sreda, 19.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 19:48

Poslednja lekcija Gospođe Klajn

Autor: Dušan Mihalekpetak, 08.01.2010. u 22:00
Стана Ђурић Клајн

Razgovarajući ne tako davno, u Jerusalimu, sa istoričarem Cvi Lokerom, spomenuo sam slučajno i moju profesoricu Stanu Đurić Klajn (1908–1986).

– Stana! – ozario se on. – Mnogo smo se družili sa njom i njenim suprugom Hugom Klajnom, dok sam bio otpravnik poslova ambasade Izraela u Beogradu, pre više od pola veka! Bila je enciklopedija na nogama!

Ovih dana stigla mi je iz Moskve nova knjiga Elene Gordine „Muzička kultura Srbije, Hrvatske, Slovenije”. Na mnogo mesta citira se Stana Đurić Klajn.

Živi Gospođa Klajn u uspomenama, knjigama... Njeno delo, kao pionira srpske muzikologije, ukazivaće put svim sledećim generacijama.

* * *

Udaljen od srpskih arhiva i drugih izvora (od 1991. živim u Izraelu) želim da ipak, iz krhke memorije, za buduća pokolenja sačuvam uspomenu na Stanu Đurić Klajn (najpre udatu za Vladislava Ribnikara, osnivača Politike), bez čije je delatnosti nemoguće zamisliti istoriju srpske muzike. Bila je pionir srpske muzikologije, pijanistkinja i izuzetan izdavač.

Imao sam sreću da sam bio poslednji njen student, tj. da je upravo meni održala poslednji čas u životu, pred penzionisanje, na beogradskoj Muzičkoj akademiji 1970, na Odseku za istoriju muzike i muzički folklor. U „lipanjskim gibanjima” 1968. na taj odsek primljeno je nas šestoro studenata, ali sam drugu godinu 1969. upisao samo ja. Tako sam imao privilegiju da od jeseni 1969. budem nasamo, na individualnim časovima, sa profesoricom Stanom Đurić Klajn, kao i sa profesorom Nikolom Hercigonjom, novom mladom asistentkinjom Marijom Koren i sa još nekolicinom profesora. Od starijih koleginica sam i naučio da profesoricu svi zovemo upravo tako: Gospođa Klajn (mada smo u to doba svi bili „drugovi i drugarice”). Zvali smo je, među nama, još i Ptičica, jer je hodala tako poskakujući, kao ptičica.

* * *

Na prvoj godini studija „nacionalne istorije muzike” (Istorije jugoslovenske muzike) profesorica Klajn je predavala muziku jugoslovenskih naroda do Prvog svetskog rata. Paralelno nam je profesor Pavle Vasić držao predavanja o nacionalnoj istoriji likovnih umetnosti. Posebno mi je bilo interesantno kada smo došli do perioda „vojvođanskih kompozitora”, muzike mog okruženja, budući da sam svakodnevno putovao na časove iz Novog Sada u Beograd.

Ta umetnost bila je tada u Novom Sadu i Vojvodini još živa, bila je sastavni deo života. Nije bila njegov osnovni, glavni tok, ali je ipak bila jedan od bitnih sporednih rukavaca u koje su volela da zalaze deca iz finijih novosadskih porodica.

Nas petorica momaka iz gimnazijskog razreda imali smo pretplatne karte za obližnju Galeriju Matice srpske i Spomen-zbirku Pavla Beljanskog. Svaki od nas zna napamet svaku od tih slika, pred kojima smo nebrojeno puta stajali, raspravljajući šta je mogao da govori Ćira Falcione (Konjovićeva slika), uzbuđujući se Bukovčevom Velikom Izom i trepereći (do današnjeg dana) nad snažnom duhovnom energijom Sivačke Bogorodice... Moj deda Branko Čenejac zapisao je Osmoglasnik karlovačkog srpskog crkvenog pojanja. Taj milje građanske Vojvodine sačuvao se i u (istina retkim) kafanama u koje smo voleli da odlazimo (npr. tzv. Krsta Frankopan u Petrovaradinu i Lovački dom u Kovilju) u kojima su svirali stari tamburaši koji su još pamtili Isu Bajića, Vasu Jovanovića i Marka Nešića.

Svirali su nam, a mi sa njima pevali, mnoge pesme koje smo i Gospođa Klajn i ja „proučavali” na časovima u kabinetu za istoriju muzike: ona za klavirom, a ja pevajući (ako je u pitanju bio Lied) ili pevajući zajedno deonice horskih kompozicija. Zapazivši moju zainteresovanost za ovu muziku, profesorica je stavila akcenat svojih predavanja upravo na taj period. Gospođa Klajn je bila izvanredna pijanistkinja, divno je svirala, mnoge kompozicije znala je napamet. Na časove je uvek dolazila sa svežnjevima nota starih srpskih kompozitora, originalnim izdanjima Frajta i „prečanskih” izdavača. Svaki svoj čas propratila je primerima žive muzike. Atmosfera je bila potpuno nadrealna, kao u Felinijevim filmovima: Gospođa Klajn i ja sami u kabinetu za istoriju muzike, u oblacima dima mentol-cigareta, sviramo i pevamo u duetu „Sve dok je tvoga blagog oka” ili „Rado ide Srbin u vojnike”...

To je jedna od tajni koje sam naučio od Gospođe Klajn: muziku treba svirati, pevati, neposredno u njoj sudelovati. Onda se i sa muzikološke strane lakše i dublje može analizirati!

U ono doba svugde se moglo slobodno pušiti, pa i na fakultetima. U učionici su bile pepeljare i Gospođa Klajn je za vreme časova pušila: jednu „običnu” cigaretu, pa jednu sa mentolom i tako redom. Ja nisam bio neki zagriženi pušač, ali je bilo nepristojno odbiti profesora kad te ponudi cigaretom. Pušili smo, dakle, zajedno, jednu „običnu” cigaretu, pa jednu sa mentolom (od čega se meni prevrtao stomak), i tako redom...

Hercigonja me, naravno, nikad nije ponudio cigaretom, jer je on pušio – lulu!

* * *

Drugi nauk koji mi je prenela Gospođa Klajn jeste da u istoriografiji nema malih tema i da svakoj temi treba prići sa pažnjom i potpunom naučnom aparaturom.

Osetio sam „na svojoj koži” taj njen metod, budući da sam bio prvi i jedini student muzikologije sa područja Vojvodine (izuzev Marije Adamov iz Zrenjanina, koja je diplomirala, ali se nikad nije bavila muzikologijom).

Primetivši moje interesovanje za proučavanje muzike sa tog područja, Gospođa Klajn mi je zadala dva seminarska rada: o Jovanu Pačuu i Petru Krančeviću.

Potom je uspela te moje tekstove da plasira u časopisu „Pro musica”. Sledećeg leta smo i mi, studenti, sami pokrenuli svoj prvi muzikološki studentski časopis u Srbiji „Muzika i reč”. Zahvaljujući Stani Đurić Klajn moje ime je već tada ušlo u Muzičku enciklopediju Jugoslavenskog leksikografskog zavoda. Imala je puno poverenje u radove svojih studenata i nesebično pomagala njihovom ostvarenju.

* * *

Možda najveći nauk koji sam poneo sa časova Gospođe Klajn odnosi se na „zaštitu autorskih prava”.

Dobro se sećam tog časa na kojem mi je Gospođa Klajn govorila o „zaštiti autorskih prava”. Ne znam šta joj se u životu tih dana događalo, ko je „pokrao”, ali se dobro sećam gorčine u njenom glasu kada mi je iznenada rekla:

„Dušane, obratite dobro pažnju: svet je pun lopova! Mi muzikolozi provodimo dane i godine tragajući po arhivama, ponekad smrzavajući se, čitavog života gutajući prašinu, a kada naša otkrića objavimo – pojave se nesavesne kolege koje to koriste u svojim tekstovima čak ni ne citirajući nas. Morate naći sistem kako da se od toga odbranite”!


Komentari2
704b3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Milica Ralic
Volela bih da u cilju vaspitavanja nasih buducih generacija i neka nasa televizija uvede ono sto ima na nemackoj - tz. "literarni kvartet" koji se emituje godinama iz prisustvo publike.Ne samo da treba proucavati i podsecati na postovanu Stanu Djuric Klajn, koju moja generacija poznaje i dobro pamti, nego treba permanentno negovati nase kulturno nasledje u vidu polelmika na TV.
Arsenije Jovanović
Izvanredan tekst, zao mi je sto ”Politika” ne objavljuje više tekstova našeg uglednog muzikologa, odličnog pisca i briljantnog anegdotiste Dušana Mihaleka. Današnja muzička kritika u nas ponižavajuće je osiromašena. Iz perspektive duhovih oskudica svake vrste koja nas je zatekla, kada ne znamo da li je nebriga prema brojnim imenima iz ne tako davne srpske kulturne prošlosti stvar arogancije, sebičnosti, neznanja, profitabilne selektivnosti, rezultat opšteg nereda u kome smo se zatekli ili svega toga zajedno, Stana Djuric Klajn blista kao duhovni velikan. Dušan Mihalek živi u Izraelu pa do nas tako stiže i opomena da je na nama, kojima su arhive i svedoci na dohvat ruku, da takve propuste ne činimo. Ako groblja i nadgrobni spomenici imaju nekakav uzvišeniji smisao utoliko ga više moraju imati ovakva prisećanja. Ovim tekstom nije samo učinjena simbolična čast Gospođi Stani Đurić Klajn već je obogaćeno znanje nedužno neupućenoj i needukovanoj savremenoj generaciji. Arsenije Jovanovic

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja