sreda, 19.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 12:29

Leteći tanjiri ipak sleću u Lajkovac

Autor: Mr Ivan Đorđevićpetak, 08.01.2010. u 22:00
(Илустрација Иване Раденковић)

Ukoliko bi se brojala učestalost upotrebe pojedinih reči koje se pojavljuju u javnom govoru u Srbiji tokom poslednje dve decenije, izraz tradicija zasigurno bi se veoma visoko kotirao.

Šta se to magično krije u ovom izrazu?

Nesporan je autoritet koju reč tradicija poseduje. Proglasiti nešto tradicijom zapravo znači uliti mu snagu i označiti ga kao nešto što je vredno i neupitno. U svakom društvu postoje određeni tradicijski elementi u čije se postojanje ne dira, i čija se ispravnost ne dovodi u pitanje. Recimo, narativi o događajima poput Francuske revolucije ili američkog rata za nezavisnost, zapravo, predstavljaju stubove društva, u ovim slučajevima francuskog i američkog. Temeljne vrednosti društva na sličan način formirane su nakon Drugog svetskog rata i u bivšoj Jugoslaviji. Tako su, recimo, partizanske ofanzive u javnom govoru i zvaničnoj interpretaciji istorije dostigle praktično mitski status.

Svako društvo, dakle, bira svoju tradiciju i, pozivajući se na njen autoritet, formira vrednosti na kojima počiva. Jasno je da se tradicija, stoga, ne može posmatrati kao statična kategorija, već pre kao prazna posuda koja u sebe može primiti različita značenja, zavisno od toga ko je, kada i sa kojim ciljem puni. Ova činjenica postaje naročito važna u periodima društvenih potresa, kada se za tradicijom poseže sa namerom da se objasni novo stanje, ili da se, sa druge strane, utemelji izvesna vrednost kojoj se treba vratiti.

Upravo u ovakvom ključu moguće je protumačiti događaje u Srbiji krajem osamdesetih godina prošlog veka, kada je na društvenu scenu stupio gromoglasni povratak Tradiciji. Najednom su na površinu isplivale herojske bitke iz srednjovekovne istorije ili srpskih ustanaka. Interesovanje za to „kako je bilo nekada” protezalo se kroz skoro sve domene života, od „tradicionalne srpske ishrane” pa do rituala poput svadbi ili krštenja. Društvo u temeljnoj krizi tražilo je svoj identitet u dalekoj prošlosti.

Na ovakav trend retradicionalizacije nije ostala imuna ni popularna kultura. Tako je 1987. godine snimljena serija „Vuk Karadžić”, koja je, zapravo, imala za cilj da Srbe „ponovo nauči zaboravljenim” lekcijama iz perioda nacionalne i kulturne revolucije tokom 19. veka. Sličnu ulogu imao je i film „Boj na Kosovu” iz 1989. godine, s tim što se gradivo ovoga puta ticalo srednjovekovne istorije. Istorijski događaji koji su bili predmet ovih ostvarenja čitani su i razumevani u epskom ključu, kroz formiranje izrazito dihotomiziranih kategorija, gde se tačno znalo „ko je vjera a ko nevjera, ko je heroj a ko izdajnik”.

Ilustrativan primer povratka tradiciji na polju popularne kulture može dati i produkcija naučnofantastične književnosti tog perioda. Naime, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, u vreme (samo)proklamovanog procvata naučne fantastike u bivšoj SFRJ, na snazi je bilo načelo poznato kao „Zoranov zakon” (reč je o piscu Zoranu Živkoviću), po kome „leteći tanjiri ne sleću u Lajkovac”. Ova autoironična sintagma odnosila se na činjenicu da je većina pisaca svoje junake locirala u daleke svetove egzotičnih naziva, ili su akteri, eventualno, šetali po nekoj od velikih svetskih metropola.

Eskapistički momenat bio je i ostao jedini kriterijum u evaluaciji ovakve produkcije. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, ipak, radnja počinje da se smešta u lokalni ambijent, ali se, što je još važnije, istovremeno referiše i na lokalne teme. Takvo stanje uslovljeno je ne samo zrelošću stvaralaca, već i novim sociokulturnim kontekstom u Srbiji tog vremena. Domaći motivi, koji su mogli biti smatrani potencijalno „opasnim” i u sebi nosili „moguću jeres”, u tom trenutku postaju čak i poželjni.

Dakle, ne samo da su leteći tanjiri počeli da sleću u Lajkovac, već su i njihovi putnici postali nama tako poznate ličnosti, poput Karađorđa ili Marka Kraljevića. Ovi „nacionalni heroji”, međutim, nisu slikani  u dugu epskog obrasca, kao što je to bio slučaj u, recimo, „Boju na Kosovu”. Tako, umesto surovog i snažnog Vožda, u jednoj od pripovedaka Vladimira Lazovića „Veliko vreme”, egzistira neodlučni Karađorđe, čije ponašanje u velikoj meri odudara od standardnog arhaičnog „ratničkog” modela po kome je on interpretiran u „istorijskom sećanju”. Njegova suštinska dilema jeste da li da se prikloni jakim saveznicima (u pripoveci Francuzima) i spase Srbiju od turske osvete, ili da ostane uz Ruse, i time, uprkos surovoj odmazdi, sačuva „narodnu dušu”, oličenu u ključnim rečima: red, domaćin, Bog. 

Ni Marko Kraljević u romanu „Crni cvet” Bobana Kneževića nije onaj često bahati epski junak koji danima i noćima pije vino, ore drumove i ukida svadbarine. Ovaj Marko se, umesto toga, konstantno preispituje. On bira između nadljudske snage i večitog života koji mu se pružaju kao mogućnost, ali sa posledicom uništenja čitavog naroda. Ključne reči koje povezuju sve ove priče i njihove junake zapravo su strah od gubljenja (nacionalnog) identiteta, i strategija otpora prema onome ko, pretpostavljeno, taj identitet želi da „otme”.

U ovim primerima kroz upotrebu motiva iz istorijske tradicije, preispituje se ugroženi identitet. Ali, samo na osnovu pravila ustanovljenih osamdesetih godina dvadesetog veka. Motivi o kojima je reč selektivno su izabrani, i referišu na tačno određene istorijske momente, nijednog trenutka ne napuštajući diskurs „bolje prošlosti” koja bi trebalo da nam sugeriše modele za „svetlu budućnost”.

Takvo promišljanje identiteta možda bi se moglo i smatrati razumljivim u trenucima ozbiljne krize nastale u poslednjoj deceniji prošlog stoleća.

Ako se, međutim, pogleda produkcija pop-kulturnih sadržaja u devetoj godini tranzicije, kada se Srbija nalazi pred vratima evropskih integracija, zanimljivo je primetiti činjenicu da „bolja prošlost” i dalje predstavlja značajan predmet interesovanja publike. Popularnost filmova poput „Zone Zamfirove” i serija poput „Ranjenog orla” ili „Seljaka” govore o tome da se identitet i dalje prevashodno traži u romantizovanoj istoriji, kada je trava bila zelenija, a ljudi bolji.

Pitanje je da li i koliko je moguće da ovakva autopercepcija, zasnovana na modelima proisteklim iz društvenih lomova osamdesetih godina, može opstati u svetlu sve bržih promena koje se u društvu dešavaju.

Autor je antropolog iz Etnografskog instituta SANU


Komentari1
5225a
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Tijana
Fantastičan početni zamah, ali tekst je nekako ispao prekratak. Možda neki nastavak?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja