subota, 27.02.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 19.09.2009. u 22:00 Slavica Berić
Hobi

Jelek, anterija, opanci...

Deo su našeg identiteta koji moramo da sačuvamo na putu u Evropu, kaže Neđa Stamenić, ponosan na svoju etnozbirku predmeta koji su ranije imali upotrebnu vrednost, a sada su deo porodičnog „albuma”
Место за одмор и евоцирање успомена

Bajina Bašta, gradić u zapadnoj Srbiji, ima mnoštvo razloga da bude turistički centar, počev od reke Drine i jezera Perućac, da ne zaboravimo i rečicu Vrelo (dugačku tačno onoliko metara koliko ima dana u godini). Planina Tara, sa brojnim jezerima, potocima i vrelima je priča za sebe. Međutim, treba to sve „upakovati” za izbirljive goste. Neđo Stamenić, Bajinobaštanin, pored oca Miće, ugostiteljskog radnika, još kao dete je shvatio šta privlači turiste. U šali kaže da je u hotelu prohodao, seća se i koliko su stručnjaci iz Japana koji su učestvovali u izgradnji i ovdašnje hidroelektrane bili opčinjeni krajolikom. Sve to ga je i navelo da odluči da se bavi turizmom.

 Naš sagovornik kaže da se školovao i u Londonu, a na praksi bio u Škotskoj, u mestašcu Aberheldin, ne većem od njegove rodne Bajine Bašte. Od Škotlanđana je naučio kako negovanjem i čuvanjem tradicije, može da se bude deo Evrope, a sačuva vlastiti identitet.

– U nacionalnim restoranima se služe jela u narodnoj nošnji i uz gajde. Mladići se ne ustežu da nose kilt, što pleni pažnju i izaziva divljenje turista – naglašava naš sagovornik, ne skrivajući divljenje prema Škotima.

Neđa je jedno vreme proveo i na Sejšelima:

– Ujak tamo ima hotel, tako da sam jedno vreme radio kod njega i video da ni naše podneblje, posebno planina Tara i reka Drina, nije manje lepo.

Po završetku studija dobio sam više ponuda za posao u inostranstvu, međutim, odlučio sam da se vratim kući i stečeno znanje pretočim u praksu.

Po svatove s buklijom

(/slika2)Pored toga što radi na recepciji hotela „Jezero” u Perućcu, Stamenić je često angažovan kao turistički vodič, ali ipak nađe vremena i za hobi, malo neobičan za mladog čoveka – sakupljanje starina.

– Sve su to stvari koje su se u domaćinstvu moga dede, na planini, u selu Solotuša, svakodnevno koristile. Vremenom su izgubile upotrebnu vrednost, ali za mene i moju porodicu i dalje predstavljaju dragocenost. Otac je na vreme uočio njihovu važnost i na mene preneo želju da ih sačuvam – kaže naš domaćin.

Svaki predmet u Neđinoj zbirci ima svoju priču, počev od pegle za čije zagrevanje se koristio žar. Tu je i drveni zastrug (čanak) u kome su čobani nosili užinu – parče sira i hleb. U ćošku je čekrk za motanje prediva koje može biti od vune, konoplje ili lana, pa delovi razboja, vreteno i preslica… Okačeni o klin vise dedini opanci, šiljkani  koje je nosio na venčanju.

– Drvenu bukliju za rakiju, okićenu cvećem i svadbarskim peškirom, nekada je nosio pozivar s mladoženjine strane idući od kuće do kuće da pozove svatove. Iz nje je gutljaj ispijao svako ko pristane da dođe na venčanje. Zatim su je budući svatovi ponovo ukrašavali i punili rakijom, za sreću i dug život mladenaca – priča Neđa, i sam „zreo“ za ženidbu.

Slikanje dozvoljeno

– Testija se našla na starom kredencu, a nekada se u njoj vrednim žeteocima i koscima donosila na njive i livade hladna voda sa kladenca.

Za etnokutak Neđa je dobio i nagradu grada na takmičenju „Biramo najlepšu baštu”, mada je on samo deo celine koja čini dvorište Stamenića. Prolazeći pored njega mnogi zastaju, znatiželjno ulaze sa željom da se slikaju u toj bajnoj bašti usred Bajine Bašte.

– Na sajmovima turizma sam video mnoge interesantne štandove i na osnovu toga je osmišljeno dvorište. Sestra Marija radi u Beogradu i ne propušta priliku da kući donese pokoju saksiju cveća. Neke smo dobijali i od prijatelja iz inostranstva, tako da se na malo prostora našlo dosta raznovrsnih biljaka, pored stare kruške, šljive požegače, jabuke petrovače.... Odskora je tu i drveni vajat: treba negde staviti kolevku i sanduk sa devojačkom spremom.

Sve nam liči na temelje budućeg etnomuzeja, dok Neđa odmahuje glavom.

– Nije to stručna postavka, već više porodični „album uspomena“. A to što se i drugima, posebno stranim posetiocima, dopada i što žele baš tu da se fotografišu, potvrđuje da u Evropi imamo svoje mesto, sa svim našim različitostima i kulturnim nasleđem koje moramo sami da negujemo i čuvamo.

Komеntari0
57775
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja