Ovo je pesma koju sam specijalno za promociju sastavio od stihova različitih pesama iz zbirke „Muzika za liftove”, mada ona ne postoji u ovom obliku u knjizi Zorana Panovića:
Strategijom besomučnih napada
do konačne propasti Zapada.
Tuča i kijamet
nek bude naš amanet.
Rajska zemlja, rajski hor,
zmije vezane u čvor.
U potaji krčka se
svadbarski lonac,
bajonet je igla,
žica je konac.
Dižu li u šta Šumadiju
sem u artiljeriju i pešadiju?
Na prozorima najlon
zavese od hartije
barjaci Nove Vizantije.
Krv ti jebem!
prodera se najružniji i najgori.
Zgledaše se babe gatare,
sablje ko satare…
Da su mi one godine i pamćenje, tako rado bih, naizust, u svakoj zgodnoj prilici, govorio stihove Zorana Panovića, iz knjige „Muzika za liftove”.
Na užičkom srpskom, a to znači najboljem našem jeziku koji je kalem stare Hercegovine Vukovih krša i pitomih predela zapadne Srbije i Šumadije, Zoran Panović je i zapevao i zakukao, u isti mah, nad nama i našim vremenom. To je muzika za liftove kojih nema ili ne rade, za državu koje nema ili ne zna gde je, za narod ceo koji zaboravlja ko je i brzo nestaje, za mrak koji je svetlost, za ciljeve kojih nema, za oblakodere srpske koji su oni Disovi sutereni.
Sad će, evo, dve decenije otkako jedan narod i njegova država, njegove mnoge države, zidaju sebi Novu Vizantiju, čije su zastave od najlona i hartije na njenim prozorima. Na početku gradnje, majstori rekoše da će zgrada imati samo jedan temelj, onaj što je ukopan u pravoslavnu Rusiju. Kad nam narod izgibe od ruskog ruleta, majstori naumiše da Novoj Vizantiji dodaju još jedan noseći stub, pa još jedan, pa još jedan. Trenutno, srpska kuća, kažu, ima četiri temelja, četiri Panovićeva lifta za budućnost. Jedan je u Moskvi, drugi u Briselu, treći u Vašingtonu, a četvrti u Iranu, Libiji i Venecueli. Nijedan temelj srpske kuće nije u Srbiji.
Da je Vito Nikolić živ, sigurno bi zapevao i zakukao:
Ja te više nijesam kadar
da se zidam i survavam niz litice,
Gojkovice, mlada Gojkovice!
(Reč na promociji knjige Zorana Panovića „Muzika za liftove„Otkrovenje, 2009, u beogradskom Ateljeu 212)
