Pozicija čitavog srpskog naroda prema Zapadu u poslednjih dvadeset godina, otkad je počeo da se izvlači iz okova titoizma, varira između dve opcije. Ako je Miloševićeva decenija, koja se obično određuje kao dekada konfrontacije, okončana strahovitim materijalnim razaranjem Srbije i okupacijom Kosmeta, postavlja se pitanje čime se okončava decenija „kompromisa i saradnje“. Za sve prisutnije pitanje da li smo lošije prošli onda ili sada možda će od ključne važnosti biti ono što se trenutno dešava sa Republikom Srpskom.
Za onoga ko poznaje logiku delovanja zapadnih sila na ovim prostorima bilo je veoma lako da predvidi i pravac delovanja u BiH i satnicu. Nakon uklanjanja Zorana Đinđića, više nijedan relevantan srpski političar nije smeo da zatraži da se pitanja Kosmeta i Republike Srpske rešavaju na isti način i u istom paketu. Insistiranje Zapada da se ove dve stvari nikako ne povezuju jasno je ukazivalo na to da će Republika Srpska doći na red odmah nakon završetka farsičnog kosmetskog procesa, za koji je od početka bilo jasno da će se okončati nezavisnošću. Za Bih je, naravno, pripremljen potpuno drugačiji recept, onaj koji je Holbrukova ekipa počela da primenjuje odmah nakon Dejtona, a to je rušenje dejtonskog aranžmana, derogacija nadležnosti RS i podsticanje centralizacije institucija i čitave politike. Sve, naravno, pod firmom neophodnosti reformi kao navodnog uslova za evroatlantske integracije.
Za čitavu našu priču od suštinske važnosti je činjenica da se na čelu Republike Srpske nalazi Milorad Dodik, koji je verovatno najbolji simbol za srpsku politiku kompromisa. Dodik je svoju političku karijeru započeo kao deo ukupne Miloševićeve politike kompromisa i saradnje sa Zapadom koja je trajala u periodu 1993–1998. Njegov prvi premijerski mandat povezan je sa zajedničkim naporom Zapada i Miloševića da uklone ratnu vlast SDS-a i da moć prebace na Biljanu Plavšić i prozapadne snage u RS. Tokom tog mandata Dodik je omogućio prenošenje velikog broja nadležnosti na centralni nivo, od čega je najvažnije bilo formiranje jedinstvene vojske, granične i carinske službe.
Kada se 2005. ponovo vratio na veliku scenu, iza njega je ovog puta stajala veoma jaka partijska infrastruktura koja mu je naredne godine omogućila fantastičnu pobedu na izborima i koncentraciju svih institucija i poluga moći pod svojom kontrolom. Znajući šta se sprema BiH posle okončanja kosovske farse, Dodik je uradio niz vrhunskih političkih poteza. On je najpre shvatio da na ovim prostorima svaka priča o bezbednosnom aparatu i polugama moći nema nikakvog smisla budući da je sve pod kontrolom struktura NATO-a. Otud čak ni oko pitanja policije nije gubio previše vremena. Usredsredio se na dva ključna realna segmenta, ekonomiju i politiku identiteta.
Dodik je uneo jedan drugačiji duh među građane RS podstičući ih da rade, trguju, proizvode i sami pokreću privredne inicijative koliko je god to moguće. Učinio je to liberalizacijom zakona i stvaranjem mreže podsticaja i kredita, ali i privlačenjem ozbiljnih stranih investicija koje su mogle da pokrenu lanac kooperanata, ali i da obezbede novac za infrastrukturu. Na vreme je shvatio da evropsku retoriku mora da prati ozbiljno strateško otvaranje privrede i za Rusiju, Indiju i druge globalne subjekte (Rusi su npr. kupili banku u RS, dok u Srbiji nisu mogli ni da sanjaju o tome). Sve to je dovelo do rasta standarda, ali i samouverenosti kod Srba u BiH i razumljivo do plebiscitarne podrške koja je neophodna za period koji sledi.
Uz ovo, išla je snažna politika identiteta i jačanja ekonomskih i identitetskih veza sa Srbijom, kao i brižljivo, preventivno odgovaranje na sve lobističke provokacije koje su u zapadnoj štampi pokušavale da Dodika predstave kao „nacionalistu“. Premijer RS je dočekao butmirski udar najbolje što je mogao. Upravo on, koji je najviše uradio na prenosu bezbednosnih nadležnosti, jeste prava osoba koja s punim legitimitetom može da kaže gde je granica nakon koje sve gubi smisao. Ona je jasna: zadržavanje pariteta u institucijama i sprečavanje majorizacije koja je 1992. dovela do rata, kao i očuvanje politika identiteta na entitetskom nivou. Prenošenje obrazovanja, kulture i vere na centralni nivo značilo bi de fakto ukidanje srpskog naroda u BiH.
Na sudbini Dodika lomi se pitanje da li Srbi kompromisima mogu bilo šta da dobiju, te otud dešavanja u BiH vrlo pažljivo prate i Boris Tadić, i Milo Đukanović, ali i Miroslav Mišković...
naučni saradnik u Institutu za evropske studije
