Narodni muzej je zatvoren od 2003. godine. Ne zna se kada će biti ponovo otvoren. Rekonstrukcija nije ni započeta, razmišlja se o reviziji veoma ambicioznog plana obnove zgrade koji sada, u vreme opšte ekonomske krize, više nije realan. To znači da je sasvim moguće da mnogi (u koje možda spadam i ja) za života neće u njega kročiti nogom. To, takođe, znači kako će neko odrasti i sazreti a da nikada neće videti nacionalno blago koje sada čami u depoima muzeja. Situacija je tužna, da ne kažem katastrofalna.
Tu skoro je u zgradi Predsedništva republike predstavljena izuzetna monografija Muzeja kneza Pavla. Iz nje saznajemo kakve je sve dragocenosti taj čovek, očigledno prefinjenog ukusa, ostavio za sobom. Nije od manje važnosti ni činjenica da je ta kolosalna zbirka netaknuta preživela Drugi svetski rat, najviše zaslugom Milana Kašanina, direktora muzeja. Remek-dela, dakle, postoje i nalaze se zajedno sa ostalim muzejskim eksponatima u depoima Narodnog muzeja, u mraku i pod dobrim uslovima. Ali daleko od naših očiju.
Prelistavši monografiju saznali smo i još nešto. Muzej o kome je reč, a koji je bio jugoslovenski prozor u Evropu, ustanova koja je naš civilizacijski nivo za kratko vreme podigla veoma mnogo, mesto raskida sa viševekovnim mrakom u kome smo živeli, nalazio se baš tu, u zgradi Predsedništva. Za mene, koji sam smatrao da znam sve o Beogradu, ovaj podatak je bio otkriće. Nikada ranije na tu građevinu, pored koje mnogi od nas svakodnevno prolaze, nisam obraćao posebnu pažnju. U Predsedništvu sam bio nekoliko puta, na raznim ceremonijalnim manifestacijama ali nikada nisam mogao da se otmem utisku da taj prostor deluje nezgrapno, nepodesno za državne poslove a kamoli za boravak predsednika. Sada znam i zašto.
Zgradu o kojoj je reč, poznatu kao Novi dvor, 1933. godine je napustio kralj Aleksandar Karađorđević, pošto je sagradio Beli dvor. Smatrao je da jedno takvo zdanje u centru grada može biti pogodnije za opšte dobro, kakav je bio Kraljevski muzej, nego za njegovo sedište. Preselio se na Dedinje i prepustio zgradu Novog dvora stalnoj postavci zbirke kneza Pavla. Lep gest, nema šta, kao da je kralj predosećao kob koja će ga uskoro snaći.
Povereništvo za prosvetu ASNOS-a (Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije) 26. decembra 1944. donelo je odluku o promeni naziva Muzeja kneza Pavla u Umetnički muzej u Beogradu. Milan Kašanin je otpušten bez reči hvala za ono što je učinio na formiranju kolekcije i njenom spasu od bombi i pljačkaša. Godine 1951. muzej je dobio naziv narodni, preselivši se u današnju zgradu na Trgu Republike. Od tada zgrada Novog dvora nema veze sa umetničkim blagom i služi za druge, uglavnom ceremonijalne svrhe.
Sada se postavlja pitanje: ima li ovaj narod pravo na svoje kulturno nasleđe? Ne vidim brže i efikasnije rešenje od vraćanja Muzeja kneza Pavla prvobitnoj nameni. Da na tom mestu bude izložena ne samo zbirka kneza Pavla nego i ostalo umetničko blago. Nisam stručan ali računam da nije potrebno mnogo prepravki i tehničkih sredstava pa da muzej ponovo zaživi. Tu, u centru grada, dostupan svima, nama i strancima. Onda se rekonstrukcija Narodnog muzeja može nastaviti u skladu sa mogućnostima i znatno manjim ambicijama. Nama bi zauvek ostao Muzej kneza Pavla sa izloženim, na primer, likovnim delima a kada se jednog dana otvori Narodni muzej u njemu bi mogla da bude izložena arheologija i ostalo kulturno blago. Ponavljam, nisam kvalifikovan za poslove iz oblasti muzeologije ali stručan sam za osećanje kako bi u zgradi Novog dvora mogao iz pepela biti ponovo rođen naš evropejski duh.
Znam da jedan čovek, pa bio on i predsednik republike glavom, ne može sam odlučivati o ovakvim stvarima. Ali ako bi Boris Tadić pokazao kako mu nije posebno stalo da radi i prima zvaničnike baš u Muzeju kneza Pavla onda bi ovaj grad i ova zemlja možda dobili nadu. Uostalom, u svim njegovim nastupima stoji prefiks: ,,Za evropsku Srbiju”. Eto prilike da se na tom planu učini nešto konkretno. Jugoslavija više ne postoji, za njom su ostali toliki prazni prostori, dovoljno je da ljudi budu dobre volje pa da se sve nekako lepo smesti na svoje mesto. A mesto za Muzej kneza Pavla odavno postoji i čeka ga.
reditelj
