уторак, 24.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа

Таг: аустрија мз

06.01.2008 у 12:40
Мој другар Илија, отишао из свог села испод Козаре још док је оно у Босанској Крајини било, а било му је једва двадесет и таман је из војске стигао. Обрео се у малом  словенском градићу близу Љубљане гдје је већ било његових сељана и ту радио у некаквој фабрици нечега. Живио је у подстанарској собици а сваких неколико месеци одлазио би аутобусом  до свога села  где је радо био виђен од мајке и петеро-шестеро што браће што сестара. А радо га виђало и неколико девојака па и тазе удатих младих жена чији су мужеви такођер грбачили негде по Словенији. Онако висок, крупан и космат, као да је Ћопић у њега гледао док је описивао свога Николетину Бурсаћа. Ту негде у околним градићима где би суботом након тешке радне недеље тумарао с другарима, упозна мој Илија и своју будућу Зору. И таман она затрудни, а оно у Словенији припуца. Не би друго, него пође Илија неком не баш рођеном ујаку у Минхен. Могло се – јер  тада  макар и црвен, наш је пасош у целој Европи био за поштовање.У Минхену и околици све скривајући се, радио је Илија на  "бауштели", што би се по нашки рекло, на градилишту. Наравно на црно, без радне и боравне дозволе, без осигурања, и без знања немачког, онако на дневницу а понекад и без ње. Радио је а у глави му се само његова Зора врзмала коју је пре него ће за Минхен поћи, одвео код њених негде у околину Теслића где се, писала му је, породила и донела на свет здраво женско дете.  И све тако радећи по бауштелама, сазна Илија да се још једино у Аустрији може легално отићи као туриста на три месеца, пронаћи посао, стан па онда за неколико недеља стигне ти и радна дозвола а убрзо и боравна виза.  И крену Илија. Ионако му је нередовито плата стизала, а и кад би стизала а стизала би сваког петка онако наруке, бивала је све мања јер му је онај исти ујак дебело наплаћивао своју бригу о њему. 
01.12.2007 у 15:34
Рођен сам у срцу Шумадије, на пола пута од Јагодине према Крагујевцу, и то ако кренете путем уз речицу Осаоницу. Нећете видети бог зна шта, тек неколико села, километрима дугачка, развучених кућа ограђених тарабом. И с лева и с десна дижу се не висока брда, шумовита, на чијим покосима спавају неоране њиве обрасле у коров. У иностранству сам од своје девете године а да то нисам ни знао. Трбухом за колачима (јер круха је ипак било), покренули се моји родитељи возом према западу. Јесу ли знали или само наслућивали да Запад почиње послије Шида, тек они се зауставише у Хрватској, а нас, своју дјецу, оставише још коју годину код својих родитеља. Кад се мало средише, доведоше и нас. Тада сам први пут видио многе ствари – електричну локомотиву, велеградске небодере, па  Бг па Зг, латиницу и неразумљиве дијалекте, а  на крају бескрајну пучину мора. Сјећам се тог мора тада, било је бљештаво и свјетло плаво и некако без јасног краја, а мирис његов ушао је у ме и још не излази.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља