпео сам разне и свакојаке утицаје док нисам изградио свој песнички „вјерују” и поступак који је препознатљив. Занимале су ме све теме, од друштвених, социјалних, политичких, еротских, до проблемских питања о смислу постојања, о суштини љубави. Био сам радознао за разне поступке и опредељења, али нисам могао да напишем песму у којој неће бити емоције и у којој се неће чути бруј језика. Све сам то „самлео” и умесио свој колач. Кад год завршим песму, ја је некоме читам наглас да бих чуо како звучи...

Географски сте близу Бранка Миљковића, а поетски?

Близу сам и поетски. Бранка Миљковића је у поезији занимало оно што је у поезији орфичко, стваралачко, откривалачко, а не миметичко. Говорио је да се метафоре налазе свуда око нас, само их треба открити. Желео је да проникне у смисао живота и смрти. Имао је дар да у језику споји неспојиво и тако открије његове нове изражајне могућности. Мене исто то занима. Научио сам на француским песничким правцима да ниједан, због манифестне искључивости, не може да буде свеобухватан. Поезија је све: она је и начин живота, и начин мишљења, и ликовност, и музика и понирање у бесконачне дубине језика...

Чега се више плашите: јелена у прозору, клатна, немани, балканског певача, врата у пољу или коначног силаска?

Највише се прибојавам силаска. А мислим да је то и нормално. Бојим се биолошког силаска, опадања физичких и менталних моћи, као што се сваки човек тога прибојава. Зато понекад помислим да се постојање, после неке метаморфозе, наставља у неком облику. Тешко ми је да замислим апсолутно ништа у које силазимо. Нека будем трава, багрем, нечија мисао...

Зоран Радисављевић


Коментари5
e73c7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vesna RAJSKI
Želim da se ovim putem obratim velikom pesniku Bati Milanoviću. Pre svega, od srca čestitam na nagradi i sigurna sam da će ih biti još. Jer, kvalitet se uvek prepozna, samo je ponekad potrebno vreme. Možda je to posledica svega onoga o čemu i Bata govori. Pored toga, želim da poklonim Bati knjigu poezije, svog pokojnog supruga, koja je izašla posthumno. Naime, Bata je još 1983. godine upoznao Aleksandra Rajskog i u kultnoj emisiji "PUTOKAZ" čitao njegove pesme. Kasnije su se sretali na mnogim književnim kolonijama i Rajski je, budući da se bavio novinarstvom, sa zadovoljstvom i sa puno poštovanja pisao i govorio o Bati. Zbog svega, hoću BATI MILANOVIĆU da poklonim zbirku pesama novinara i književnika ALEKSANDRA RAJSKOG, pod naslovom "STRAH OD POEZIJE". Jer sam sigurna da na taj način ispunjavam i želju svog supruga. Zato, molim Batu da mi se javi kako bih mu poslala knjigu.
Vonku Razvan
Zdravo, Bato! Svaka ti cast! U pravu si u svemu!
Zaratustra
I opet autor teksta pravi istu gresku, lisavajuci nas kao i prethodnici zadovoljstva da procitamo makar jedan stih nagradjenog pesnika.Ko se to boji lepote ili "jacine" stiha:autor teksta,pesnik ili komisija za dodelu nagrade? Ovo je najbolji nacin kako se citalastvo uvodi u konfuziju,ili uvodjenje novog nacina verovanja na slepo... Srecno!
jovan nikolic
Sjajno i dirljivo. Bata je veliki liricar i to potvrdjuje i delom i svojim zivotom.
Славко Ш.
Браво, рађајте се, рађајте и јављајте се ПЕСНИЦИ СРБИЈЕ И СРПСКОГ РОДА.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља