Пре не­ко­ли­ко да­на, при­шао ми је мо­мак ко­ји је про­пао у но­ви­нар­ству, али је ус­пео на „Тви­те­ру”. Жу­ља­ла га је ре­че­ни­ца и ни­је же­лео да ме по­слу­ша ка­да сам му пре­по­ру­чио да, пре не­го што оде на Бај­ло­ни­је­ву пи­ја­цу, про­у­чи де­тек­тив­ску ме­та­фи­зи­ку у ро­ма­ни­ма Ум­бер­та Ека. То му, раз­у­ме се, ни­је би­ло по­треб­но да би умео да про­чи­та ко­ли­ко ко­шта­ју кра­став­ци, већ да би опи­сао ка­ко се у су­бо­ту у под­не, по сне­гу, про­би­ја кроз ап­стракт­ни мо­дел хи­по­те­тич­но­сти дор­ћол­ске пи­јач­не гун­гу­ле, ко­ји, за­пра­во, пред­ста­вља Те­зе­јев ла­ви­ринт До­њег гра­да.  Кли­ња ме гле­дао чуд­но. Зар да та­ко про­ћер­да сво­ју све­тлу…