ponedeljak, 16.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 14:01

Hirurg mi iz korena promenio život

Autor: Slavko Trošeljnedelja, 13.01.2008. u 19:21
Мој животни став је да радим само оно што волим: Јанош Месарош (Фото: приватни албум)

Slike Janoša Mesaroša (65) nikoga ne mogu da ostave ravnodušnim. Ovaj svetski poznati umetnik, ljubitelj konja i života u panonskoj ravnici, veoma je plodan slikar. Imao je, širom sveta, oko 270 samostalnih izložbi na kojima se predstavio sa više od 7.000 slika! Sve ove slike, kako kaže, poseduju energiju koja ga štiti od zlih sila...  Ali, nije bilo uvek tako. Janoš Mesaroš je u sebi prepoznao slikara tek kad je, zbog teške povrede kičme, bio prinuđen da napusti profesionalno igranje fudbala. Bilo je to 1969, kad je imao 26 godina. Janoš je do tada, sa mnogo poznatijim i osam godina starijim bratom Mihaljem, bio standardni igrač Slobode iz Tuzle.

Šta znate o poreklu svoje porodici?

Mađarskog smo porekla, ali u Vojvodini, konkretno u Novom Bečeju, smo "oduvek", od 15 veka. Tako su mi kazali. Otac Mihalj je bio stolar, odgovoran i strog čovek, a majka Eržebet, vredna domaćica koja nije razumela značenje reči "odmor", a brat Mihalj i ja smo, uglavnom, jurili za loptom i devojkama. Kao deca smo voleli sva pravila da bi ih kršili...

Čime Vas je opčinila Vojvodina?

Ta ravnica ima veliku draž samo je morate prepoznati. Kad tu pustite pogled on vam se vrati za "tri dana"... Moje detinjstvo je bilo veoma bogato i zbog te širine Panonske nizije... A i duše Vojvođana su baš takve – široke, tople i pune razumevanja.

U šta verujete?

Imam neku svoju veru. Nisam odrastao u kući u kojoj se vera mnogo negovala iako su svi moji rođaci bili veliki vernici. Otac nas je savetovao da verujemo u ono što nam prija. Svog Boga sam našao u harmoniji univerzuma, odnosno u sreći i zadovoljstvu života. Jer, kad se harmonija poremeti nastaju kataklizme...

Šta mislite o naciji? 

Roditelji su me naučili da u kući poštujemo sve nacionalno, mađarsko: i kulturu, i hranu, i muziku... A kad pređemo kućni prag da budemo kosmopoliti, građani sveta... 

Gde ste se školovali?

Osnovnu školu završio sam u Novom Bečeju, pa sam u Novom Sadu položio prijemni ispit za primenjenu umetnost, ali otac me ispisao iz te škole uz objašnjenje da ne želi da budem seoski "moler". Želeo je da budem mašinac... I tu tehničku školu sam završio; dve godine u Novom Sadu, a dve u Tuzli. U svemu ostalom sam samouk...

Zašto u Tuzli?

Zbog fudbala. Još dok sam se išao u osnovnu školu moj brat je bio veliki fudbaler, desno krilo Partizana, pa povremeno i državnog tima. Često sam u tom periodu bio uz brata na treninzima, utakmicama... Odrastao sam na stadionu JNA u krilu bratovih saigrača: Bobeka, Zebeca, Milutinovića, Valoka... Najviše sam voleo Zorana Miladinovića. Bili smo sličnih karaktera. Bio je brz, jak i neukrotiv... Kad je moj brat 1961. prešao u Slobodu iz Tuzle i ja sam se, sa 17 godina, šlepovao uz njega, kao omladinac Vojvodine iz Novog Sada...

Koliko ste igrali fudbal?

Bio sam standardni član tima sedam, osam godina. Sem brata uz mene su bili Ivoš, Gerum, Hajrović, Jovanović... Ulazili smo i ispadali iz Prve lige. Tehnika mi nije bila jača strana, ali bio sam odlično pripremljen i veoma borben. Kvario sam igru rivala, kao sad Gatuzo iz Milana... Ali, 1969, kad sam imao 26 godina, u meču za Kup, protiv trećeligaškog tima, teško sam nastradao. Napukla mi je kičma. Na VMA su me dogurali u kolicima. Godinu dana sam bio – nepokretan.

Koje misli su Vas tada opsedale?

Samo optimistične. Bio sam siguran da ću opet prohodati. Lekar Nikola Sekulović, koji me je operisao, mojim optimizmom hrabrio je i druge slomljene ljude. U bolničkoj postelji sam prvi put u životu počeo da crtam portrete bolesnika. U početku je to bilo iz razonode, a posle iz neke iskonske potrebe... Tako mi se fudbalska energija pretočila u umetničku strast kojoj sam se potpuno posvetio. Dogodilo se to posle dve uspešne, ali veoma teške operacije!

Kad su stigle prve pohvale?

Odmah tu, u bolnici. Ohrabrio me je dr Bora Vujadinović, prvi naš hirurg koji je radio operaciju na otvorenom srcu. Rekao mi je da sam rođeni slikar... Bio je to podsticaj koji mi je iz korena promenio život. Tada sam shvatio da ona povreda nije bila slučajna. Bio je to znak da sam do tada bio na pogrešnom mestu... Od tada slikarstvo postaje moj život, a fudbal samo lepa uspomena. Na taj sportski deo života podseća me brat Mihalj, kad u leto dođe u Beograd iz Amerike, gde živi već 40 godina. Tada pričamo i o našim fudbalskim vremenima, obiđemo neke stare prijatelje, ali obavezno Bobeka koji živi sam, teško bolestan, i više se, gotovo, i ne kreće...

Koliko ste ranije bili okrenuti umetnosti?

Imao sam veliku potrebu da odlazim u muzeje da uživam gledajući remek-dela velikih umetnika. Privlačila me ta estetska vrednost svega što su poznati umetnici stvarali. Ali, priznajem, nisam baš bio potpuno svestan ove svoje potrebe koja me vukla u galerije. Posle operacije sam, uz Dragoša Bunjevačkog, poznatog naivnog umetnika, izlagao i svoje radove, ali odmah sam se razlikovao od njih. Imao sam svoj stil koji sam, upornim radom, potpuno izoštrio.

Kako ste došli do svog stila?

Potrošio sam svu ušteđevinu da bih ponovo obišao sve muzeje i galerije po Evropi i da bih sebe proverio i pronašao u svim detaljima.

Ko Vam je bio uzor?

I tada i danas, to je bio i ostao samo Španac – Dali. On je za mene najuzbudljiviji slikar zbog svog nadrealizma kojim je, na originalan način, iznosio sadržaj svoje podsvesti... Osećam tu energiju njegovih slika, kao što moje slike nose moje nestrpljenje... Uvek se pitam šta će da se desi sa novom slikom, novim poznanstvom, na novim putovanjima...

Koji naš slikar privlači Vašu pažnju?

To je Voja Stanić iz Herceg Novog. I on ima nadrealne slike. Voja je u našem slikarstvu ono što nam je u književnosti Branislav Nušić. I Voja, na jedan fin, suptilan način, ismeva sve gluposti koje do njega stižu raznim putevima. Jedno vreme sam proveo s njim. On je jedan od najmudrijih ljudi koje sam upoznao.

Koje detalje imate najčešće na slikama?

U Panonskoj niziji čovek imam dva iskonska straha kad je reč o vodi – od suše i poplave... Znači na slikama imam vodu, pa bundevu, kao simbol bogatstva, jer ako je bundeva velika i kukuruz je veliki. Sledeći simbol mi je salaš, a iznad salaša je veliki ambar za kukuruz. Ako je ambar pun srećan je i salaš. Neosedlan konj mi je simbol slobode. Retko kad je, kod mene, konj osedlan i upregnut. Ali, slobodan konj je i simbol snage, prkosa i erotskog žara.

Kako pamtite salaše?

Na salašu vlada savršen red. Tačno se zna ko šta i kad radi, ko kosi, a ko vodu nosi... A uveče se svi skupljaju oko trpeze, a taj miris paprikaša koji se sprema od golupčića ili pilećeg mesa... je nezaboravan, posebno kad je pomešan sa mirisom petrolejske lampe... I danas kad osetim glad meni kroz nos "prođe" miris tog paprikaša sa salaša...

Zašto ne kupite neki salaš?

Želeo bih to, ali sad sam mnogo poznatiji nego što sam bio, pa mnogo radim. Tako sam izgubio ono što nikad nisam želeo... To je deo slobode. Ušao sam u godine kad, kako sebi kažem, više ništa ne moram. Međutim, nemaće mi se ta brzina kretanja života koja me tera da radim i nešto što ne činim sa mnogo volje. Vreme, uglavnom, provodim u ovom malom ateljeu, u koji baš nema pravo svako da uđe...

Kako stvarate sliku?

Imam rutinu i kreaciju, jer rutina bez kreacije je šablon i to nije umetnost. Mnogo duže "sanjam" sliku nego što je radim. I trudim se da nikad ne menjam ništa na gotovoj slici. Jer, prva energija, kao i prvi susret, je najvažnija i najsnažnija...

Da li slikate ljude?

Retko kad, pogotovo ne žene. Žene je teško i fotografisati. Jer, one nikad nisu zadovoljne, kao nisu one baš takve... lepše su. Zato je i za sliku i za fotografiju žene potrebno da prođe vremenska distanca, odnosno da joj to pokažete nekoliko godina kasnije. Onda je zadovoljna...

Volite miris paprikaša, a miris žena?

Da nema žena morali bi da ih izmislimo. Mnogo bi ružan bio ovaj svet bez žena. Ženio sam se više puta, ali poslednja mi je najbolja. Ona je prava. O prethodnim ne volim ni da pričam... Imam troje dece. Dve kćerke i sina: Moniku (34), Ana-Marija (29), a Viktora (6). Viktor mi je kočnica na putu za starost. Na tom putu me koči i ljubav. U Viktorovu majku Aleksandru sam se baš zaljubio kad sam zavoleo i sve njene mane...

Da li ste član neke organizacije?

Rotari klub "Stari grad"je moje političko opredeljenje. Cilj svih članova ovog kluba, kojih u svetu ima više od 32.000, u 200 zemalja, je dobrotvorna delatnost. Dobrotvorni rad je jedina moja uloga u tom klubu... ostalo plaćam, od popijenog pića do pojedenog ručka.... U tom klubu nema vere, rase, nacionalnosti...

Šta volite da jedete?

Sve što skuvam, posebno paprikaš. Ne dozvoljavam ženi da ulazi u kuhinju. Za mene je i kuvanje poseban izazov. I priprema jela je deo mog životnog stava da – radim ono što volim i što me čini zadovoljnim...


Komentari1
a0352
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Jeremić Pavle
Slušao sam danas na RTS razgovor. Fasciniran sam. NORMALAN ČOVEK. Blizak po mnogim razmišljanjima. Dans retko kome mogu reći POŠTOVANJE, gospodin je to zaslužio. Gledao ga nekoliko minuta , retko se prevarim. Pavle Jeremić

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Specijalni dodaci /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja