Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117,85	118,56	118,2
103,87	104,49	104,18
103,24	103,86	103,55

Култура

06.11.2018 у 09:02

У Женеви откривена спомен плоча Јовану Дучићу

ЖЕНЕВА - У Женеви је свечано откривена спомен-плоча посвећена Јовану Дучићу, великом српском писцу и дипломати, који је у овом граду провео седам година живота. Иницијативу за постављање овог обележја покренула је Амбасада Републике Србије у Швајцарској, желећи да остави трајан спомен на време које је славни српски песник и дипломата провео најпре на студијама у Женеви, од 1899. до 1906. године, а затим и у својству сталног делегата Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца при Друштву народа, 1925. године. Спомен-плоча, постављена на адреси на којој је Дучић живео у време студија, у непосредној близини Женевског универзитета, дар је Министарства културе и информисања Републике Србије Граду Женеви и на њој пише: „Овде је у време својих студија живео Јован Дучић (1874-1943), кнез српске

Магазин

27.06.2018 у 13:15

Дучић je волео свој родни град

„Требиње је један град изузетног значаја међу градовима старог српског царства. Овде је пореклом прва династија, српска династија Војисављевића, који су владали пре Немање нашим народом...” Трагом ових речи надахнутог Јована Дучића, писца, песника и дипломате запутисмо се уз Дрину преко Мокре горе, Андрићграда, Вишеграда, Фоче и Сутјеске, па Билећког језера и Гацка до бајковитог Требиња, подно Леотара, на реци Требишњици. Вредело је упустити се у ову авантуру јер Дучићево „мило Требиње”, како је овај знаменити Херцеговац знао да каже за свој родни град, дочекује сваког путника-намерника широм раширених руку под стогодишњим платанима који су обележје овога града. Опет по идеји и замисли славног Дучића, који је обожавао Требиње, бринуо о њему и увек му се враћао. Његош и Јелена

Ризница

06.09.2017 у 11:45

Песме у прози

Њене су очи као двоје деце, обучене у бело, која се држе за руку, и певају псалам цара Давида. Њене су усне као две речи библије које је написао пророк кад се вратио из пустиње у којој је разговарао с Богом. Њене речи су тихе, и када почне да их изговара, то изгледа као падање звезда на језеру Гепезарету. Њен је корак благ, и она иде оборених очију, мислећи на свој златни појас, своје паунове, и хладну месечину коју је једном видела на планини Сунце. Јер је Естира кћи поглавице из мога племена, из царске лозе. И док ја стражарим ноћу пред њеним шатором, умирући од пожуде, она спава држећи међу прстима два сребрна цвета јасмина.

Ризница

05.01.2017 у 15:43

Кнез Иво Војновић

Као сунцокрет који више није имао снаге да гледа за сунцем, клонуо је племенити живот овог мирног и уморног песника. И затим, нечујно, он је прешао најкраћи пут између живота и смрти. Као песник и мислилац, он је морао веровати да је смрт једна утопија и предрасуда, и могао да је прими с мирноћом с којом су умирали светитељи и мудраци. Али као смртни човек, нико се није годинама и месецима толико очајнички борио да се ишчупа из живота. Зашто? Живот му је одавна био одузео оно што чини његову лепоту која је једини његов смисао. Али је песник знао, међутим, да о смрти не постоји једно уверење, него само једна фикција. Јер у љубави између живота и смрти овог ретког и великог човека било је нешто што га је и кроз његов трагични век као железна копча везивало за овај свет. То је његов

Ризница

23.09.2016 у 14:00

У ноћи без месеца

Већ пуну недељу од како су ноћи без месеца и како, свако вече, силазе на реку да лове ракове. Кроз дугу и топлу помрчину вере се стрм изрован пут, из последње требињске мале у тамно поље пуно камења. С обе стране плотови од глога и драче њиве у којима мирише дуван и љуљају се тамне масе кукуруза који се не распознају у мраку. У ваздуху се осећа мирис печене земље ваљда прашинасте и испуцале од дугих суша. Свод је био таман, чивитаст, на два три места напукао и светлио се само у тим пукотинама. Далеко одоздо на пољу чује се река где шушти, бучи, протежући се испод мустаћског каменог моста до испод развалина манастира Тврдоша што је ту негде у ноћи. Из далека од вароши, виде се мирне ноћне ватре и чују низ поље десетина великих старих кола, што наводњавају њиве с тупим цвиљењем,

Ризница

07.07.2016 у 17:07

Гроб Цецилије Метеле

Спава Цецилија Метела, све спава, Сто година преспи и сто нових зачне. Пева тић из жита и косач из трава, А ништа да прене трепавице плачне. У мрак бела стада са хумова сходе; Голуби из поља беже испред сене; Апијом се врате легије што воде Краље од истока, и пљачку, и плене. Очи Цецилије мокрих трепавица, Од свег окренуте сад гледају другде: Не прену их трубе ни глас ноћних птица. Сто година мирно она пређе свугде: Лепота је смрти без својих граница; А мокре су очи окренуте другде. (Политика 6. јануар 1922. године)

Култура

25.04.2016 у 22:00

Све Дучићеве љубави

У Требињу, на Благовести, одржавају се Дучићеве вечери поезије. Ове године Дучићеву награду добио је песник Гојко Ђого. Ономад, не тако давно, песник је тамновао због „Вунених времена”. На судском процесу оптужени Ђого је у своју одбрану рекао: „Било би лепо да се судско веће бави поезијом, али у слободно време. Мало је чудно, друже судија да суд у чијем саставу не видим ниједног песника, ни књижевног критичара суди поезији. Жалосна је земља у којој се поезији суди...” Судско веће изрекло је пресуду, казну од две године затвора... Песник Гојко Ђого је и велики познавалац лековитих трава што самоникло, божијом вољом, расту свуд по Херцеговини. Кад год дођем у Херцеговину одем на Црквину, брдашце изнад Требиња, где се налази херцеговачка Грачаница у којој почива песник Јован Дучић.

Ризница

14.04.2016 у 16:29

Песма о себи

Господ ме сеја цело време? И свуд сам нова реч и знамен. У белом хлебу прво семе, У тврђавама крвав камен. И први поглед заљубљених, И нож у руци харамије, И молитва из срца верних, И сан на песку гладне змије, И бродолом у освит ведар, И очајников крик за снагом, И на Либану сјајни кедар, И страшна војска пред Картагом. И ја сам нада срца сетног, И фар у мору непознатом, И реч са уста кривоклетног, И лихварева жеђ за златом. На пустом путу атом праха, У небу сунчев круг и слика, Жижак у дому сиромаха, Суза у оку мученика. (Политика, 6. јануар 1932. године)

Ризница

07.02.2016 у 14:59

Авентино

Волео сам благо поподне на расејаним и пометеним путевима на старом Авентину, чије је шуме некад опевао Овид. Једно танко звоно, можда са свете Сабине, прво осети конац дана, и одмах затим пробуди хиљаду других звонара римских. Једно за другим, као јата белих птица, дигну се у ваздух звуци са свете Бабене, затим са светог Чезара, затим са свете Нереје и Ахилеје, док не забруји цео свештени крај, с краја, до на крај, у безбројним металима који се претворе у течност и прашину мелодије. То је час када се Рим растаје са једним окончаним даном или једним окончаним столећем. Звуци се помешају са целим морем разнобојне светлости и падају по крововима идентификовани у једној неизмерној религиозној екстази. Овде таквим сјајем отпочињу ноћи, каквим би другде отпочело јутро. У другим старим

Култура

09.04.2011 у 22:00

Неиспуњена жеља Јована Дучића

Требиње – На Благовести, у Херцеговачкој Грачаници, свету литургију (и помен Јовану Дучићу) служио је владика херцеговачки Глигорије. На Црквину, да ода пошту великом песнику, дошло је читаво Требиње. Јована Дучића, песника и дипломату од блиставе каријере, Други светски рат затекао је у Мадриду, где је био на месту краљевско-министарског посланика. Из Мадрида, Дучић је отишао у...

Пријавите се на нашу маилинг листу