недеља, 17.01.2021.

Курсна листа

	Куп.	Прод.	Сред.
	117,23	117,93	117,58
	96,54	97,12	96,83
	108,59	109,24	108,91

Таг: велики рат

Друштво

21.07.2019 у 14:16

Де Голов витез и српска мајка

Чачак – Поводом посете председника Француске Републике Емануела Макрона Србији, нижу се сећања на негдашње пријатељство два народа. Једно од њих прибележио је и чачански књижевник Антоније Ђурић у својој чувеној повесници „Солунци говоре”, описавши успомене Алексе Петровића који се, као осамнаестогодишњак из околине Младеновца, 1914. јавио у добровољце пошто није имао војни позив. И тако почео да дели судбину Српске војске у Првом светском рату, сведочећи касније овако... „Почетком јануара 1916. били смо у Фијери (Албанија). То је највећи пакао. Сместише нас у неке логоре, ограђене жицом. Логор чувају наши савезници са перушкама, берсаљери... Разапели смо наше исцепане шаторе на влажној ледини, без сламе смо, без хлеба, воде... Десет дана живели смо готово без ичега. Неки италијански

Друштво

17.07.2019 у 20:55

Наш човек у срцу хуманитарне мисије

Кемал спремао се да се због ситуације настале после Балканских ратова, врати у родни Истанбул, а Панчевац, магистар фармације Ђура Лакић купио је његову апотеку уз помоћ својих пријатеља, угледне београдске породице Бајлони. Посао је брзо развио и када је помислио да ће у Битољу годинама остати, избио је Први светски рат. Све до октобра 1915. Лакић ипак несметано ради, а онда се ратна ситуација погоршала за Србе. Војска се повлачила преко беспућа Албаније, а Ђура придружио својој браћи. Имао је само толико времена да кофер напуни неопходним стварима, закључа апотеку и нађе се у једном од последњих возова за Солун. У живописном лучком граду на обали Егејског мора среће се са великом групом земљака и ту укрцава на француску лађу која је наше невољнике требало да одведе у Бизерту. На

Србија

29.06.2019 у 19:00

Чим се Србин опорави он пева и игра

„Ми смо певали кад је било најтеже. Певали смо кад су нас француске лађе пребацивале из Албаније на Крф, а били смо живи лешеви. Француски морнари и официри плакали су слушајући нас и говорили: ’Какав диван народ!’ Певали смо кад смо умирали на острву Виду, певали смо кад смо гинули на Солунском фронту. Кад бисмо у рововима запевали, Бугари би престајали да пуцају. Зато смо ми народ који никад не може да пропадне.” Овако је о најтежим данима Великог рата и непоколебљивости српских ратника сведочила хероина Милунка Савић, „српска Јованка Орлеанка”, како су је звали Французи. Те њене речи забележене су у књизи „Ходочашће на Крф” аутора Љубомира Сарамандића, кустоса Српске куће на Крфу и књижевника. Ово дело пуно је упечатљивих прича о голготи српске војске у повлачењу преко Албаније, као

Свет

28.06.2019 у 13:16

Сто година од потписивања Версајског уговора

Париз - Париска палата Версај данас обележава 100 година од потписивања уговора којим је формално окончан Први светски рат. Целодневни догађај такође слави и француско-америчку сарадњу у рату, која је означила ступање САД на светску сцену, и укључује прикупљање донација за национални меморијални центар у Вашингтону. Ратна дејства у Првом светском рату су окончана 11. новембра 1918. али је до потписивања мировног уговора прошло још неколико месеци. Версајски уговор, потписан 28. јуна 1919, потврдио је пораз Немачке од Француске, Велике Британије, САД и других савезничких земаља. Тај уговор се, због тешких услова постављених Немачкој, доживљава и као главни разлог појаве нацизма у тој земљи, пре свега због огромних ратних репарација које је морала да плати, јавља АП а преноси Бета.

Србија

08.06.2019 у 18:00

Патриотизам прирођене Српкиње

Јелисавета Христић је по роду и народности припадала Ирској, а по ономе како је живела и делала, свим срцем Србији. Благодарна Јелисавета, удата је била за српског коњичког пуковника Љубомира Христића, а мати потоњег дивизијског ђенерала Николе Христића, првог ађутанта краља Петра Другог. Како је сама говорила, а забележио „Лист народне захвалности” из 1939. године: „Као удајом прирођена Српкиња, још у балканским ратовима, прионула сам да од себе дам све што се може за своју нову отаџбину...” Високообразована, хумане културе, нарочито цењена у енглеским круговима, Јелисавета се још почетком балканских ратова бацила на пропагирање „српске ствари”, наводи се у уводнику издања које „живи посвећују палима”. Најпре, неуморно је „за своју отаџбину Србију” писала Христићева по

Србија

01.06.2019 у 17:03

Ђенералова кћи

Током Балканских ратова 1912/13, док је пуковник Александар М. Мијушковић (1865–1933) био у Главном штабу Дринске дивизије, као командант артиљерије, његова супруга Даринка (дев. Станојевић), као и друге напредне жене онога доба, била је добровољна болничарка као чланица Кола српских сестара. Српски топови се још нису ваљано охладили, када започе и Велики рат. Породица пуковника Мијушковића (будућег ђенерала) морала се пре времена вратити са одмора из Бање Ковиљаче. Супруг Александар се јавио команди на дужност, док се Даринка (1875–1964) поново посветила пословима у Ваљевској болници. Њихово првенче ћерка Марија (1898–1978) те школске године је завршила као одличан ђак четвртог разреда (по старом) Ваљевске гимназије и желела је да и она помогне у поменутој болници. Посао јој није

Србија

18.05.2019 у 16:08

Кад Даринка оца и мајку замени карабином и камом

У рат је 1912. добровољно отишла са тринаест година и била трипут рањавана. На ратишту се удала и породила и вратила након седам година као победница са ордењем и чином наредника, али остала непозната за нараштаје којима је даровала слободу. Овај кратак текст биће омаж заборављеном четнику Даринки Симић, која је, према сопственим речима, оца и мајку заменила карабином и камом. Даринка Степановић Симић рођена је 1899. године у Неготину, где јој је отац Миленко, војни чиновник из Црне Горе, био у служби. Мајка јој је била Чачанка. Школовала се у Жагубици, Јасики и Ивањици. Скамију је заменила бусијом, а писаљку револвером, који је раније потајно узимала од оца, на шта јој је увек одговарано покудом да је то неодговарајући женски накит. У четнике се пријавила међу првима у чачанском

Култура

17.05.2019 у 11:51

Изложба „Србија и Срби 1914 - 1918” у Фиренци

Након великог успеха у Риму и Вићенци, изложба Архива Србије „Србија и Срби 1914 - 1918” аутора др Мирослава Перишића и Јелице Рељић од 20. маја гостује у Фиренци, најавили су из Архива Србије. На отварању изложбене поставке у здању Цорридоио Брунеллесћи е Ћиостро ди Леванте - Библиотеца Уманистица 20. маја у 18 сати говиће Горан Алексић, амбасадор Републике Србије у Италији, Масимо Фратини, градски секретар за културу, др Марчело Гарзанити, редовни професор Универзитета у Фиренци, др Мирослав Перишић, директор Архива Србије и Симоне Малаволти, историчар. Изложба прати историју Србије и судбину српског народа у Првом светском рату, а посебна тематска целина посвећена је српско-италијанским односима у периоду од 1914. до 1918. године. Посебна пажња посвећена је документима који

Србија

13.05.2019 у 12:29

Пожртвовани учитељ

Наша најстарија средња школа била је Београдска гимназија основана кнежевским указом из 1839, која је тек од 1890. године добила садашњи назив – Прва београдска гимназија. Она је од самог почетка била веома добро опскрбљена свиме што је било неопходно за ваљану наставу достојну било које другe европске гимназије. Исто тако, и сам професорски кадар био је изузетан. Један од таквих људи, напредних и слободоумних, био је суплент Владимир Малина (1839–1917). Он беше Чех, поданик Фрање Јосифа, који је после школовања дошао у Кнежевину Србију и нашао државни посао, 1880. године, у Другој ваљевској гимназији као наставник немачког језика. Непуне две и по године доцније бива пребачен на исти положај у Зајечарску гимназију. Министарство просвете га шаље даље, 1886. у Другу београдску

Култура

05.05.2019 у 23:30

Породице у вихору рата

Ратне хронике често, и сасвим оправдано, величају добијене битке, подвиге, освојене тврђаве. Ређе читамо о томе како изгледа живот оних који су остали иза те војске: породица, мајке, жене и деца који их чекају или – не дочекају. Један такав дневник, на 400 страна, који је од 1915. до 1918. водила Наталија Аранђеловић (1884–1951), управо је објавио Историјски архив Београда. Наталија је рођена у породици Бајаловић, од мајке Марије и оца Љубомира, пешадијског пуковника и ађутанта краља Милана Обреновића. Њен муж Никола Аранђеловић (1876-1963), на почетку Првог светског рата био је потпуковник, командир телеграфског одељења треће армије, од 1916. помоћник шефа телеграфа у Врховној команди, а после рата редовни професор на Војној академији. Имали су петоро деце: Предрага, Миодрага, Јована,

Претходна Следећа

4
5
6
7
8
9
10
11
12

Почетна / Тагови

17.01.2021 у 10:48

Улице првог приоритета очишћене од снега

17.01.2021 у 10:12

У леденим данима нема леда на Дунаву и Сави

17.01.2021 у 10:00

Србин убијен у Филаделфији

17.01.2021 у 09:49

Верујем да ће Билчиков извештај бити избалансиран

17.01.2021 у 09:40

Мексико на челу фронта против „инквизиције” на интернету

17.01.2021 у 09:21

Цене брашна стагнирају упркос поскупљењу пшенице