„Кенеди добија претње смрћу” наслов је који привлачи пажњу због асоцијације на убиство 35. председника САД, мада се информација односи на ћерку Џеј-Еф-Кеја, Каролину. Срећом, ништа јој се лоше није догодило, али је она, као припадница моћног клана Кенедијевих, добила све насловне стране. То презиме и даље је политички „бренд”, што чланове ове породице, уз Бушове и Клинтонове, сврстава у три...

Ако ти је деда био конгресмен и твоје шансе да се нађеш у Конгресу веће су за 28.000 пута него обичних смртника, показало је једно истраживање објављено у „Њујорк тајмсу”. Можда у Србији тај проценат није исти, али је формула за успех идентична. Деценије иза нас показују да је презиме на гласу кључ који сва врата отвара. Речју, статус је наследна појава. Презивати се Буш, Клинтон или Кенеди...

Војислав Шешељ се, за разлику од неких других страначких лидера, брзо навукао на „Твитер”. Десетак дана по доласку из Хага, отворио је налог на тој друштвеној мрежи и већ „цвркуће”, свакодневно п(р)озивајући бивше саборце Николића и Вучића. Мада, по тежини тих његових опаски на рачун садашњих политичких противника, то је све само не цвркут. Али, за мање од месец и по дана стекао је око 7.000...

За све ове године бизнисмен Милан Беко, који је пре неколико дана рањен испред своје куће из за сада непознатих разлога, није успео да се ослободи јавних сумњи да је његов пословни успех имао везе са политичким контактима. Као и његов пријатељ Мирослав Мишковић, али и други тајкуни, политичку потпору су добијали тако што су финансирали већину важнијих странка. С тим што им се те инвестиције,...

По­је­ди­ни на­чел­ни­ци по­ли­ци­је го­ди­на­ма чу­ва­ју функ­ци­је та­ко што др­жав­не функ­ци­о­не­ре, од чи­је до­бре во­ље за­ви­се њи­хо­ве по­зи­ци­је, „хра­не” ин­фор­ма­ци­ја­ма о то­ме ка­ко им је жи­вот угро­жен. Ка­ко је наш лист пи­сао у ју­че­ра­шњем ис­тра­жи­ва­њу („Ту­ча на спла­ву ума­ло сру­ши­ла Ву­чи­ће­ву вла­ду”), ме­тод је био да се про­на­ђе не­ко из кри­ми­но­ге­них...

Откад је у Србији званично укинут социјализам, свако мало се јави прича о новом моделу раста. Пошто претходни није ваљао. А сваки следећи – био он ирски, корејски, сингапурски или марсовски – најпре би био обесмишљен, па тек онда пуштен у промет. Тако је овде Милошевић заговарао социјализам шведског типа, а да нико није упитао – какав је то шведски модел без краља и капитализма? Или – крене...

Током протеклих двадесет пет година (тачније од настанка Друге републике, септембра 1990. године) често имамо прилике да слушамо о великим и важним узорима Србије. Од Милошевићевог „скандинавског модела”, преко свих оних покушаја да наше рушевне институције и пропалу привреду некако подстакнемо брзим препородом какав је била шпанска мовида (о којој и данас сањају српски монархисти), ирско чудо,...

Као лош ђак који само што није пао разред, Србија се окреће лево-десно да види од кога ће да препише. Писмени задатак ради се на тему како од презадужене државе с уништеном индустријом, високом незапосленошћу и гломазном, а неспособном бирократијом, постати уређено друштво које нешто производи и продаје. Ирска, Естонија и Сингапур појављују се као спасоносни модели – мале, некада сиромашне...

Да смо применили бар део страних модела на које су се наши политичари и реформатори у новије време позивали, ослањали и у које су се клели, Србија би данас била земља шведског стандарда, просечног личног дохотка као у Сингапуру, са аутоиндустријом какву има Словачка, а ЕПС би нам био профитабилан као чешки ЧЕЗ. А да смо наставили да примењујемо швајцарски модел који је до пре пет година био на...