ponedeljak, 28.09.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 26.09.2009. u 22:00

Slavna istorija našeg zaborava

Плоча која је постављена пре неколико месеци на Кајмакчалану, на коју нико из Србије званично није реаговао (Фото А. Цвијић)

Zapuštena srpska vojnička groblja iz Prvog svetskog rata nisu tako redak prizor u Makedoniji. Groblja koja su prekrivena prašinom i potpuno zarasla u divlje drveće i šiblje, grobovi rasuti po šumama još su češći prizori na nekadašnjim prostorima na kojima su se odvijale žestoke i krvave bitke na Solunskom frontu.

Slavna istorija našeg zaborava?

Retke su države koje sebi dopuštaju takav „luksuz”: pogledajte Francusku. Od Beograda pa nadalje, francuska vojnička groblja primer su poštovanja jedne zemlje i naroda prema svojim pripadnicima koji su dali živote u ratovima i borbama novije svetske istorije. U Srbiji je, pak, mnogo toga pa i borba protiv zaborava prepušteno dobroj volji i entuzijazmu pojedinaca: umorni od toga da podsećaju nadležne na ono što im je dužnost, krenuli su da sami svojim sredstvima i naporima učine nešto kako bi se, makar sređivanjem večnih počivališta u tuđini, hiljadama srpskih vojnika čiji posmrtni ostaci tamo leže odala počast i oživelo sećanje na njih.

Uoči godišnjice bitke na Kajmakčalanu (14. septembar 1918. – 30. septembar 1916), pre dve i nešto nedelje, iz Beograda je u Makedoniju krenula grupa od dvadeset planinara iz Planinarsko-smučarskog društva „Kopaonik” i deset članova Udruženja ratnih dobrovoljaca od kojih su neki bili i potomci srpskih vojnika koji su se borili na ovim prostorima. Vođa puta bio je Stanoje Stojković, a cilj je, pored penjanja na vrh Kajmakčalana, bilo raščišćavanje zapustelog srpskog vojničkog groblja u selu Skočivir, na četrdesetak kilometara od Bitolja.

Gotovo za nepoverovati: od 1918. godine do danas ovo groblje, od oko 3.500 kvadratnih metara, i na kojem je sahranjeno oko 500 srpskih vojnika poginulih u borbama na Kajmakčalanu, niko nije posetio niti, naravno, održavao.

Grupa je bila prva posle devedeset godina koja je ne samo došla da groblje vidi nego i da ga, u dvodnevnoj akciji raščišćavanja, uz sve potrebne dozvole makedonske države, sredi kako bi u narednim godinama moglo biti jedno od očuvanijih spomenika iz Prvog svetskog rata.

Selo Skočivir, koje podno planine Nidže i njenog najvećeg vrha Kajmakčalana leži uz Crnu reku, najveću pritoku Vardara, nekada je bilo značajno i veće; sada je zapustelo. Od gotovo stotinak porodica danas jedva da ima više od deset duša koje u njemu žive. Čak i da žele da se u znak sećanja na srpske izginule vojnike neki od seljana oduže tako što će groblje makar čistiti, ne mogu: pritisla starost i nemoć. Uzgred, u tom Skočiviru se nalazi još jedno srpsko vojničko groblje iz Prvog svetskog rata – ono je u boljem stanju, ograđeno, ali će i njega jednom stići ista sudbina zaborava.

Groblje koje je trebalo raščistiti nalazi se uz samu skočivirsku crkvu: do ove akcije bilo je, može se slobodno reći, najveća šuma u kraju. Planinari i dobrovoljci među kojima je bio i neumorni osamdesetogodišnjak Radojica Smiljković, deda Raja, iz Smedereva, prionuli su svojski: pošto je najveće drveće posečeno električnom testerom, uz obezbeđeni alat dva su dana čistili groblje od panjeva, granja, zaraslog šiblja i trnja, sve uredno svrstavajući ih u gomile koje su odnošene ili stavljane u stranu ne bi li bile iskorišćene za potpalu.

Iz ogromnog gustiša izronio je, na kraju akcije, proplanak s potresnim prizorom: u senci visokog belog zvonika i retkog drveća, ostavljenog da baca hlad, između zarđalih bezimenih gvozdenih krstova pobodenih u zemlju ili palih stajali su nahereni i iskrivljeni, ležali slomljeni ili sačuvani celi nadgrobni spomenici s kojih su planinari sricali negde jedva čitljiva imena sahranjenih srpskih vojnika. Umrlih od rana, od gladi... Spomenici-podsetnici, teški, od kamena, koje su, po završetku Prvog svetskog rata, do Skočivira na taljigama vukli očevi, braća, šuraci iz Srbije..., da ih u ovom dalekom selu u koje će ko zna kada, i da li uopšte ponovo kročiti, postave iznad glava svojih najbližih.

Improvizovano, ali iskreno i od srca, groblje je posle devet decenija opojano, uz spomenike su upaljene sveće koje su donete iz Beograda. Dogovoreno je da se i iduće i narednih godina organizuju slične akcije, a ovo groblje nastavi da održava i uređuje. Planinari i dobrovoljci su spremni da to i dalje čine; može li država da konačno počne da i sama o tome razmišlja?

Anđelka Cvijić

----------------------------------------------

Kada su vojnici plakali

U šumama Kajmakčalana, najvišem vrhu Nidže (visok 2.525 metara) na čijem su vrhu vođene najstrašnije borbe na Solunskom frontu (između srpske i bugarsko-nemačke vojske) i na kojem je najveći broj izginulih, na gotovo svim stranama, rasuti su grobovi neznanih i znanih srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata. Njih, zapuštene, uglavnom zarasle u šumama i šumarcima, poneki turista koji džipom krene na vrh Kajmakčalana ili makedonski lovac koji tuda prođe, pogleda, očisti, oda im počast. Ovoga puta, dobrovoljci su na obeležju mesta gde je poginuo odali počast hrabrom potpukovniku Vojinu Popoviću, vojvodi Vuku, koga je ubio bugarski vojnik i za kojim su – po sećanjima lekara – srpski vojnici, njegovi borci koji nisu pustili glasa dok su im sekli udove i vidali rane, plakali kao mala deca dok su ga mrtvog nosili.

A. C.

-------------------------------------------------

Srpska okupatorska vlast

Pre nekoliko meseci, na vrhu Kajmakčalana, između kapele s tužno iskrivljenim krstom na vrhu (samo što ne padne!) u kojoj je počivalo srce Arčibalda Rajsa dok ga u Drugom svetskom ratu neprijatelj nije izvadio i verovatno bacio, i spomen-kosturnice srpskim vojnicima, neki „hrabro nepotpisani” počinilac zabetonirao je ploču na kojoj stoji: „Oprosti im Gospode. So golema žalost i počit ja ostavame ovaa spomen-ploča za Makedoncite vojnici mobilizirani od srpskata, okupatorska vlast i zaginaa za tugi interesi i podelba na Makedonija. Neka im e večna slavata!” Srpska država do sada, koliko je poznato, nije reagovala, iako su nadležne službe o tome obaveštene.

A. C.

Komentari10
a14e8
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

sramni potomak
Imao sam cast da prosle godine odem na Kajmakcalan, i poklonim se poslednjem sto je valjalo medju nama i tamo ostalo, kao i najvecem prijatelju sprskog naroda, Arcibaldu Rajsu! Zao mi je sto za najsvetije srpsko mesto gotovo niko od nas ne zna, ali to je verovatno zato sto ga vise nismo ni dostojni. Naravno, prilikom te posete sam pocistio crkvu, i nazalost, to je bilo najvise sto sam mogao, ali svakako ne i poslednje sto sam uradio...
Дурлански
Срамежљиво изнешена вест која је успела да остане непримећена.Свака част Политици што је успела и оволико.Битно да се данима трубило о одложеној паради.
Матко Матић
Интересантна је чињеница да данас у БЈРМ постоји потпуни аутизам што се тиче историје као пао временског периода и влада њена потпуна негација што сам лично имао прилике да се уверим. Наиме поред познате фалсификације античке грчке историје, на сам и помен Балканских ратова (од којих де факто данашња суверена држава БЈРМ и вуче државни легитимитет) житељи БЈРМ реагују изузетно непријатно и сматрају да их је српска војска тада окупирала. Поред тога влада просто манијакална нетрпељивост према свим наордима који их окружују, а локални историоклепци их уверавају да су они доиста порекла "Александра Великог". Нажалост, читава политика која је вођена тамо од 1945. па на овамо је ушла у правцу дробљења српског националног корпуса тако да данашња њихова игнораницја према овом питању и не чуди много. Македонија је за Србе изгубљена у оном тренутку од када су свита Лазар Колишевски и Светозар Темпо договорили да промовишу тзв. "македонски језик" који је по свим могућим језички параметрима "хибридна творевина", варијанта западнобугаског говора са основом српског вокабулара. Кад се на ово дода и неразјашњена прича о питању назива државе, цркве, мањинско питање, стиче се утисак да се на Балкану отвара простор још једној плишаној "БиХ".
Vesna
Sta rade nase ambasade kazete!? A sta radi Vojni muzej i Zavod za zastitu spomenika grada Beograda oko zastite par krajputasa koji su po njihovom zahtevu pokupljeni sirom Srbije kao primer nase borbe u Prvom Svetskom Ratu ali i tradicije ispracanja mrtvih vojnika (jedan od njih je i krajputas koji je moj deda podigao svom bratu, posto je po drugi put presao Albaniju u potrazi za njegovim ostacima). NISTA! Mi smo narod koji se svojih zrtava tesko seca, zato su ovi krajputasi koji su u blizini navedene dve institucije skupljaliste za pijance i narkomane koji se izivljavaju nad istim krnjeci ih i unistavajuci sve sto je kultura, istorija i tradicija.
bojan
Ne mozemo i ne smemo ocekivati da drzava sve uradi,jer smo i mi deo te drzave i mi imamo obavezu da pamtimo i budemo zahvalni..zato svaka cast ljudima iz plan.drustva Kopaonik i prijavvljujem se kao dobrovoljac za svaku slicnu akciju...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja