utorak, 22.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 18:21

Apostoli glume

Autor: Gojko Šantićpetak, 21.08.2009. u 22:00

Prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta glumac Gojko Šantić u najnovijoj knjizi „Apostoli glume” (izdavač „Draganić“, 2009) objavio je dvanaest literarnih portreta velikana našeg glumišta, sa kojima je i sam godinama bivao na sceni. Vremenski, ova knjiga obuhvata period od pola veka i, kako je u pogovoru napisao Slobodan Rakitić, ovo delo je i neka vrsta Šantićeve duhovne autobiografije. Gojko Šantić piše o Milivoju Živanoviću, Mariji Crnobori, Ljubiši Jovanoviću, Ljiljani Krstić, Milanu Ajvazu, Raheli Ferari, Branku Pleši, Stevi Žigonu, Ljubi Tadiću, Radmili Andrić, Milošu Žutiću i Mirjani Vukojčić. Prenosimo delove eseja o glumcima iz ove Šantićeve knjige.

Marija Crnobori

Crno borje

…Sve je u spajanju i ulančavanju. Oduvek smo ono što jesmo. Ogledajmo se, dakle, u prvobitnoj svetlosti a pronađimo se u vremenu u kome živimo. Krenimo u zaleđe reči, u tišinu gde je pronicanje prirodno stanje. Možda ćemo u toj potrazi otkriti sveukupnost prirode. Uputimo se za velikanima duha. Oni su, podseća nas Marija, „bili geniji koji su osjetili strahotnu vezu sa morem, zemljom, grožđem, maslinom i suncem u njima i izvan njih – i nestali, otišli, a djelo ostavili da traje vjekovima da ih niko ne stigne i prestigne”.

Dok je branila njihovu mudrost na sceni, nijedan suvišan pokret i nijedna suvišna misao nisu odvlačili pažnju od suštine izgovorenog. Njeno stojište je bilo ukotvljeno kao i njen brod. Telo je samo nagoveštavalo pobunu. Dobijalo je formu skladne, očvrsle i uzvišene skulpturnosti. Tek kada bi zaćutala i utonula u tišinu, ruke su joj doigravale zaostalu misao. Otvarala je dlanove ka gledalištu kao da se brani i traži predah. Podizala je levu ruku i spoljnim, povijenim delom šake, kao blagim upijačem, doticala orošeno čelo. Doticala je i proveravala meru sagorevanja. Zatvarala je oči i gasila svoj prirodni pogled. Istrajavala je u slepom osluškivanju. Prisećala se Homerove tamne vidovitosti. Do potpunog predavanja snu…

Stevo Žigon

Paradoks

…Apsurd, paradoks, kontroverznost, ambivalentnost – sve u izukrštanim, nepomirljivim stanjima i osećanjima, u nespojivostima osobina koje je Žigon svojom glumačkom energijom na začuđujući način mirio i dopunjavao. Bio je u svemu tome dosledan i veran svome temperamentu. Što je bila dublja radoznalost i zapitanost, oči su bile otvorenije a sluh budniji.

(/slika2)Veliki glumac i veliki reditelj, Žigon je često bio i polemičar koji se borio za visoke ideale u pozorišnoj umetnosti. Verovao je da mala čuda na sceni otkrivaju velike tajne u gledalištu.

Njegov Jago sa Lovrijenca je pravo čudo igre „iz kontre”. Progovorio je iz dokolice. Iz osećanja praznine, zaludnosti i izgubljenosti. Olako i uzgredno. On više nagoveštava nego što tvrdi. Površan i nezainteresovan za to što bi da saopšti. Neupućen u prirodu sopstvene intrige. Kada ga Otelo pritera uza zid dubrovačke tvrđave, tražeći da pojasni ono zbog čega okoliši, on se široko raširenih ruku, kao razapet na krstu, sav pretvara u mučenika. I tada, u iznudici, kroz iznenadni i bolni izliv saosećanja, on svoju paklenu intrigu, oštrim glumačkim rezom, pretvara u odano prijateljstvo. Prisvaja za sebe Otelovu ranjivost, upija je i prinosi kroz krik kao sopstvenu žrtvu. Žigonovski, paradoksalno i neuhvatljivo…

Radmila Andrić

Pobeći od utiska

…Njena Blanša, iz predstave „Tramvaj zvani želja” Tenesija Vilijamsa, briše granicu između onoga što joj se događa i onoga što umišlja. Dok vapi za svetlošću, ona se povlači u mrak. Pamtimo: krhko telo, duge uznemirene i drhtave ruke u čijim se pokretima otkriva nailaženje i opadanje Blanšine ranjene senzibilnosti. Pamtimo: prefinjenost kojom se brani od sredine u kojoj se obrela, bežanje od same sebe i svoje potisnute prošlosti, ono bolno treptanje i skrivanje od potpune skrajnutosti. Dok je zatvarala oči, strah i teret su ležali na njenim kapcima. Posle ispunjene tišine ona bi, blaga, smotrena i tiha, otvarala oči i zurila u prazninu svog izmučenog bića. Sve je u toj tišini bilo tako životno, a tako bestelesno, mekano i nedohvatljivo. Bogata i iznijansirana kreacija bez ijednog suvišnog detalja.

(/slika3)Bila je prava radost gledati Radmilinu cvećarku Elizu u Šoovom „Pigmalionu”. Često sam ulazio u salu da odgledam antologijsku scenu čajanke u kojoj Eliza pokazuje kako je kultivisala svoj ulični govor i ovladala uzornim jezikom. Koliko je samo šarma, šeretluka i ljupkosti u tom damskom maniru, koliko humornih nijansi i doskočica u Elizinoj govornoj afektaciji, u tom „peglanju” jezika i napadno upevanim vokalima i akcenatskim dužinama. I koliko urnebesnog smeha u gledalištu kada se ceo taj trud neočekivano rasprši u neartikulisanom uzviku koji, kako kaže profesor Higins, „kasapi i sramoti engleski jezik”…. Odraz te Radmiline nadahnute igre pratili smo na zapanjenom i uzdržanom licu gđe Higins, koju je duhovito i superiorno igrala Rahaela Ferari. Bio je to praznik glumačke umetnosti. Scena doigravanja i nadigravanja dve velike glumice

Miloš Žutić

Sve ima svoje ime

…Ispod snažnog i isklesanog čela prodirao je iskren pogled postojanog i trajnog prijatelja. Ulicom je koračao odmerenim, ujednačenim korakom. Prav i zategnut kao struna. Kao da je udahnuo sveukupnost duhovnosti da bi lako i sigurno nadrastao vrevu svakodnevice.

To umireno i skladno telo na sceni je postojalo gipko, pokretno i savitljivo. Padao je i lepio se za scenu kao da je u vodi. Munjevitim skokovima menjao ritam i ovladavao prostorom. Iz prirodne opuštenosti pravio predmete i bravurozna salta. Radio je lako i mekano i izazivao frenetične aplauze.

Usklađivao je ono što je neuskladivo. Bio je glumac koji je poštovao tradiciju, ali nije bio tradicionalista. Gospodario je scenom, a bio odani sluga kolektivne igre. Svi njegovi prohtevi u pozorištu bili su prohtevi pred samim sobom. Kada se opirao površnosti i neukusu, radio je to sa nekom plemenitom odmerenošću.

Postideo bi svojom merom sve što ne priliči suštini glume. Sve ima svoje mesto. I sve ima svoje ime – govorio je Miša.

I Mišine nezaboravne uloge imaju svoja imena: Mesar Niča, Paron Furte, Beg Pintorović, Doktor Dorn, Šarl Bovari, Danton; Žorž Pitu, Vasilije Šopalović, Šerbulić, Medaković, Pridaman, Žeront i Malvolio. Njihov tvorac Miloš Žutić, glumac, čovek i prijatelj za sva vremena, ima svoje trajno ime u istoriji srpskog glumišta. I u kolektivnom pamćenju njegove glumačke sabraće.

Mirjana Vukojčić

Mali rituali

…Njena Olga iz Predićeve „Golgote” u trenutku dok se odlučuje na samoubistvo, blagim i mekanim pokretom nogu izuva cipele. Pobožno i strpljivo ih priljubljuje jednu uz drugu i poravnava ih kao dete koje odlaže svoje igračke pre spavanja.

Zatvara dlanove u pesnice kao da istiskuje poslednju kap života sa zgrčenog dlana. Zatim otvara dlanove da bi dunula u njih kao u praznu školjku. Kao da je poslala neku skrivenu, samo njoj znanu poruku u prostor? Ili se zaklela na večno ćutanje?

A onda bi, za trenutak, pogledala iznad sebe i, onako bosonoga, napustila scenu. Nevelika rastom, Vukojčićeva je u tom nemom izlasku izrastala u veliku, tragičnu heroinu. Publika je bez daha gledala u njene skrajnute cipele i sa gašenjem svetla nagrađivala je aplauzom.

Sekanina Ofelija je prva i jedina Ofelija koja trudna odlazi u ludilo. Mekana i lomna kao paprat koju rasipa oko sebe umesto cveća, ona se u sceni „zavrtke” sa Horacijem, na kosini velike viseće ploče, u silovitim zamasima i vrćenjima, u snažnim vrtlozima tela

i munjevitim izbačajima, zaustavlja na samoj ivici ploče. Tu, u nagloj i potpunoj obamrlosti, simulira čas lutku, čas mrtvu devojku, i tako zamukla i skamenjena kao kakva preteća skulptura, prinosi svoju žrtvu Šekspiru. U toj sceni, u toj skamenjenosti, sve mora da se vrati unutrašnjoj sprezi pozorišta i Sekaninog „nasleđenog života”.


Komentari2
931ea
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Veljko Živković
Милош Жутић је је био српски филмски и позоришни глумац. Играо је историјске личности као што су: Хамлет, Ђорђе Црнојевић, Наум Крнар, Мојсије, Адам Богосављевић, Вук Караџић, Прота Матеја Ненадовић, Војвода Тома Вучић Перишић, Милан А. Симић, Жорж Дантон, Цар Едип, Борис Пастернак, Вук Мићиновић, Албер Ками, Павле Радовановић, Кнез Милош Обреновић, Јован Илић, Генерал Костјурин, Јован Хаџић, Ханс Кристијан Андерсен, Кнез Лазар Хребељановић, Војвода Радомир Путник и Гаврил Стефановић Венцловић.
Veljko Živković
Гојко Шантић је српски глумац. Он је играо највише улоге историјских личности као што су: Отело, Просперо, Фалстаф, Кориолан, Цар Душан Немањић, Владика Данило I Петровић Његош, Петар II Петровић Његош, Доротеј, Орест, Вук Исакович, Вук Стефановић Караџић, Бановић Страхиња, Војин Југовић, Пуковник Драгутин Димитријевић Апис, Пуковник Милош Васић, Атанасије Шола, Вожд Карађорђе Петровић, Јован Дучић, Војвода Младен Миловановић, Стефан Немања, Доситеј Обрадовић, Тешан Подруговић/Филип Вишњић/Кнез Алекса Ненадовић/Кнез Илија Бирчанин/Вожд Карађорђе Петровић/Јелена Петровић, Цинцар Јанко Поповић.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja