Данашња деца прво науче да играју компјутерске игрице, а тек онда се, евентуално, попну на дрво. Зато, док не одрасту, тешко разликују трешњу од лубенице. Уместо да трче по пољима цвећа и ливада, што би рекао покојни песник Добрица Ерић, или да играју фудбал и баскет на теренима између сивих солитера, детињство проводе сами у собама. Отуђени од спољног света, другара, неба, сунца и ветра пронашли су нови универзум кроз који лебде, гледајући у екране паметних телефона, таблета или рачунара. Тако се улази у виртуелну реалност, мада је далеко упечатљивије, ако се трагање за правом истином преведе у сферу филма, у „Матрикс”. Тамо где владају задивљујући прелази између различитих стварности: у…