Kao reakcija na moj prethodni tekst o opasnostima od zloupotrebe ekoloških motiva u (geo)političke svrhe, pojavila su se dva teksta. Kolega kolumnista pripisao mi je poremećaj u socijalnoj orijentaciji, a stari diplomata je otprilike podsetio da kad Ujedinjene nacije (čitaj CK) izađu sa smernicama i zadacima tu nema više šta da se raspravlja.

Upravo u tome se, čini mi se, razlikujemo. Po mom dubokom ubeđenju, zadatak čoveka od nauke je da posebno u vreme kada mediji više služe za manipulaciju i spinovanje nego za informisanje, traga za istinom sa punom svešću da je do nje izuzetno teško doći; da ne veruje u datu sliku i zvaničnu verziju već da pokušava da istraži stvarne motive aktera i da koliko može rekonstruiše realne interese i tokove istorijskih događaja.

Eto, upravo ovih dana navršile su se dve decenije od takozvane revolucije u Rumuniji koja je počela 22. decembra da bi tri dana nakon toga bio ubijen dotadašnji predsednik države i partije Nikolae Čaušesku sa svojom suprugom Elenom. Zvanična verzija kaže da se rumunski narod spontano organizovao i srušio mrskog diktatora kome su zatim u Trgovištu njegovi predstavnici ispostavili zasluženi račun za sva zlodela koja je naneo svom narodu željnom demokratije. Značajan segment ovog scenarija je i navodni teror koji su teroristi, bivši članovi Sekuritatee, sprovodili na ulicama pucajući iz snajpera, ali su zajedničkom borbom naroda i vojske savladani i tako je revolucija odbranjena.

U ovu verziju će teško poverovati bilo ko ko išta zna o tome kako se organizuju i sprovode državni udari. Još od početka devedesetih počelo je ispitivanje pozadine rumunskih dešavanja da bi se do današnjih dana sakupila velika količina materijala koji govori nešto sasvim drugo. Još 1996. Linc i Stepan su u jednom od najboljih pregleda tranzicije, i kod nas prevedenoj knjizi „Demokratska tranzicija i konsolidacija”, kao najrelevantniju predstavili tezu da se u Rumuniji radilo o puču koji su organizovali ljudi iz Čaušeskuovog okruženja. Značajni momenti za ovakav revizionizam su svakako i javne opservacije čuvenog generala Jona Paćepe, autora knjige „Crveni horizonti”, i posebno dokumentarni film austrijske novinarke Suzane Brandšteter, „Šah mat” u kome je između ostalog nekadašnji mađarski premijer Mikloš Nemet otvoreno govorio o velikoj pomoći koju su oni pružili kolegama u Rumuniji.

Neposredno pred ovogodišnju proslavu, oglasio se ponovo sigurno najvažniji akter ovih dešavanja, general Viktor Stankulesku. U knjizi „Istina konačno”, koja se sastoji od serije intervjua koju je sa njim napravio istoričar Aleks Stoenesku, ovaj kontroverzni general, tadašnji ministar odbrane, čovek koji je Čaušeskua spakovao u helikopter i isključio iz sistema moći, a zatim organizovao njegovo suđenje i egzekuciju, budući ministar industrije a zatim i odbrane, koji sada leži u zatvoru izdržavajući petnaestogodišnju kaznu zbog naredbe da se puca na demonstrante u Temišvaru, izneo je svoju verziju decembarskih dešavanja. U pomenutoj knjizi on tvrdi da je uklanjanje Čaušeskua bilo predviđeno još posle njegovog poslednjeg sastanka sa Gorbačovom kada je odbio da sprovede demokratske reforme u zemlji. Stankulesku tvrdi da je još u martu imao sastanak sa ljudima iz KGB, da su čitav spektakl organizovali ruski agenti iz civilne i vojne službe, kao i da je postojao visok stepen koordinacije između ruskih i zapadnih (CIA) službi.

Iako i ove generalove tvrdnje moramo uzimati sa rezervom, između svih ovih istraživača revizionista, koji se inače razilaze u procenama da li je ruska ili američka strana imala značajniju ulogu, postoji visok stepen slaganja oko nekoliko stvari: radi se o dobro organizovanom puču a ne o spontanoj revoluciji; puč je uz odlučujuću podršku stranih službi organizovala ekipa insajdera; vlast su preuzeli ljudi iz drugog reda komunističkog ešelona a ne demokratski opozicionari i disidenti; ubistvo Čaušeskua je protivpravno i bilo je nepotrebno, ali su ga ljudi iz njegovog okruženja uklonili da bi sprečili da na eventualnom suđenju objasni i njihovu ulogu; višednevni navodni teror bio je dobro kontrolisan i imao je funkciju pripreme Čaušeskuove egzekucije, kao i davanja legitimiteta novoj vlasti Fronta za nacionalni spas.

Zanimljivo je da se u ovim analizama slabo pominje još jedan značajan momenat, činjenica da je Čaušesku tvrdoglavo istrajavao na politici vraćanja svih dugova. Po cenu izgladnjivanja i smrzavanja ljudi uspeo je da otplati rumunski spoljni dug. On je inače sa 209 miliona dolara krajem 1989. narastao na 78 milijardi evra koliko iznosi danas.

Sledeće godine se navršava prva decenija od naše „revolucije”. Tim Maršal, Bujošević, Radovanović, i drugi autori su već dali dovoljno materijala za rekonstrukciju našeg 22. decembra. A i naš spoljni dug solidno napreduje. Ostalo je još da i naši generali prozbore koju.

naučni saradnik u Institutu za evropske studije