nedelja, 20.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:05

Potresna priča o Žanki Stokić

Autor: Borka Trebješaninpetak, 27.11.2009. u 22:00
Светлана Бојковић (Фото Ж. Синобад)

Glumica Svetlana Bojković ponovo će se naći u ulozi legendarne Žanke Stokić. Ovoga puta u pozorištu, na sceni „Moderne garaže” u Beogradu, gde će u ponedeljak uveče u 21 sat biti premijerno izvedena drama „O tempora, o mores – o vremena, o običaji” autora i reditelja Bratislava Petkovića, koja još jednom progovara o tragičnoj sudbini Žanke Stokić. U predstavi igraju i Vlastimir Đuza Stojiljković koji će tumačiti doktora Kostića i Elizabeta Đorevska u liku Magde.

Sudbina Žanke Stokić, jedne od najvećih glumica našeg podneblja, ujedno je i najtužnija u istoriji srpskog pozorišta. Tumačenje lika Žanke Stokić smatrate svojom profesionalnom, glumačkom misijom?

Imala sam priliku još 1992. godine, kada je snimana televizijska drama „Smrt gospođe ministarke” po tekstu Dušana Savkovića, u režiji Save Mrmka, da se prvi put suočim sa sudbinom Žanke Stokić. Razmišljala sam o tome šta je to što bi najviše povredilo svakog umetnika. Odgovor sam našla u Žankinim rečima: „Moj život se završio onda kada su me prognali, oterali sa scene. Uzeli su mi dušu, uzeli su mi vazduh. Šta je glumica bez uloge, to je gore od poniženja, gore od smrti.”Tada je, zapravo, prvi put predstavljena publici ta istinita potresna priča o našoj slavnoj glumici. O tome kako je lišena građanske časti, kako je ostala bez prihoda a bila teško bolesna. Žanka je bila osuđena na osam godina gubitka nacionalne časti. Nije mogla da radi, ali ni da prima penziju. Kasnije je, na inicijativu Mire Stupice, ustanovljena nagrada „Žanka Stokić” što je bila umetnička rehabilitacija ove srpske glumice. Ali, zapravo, tek ove godine Žanka je rehabilitovana u pravosuđu.

Drama „O tempora, o mores – o vremena, o običaji” dešava se na dan Žankine slave, na Đurđevdan, 6. maja 1947. godine. Za razliku od prethodnih godina, kada je vrvilo od gostiju, Žanka je lomila slavski kolač sama, sa svojom vernom služavkom Magdom. Zašto je odabran baš ovaj događaj?

Žanka je očekivala svog paroha, protu Velju. On se nije pojavio i Žanka je u tom svom bolu pomislila da ju je čak i crkva izdala, da su čak i popovi počeli da okreću glavu od nje. Ispostavilo se da su tog protu, negde na putu do Žankine kuće, pretukli neki nadobudni mladi komunisti. To, naravno, Žanka ne zna, i ona za stolom sama sa svojom Magdom čita tropar. Svečanost je dirljiva, bolna, jer taj obred rade same.

Glumom se bavite više od četiri decenije, kao stalnim traganjem za istinom i čistotom stavova. Kakva ste iskustva i pouke stekli na ovom teškom putu?

Nikada nisam napustila svoju polaznu tačku, potragu za umetničkom istinom, za istinom uopšte. To polazište nisam mogla da napustim jer je to nešto što pripada ljudskoj prirodi, ali sam imala i sreće na tom putu. Kao da me je neko učio i govorio mi da samo radim svoj posao, ali da ga radim moralno, čisto i pametno. I onda si slobodan čovek. Nemaš šta da se brineš ako računaš samo na sebe, na svoje snage i na poštenje svoga rada. To jeste teško, ali je i divno.

Tokom bogate karijere niste igrali ni u jednom Šekspirovom komadu. Vašu karijeru obeležile su uloge dama, gospođa iz visokog društva. Ne čini li Vam se da su Vas ruralne junakinje pomalo zaobilazile?

Pa da vidite da i nisu. Zaista, jesam igrala ovaj repertoar dama iz visokog društva, naročito u početku, ali desilo se da sam kasnije igrala devojku sa margine u filmu „Pas koji je voleo vozove”. Igrala sam u komedijama, što je moja velika sreća, gde su često zastupljeni likovi žena iz naroda. U istom ovom scenskog prostoru igrala sam Milunku Savić. Izdvojila bih baš Milunku Savić, jer mi je bilo teško da je radim zato što je u pitanju istorijska ličnost i zato što su postojali ljudi koji je se sećaju. Bilo mi je teško da radim i Žanku Stokić koja je, takođe, žena iz naroda. Naravno, ne morate fizički da ličite na svoje junakinje, ali morate da potvrdite životni stav te osobe. Nešto od tog karaktera morate da donesete.

Vlast vas ni na koji način ne privlači. Vaša sloboda je vaša gluma, bavite se i pedagoškim radom. Čemu učite svoje studente?

Pored glumačkog zanata, što mislim da sam obavezna da ih naučim, govorim im i stvari koje pripadaju profesionalnoj etici našega posla. Znači, iskrenosti prema sebi, traženju od sebe što više, što dalje. Učim ih da budu zahtevni prema sebi, da raskrste sa sujetom jer – uvek grešiš, pa i u glumi. Da nikada nismo dovoljno savršeni.

U kontekstu priče o pozorištu nameće nam se i pitanje zašto Vas poslednjih godina nema na Bitefu?

Nisam, zaista, poslednjih godina odlazila na Bitef. Nije me naročito privlačilo, mada sam čula da je bilo nekoliko dobrih predstava, ali i koječega. Ne bih gubila vreme da to gledam. Dosta znam, dosta sam i gledala. U pozorištu, kao i u svetu, postoje neke mode. Mislim da je Bitef postao pomalo pomodan, a tome ne pridajem neki poseban značaj. To su mode koje dođu i prođu. Možemo pričati o formi da je zanimljiva zbog ovoga ili onoga, ali to je jedna strana priče. Suštinska priča glasi: ako nema katarze, nema pozorišta.

-----------------------------------------------------------------

Krila je generala Koču Popovića

Kada ste snimali televizijsku dramu posvećenu Žanki Stokić do detalja ste ispitali dijabetes, jer je Vaša heroina bolovala od ove bolesti. Kakvim ste naporima ovoga puta sebe izložili?

Ovde se samo pominje da Žanka boluje. Međutim, ovde pričamo o beznađu, o tome da Žanka treći put piše molbu za pomilovanje. Sada se, zapravo, prvi put javno obelodanjuje taj dokument i čita pred publikom. Publici predočavamo Žankinu borbu i uverenje da ona nije kriva i razočaranje što je potpuno odbačena. Ona, koja je do juče bila toliko slavna i omiljena, a sada omražena i prognana u svojoj sredini. U toj molbi ona navodi činjenice: da je u svojoj kući krila generala Koču Popovića i pomogla mu da iz njene kuće, prerušen u seljačko odelo, napusti Beograd. Da je krila Jevreje, pored ostalog i brata od strica Moše Pijade, da je čuvala jevrejske stvari i predala ih naslednicima... Niko od tih ljudi nije ni pokušao da pomogne Žanki kada je izgubila nacionalnu čast, niti ju je spasio te sramote. To je nešto što se ponavlja, na žalost, i danas kada im trebate kao glumac, kao značka, kao broj zvaće vas na tribinu ili, već, gde treba, ali, ako upadnete u nevolju oni će se praviti da vas ne poznaju.


Komentari10
ee68f
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Agripina .......
Jeste tužna priča o Žanki Stokić iz onog vremena? A kako doživljavate iste poteze u današnje vreme ,gde čitava porodica strada,oduzima im se imovina,slave slavu sami i u tišini,nemaju pravo na pravedno suđenje,a bave se kulturom-IZLIVAJU CRKVENA ZVONA i ostale predmete od obojenih metala 200 godina.Njihov zanat je proglasio UNESCO za nematerijalno kulturno dobro.Oduzeto im je pravo na rad,na lečenje,na nastavak tradicije,nemaju nikakve prihode,ODUZETI ALAT ČOVEKU KOJI OD TOGA ŽIVI je gore nego ga odmah streljati. Posle II Svetskog rata oduzeta im je fabrika u Jagodini,1974. god. oduzeta im je kuća u ul.Kneza Miloša 69 gde se sada nalazi Kanadska ambasada i 31.08.2007.u cik zore je sravnjena sa zemljom fabrika-livnica (poslednja na ovim prostorima) crkvenih zvona. Kako to dragi sugrađani komentarišete. Blago StankiStokić jer nije živa i ne vidi i ne čuje šta se sada dešava,a ova porodica polako umire i živi umetnici svog zanata nestaju. Šta bi neko iz Evrope dao da ima takvo blago?
Lord M.
Kao što je u Norveškoj delo Knuta Hamsuna odvojeno od njegove nacističke pojave, tako i ovde ne bi njen predratni glumački dar trebalo mešati sa neoprostivom činjenicom da je bila saradnica okupatora. Kao osoba koja je izdala svoju zemlju i priklonila se nacistima, ona nikada neće i ne može biti stvarno rehabilitovana, iako je naš pravosudni sistem počinio grešku te vrste.
mira gulić
Браво Јоване, браво Боги! Браво ПОЛИТИКА! Коначно сте објавили и друго мишљење од овог новокомпонованог да се кривци проглашавају за жртве измишљеног терора.
Милорад
@јОВАН гРОЗНИ. Ако сам Вас добро разумео Ви уствари кажете да су њој поклонили живот. Ако је тачно оно о Кочи Поповићи, Јеврејима, Моши Пијаде шта да кажемо онда о њиховом моралу. Сетимо се илегалке Марије у Отписанима која је такође "радила"за Немце. Ја сам нешто из тих књига учио, мада ми и ове нове нису стране. Човек истину спознаје целог живота.
јОВАН гРОЗНИ
За Жанку Стокић кажу да је била добра глумица; не знам, у њено вријеме нисам се био ни родио па не желим спорити њене умјетничке квалитете. Није она била ни први ни последњи умјетник који се оклизнуо у животу, и у неком историјском тренутку пропао као човјек. Ипак не заборавимо да је Жанка Стокић играла за Нијемце у вријеме док су ти исти нацисти требили њен народ, чак и у Београду надомак Народног позоришта. Ако признајемо морал као скуп неписаних правила и обичаја који утврђују међуљудске односе и просуђују шта је добро, а шта зло - онда је јасна разлике између Жанке Стокић и оних који су живот окончали у Јајинцима, Батакници, Козари, Сутјески... Нису побједници одузели част Жанки Стокић, она је то сама изгубила. Према томе њена осуда нема идеолошку већ моралну димензију, све остало је безочна лаж.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja