Kada smo kupili (taj) pansion, kao stanare smo nasledili jednog kineskog dilera droge (koga je policija “preselila” u zatvor) i desetak australijskih narkomana (koje je policija izbacila na ulicu). Posle pola godine, ostala su samo dva stanara iz te “originalne” postave. U međuvremenu smo primali nove stanare, uglavnom studente i samce (koje su supruge izbacivale iz kuće jer “u Australiji vladaju žene”).

Pravo osveženje je bilo kada smo dobili jednog Srbina. Da krenemo u ispravom pravcu - prokomentarisala je nostalgična supruga.

Interesovao se tu još jedan Srbin, ali samo jednom i nikad više. Naime, pošto je svet “ipak tako mali” saznali smo da je njegova svađa sa suprugom bila “malo burnija” pa je on upotrebio sekiru, nakon čega ga je istog dana policija izbacila sa farme, koju je gradio dvadesetak godina.

I da na početku odmah kažem, da su opisani događaji stvarna životna priča, bez imalo “literature”.

Prvo-pomenutog Milka je u Australiju dovela sada već bivša devojka - “braka radi”. Pošto taj brak nije uspeo, on se posle nekoliko meseci našao, najpre na ulici a onda u našem pansionu. I to na preporuku zajedničke poznanice.

Radio je kao moler kod jednog našeg “gazde” - na “crno za keš” (mada je Milku bilo rečeno da je sve to “legalno”).

Ako kažem da je Milko bio najuredniji stanar, rodoljubi će primetiti “pa naravno, naš čovek”. Zato neću trositi tastaturu opisujući korpu sa vešom koja se šetala svakog drugog dana, kao ni često pozajmljivanje usisivača iz kancelarije, jer usisivač koji koriste ostali stanari, nije “dobro vukao”.

Dao sam mu i prenosni telefon, tako da može da razgovara sa majkom u Španiji. Dirnula me priča da je on majci jedini sin, pošto je drugi sin poginuo u saobraćajnoj nesreći, a majka se razvela i otišla u “beli svet”.

Tu negde oko naseg Božića, Milko mi reče da mu viza ističe krajem januara, te da je zatražio produženje ali da još nije dobio odgovor. Slutio sam da mu vizu neće produžiti jer je sve radio pogrešno. Pokušao sam čak i da ga savetujem, ali se ispostavilo da “on zna više od mene”, pa sam odustao.

Da sada prekinem glavnu priču i objasnim da se u pansionu, kada neki stanar ode, ta soba odmah kreći jer je “dobro” prljava. Imamo jednog našeg molera, starijeg čoveka, koji radi pedantno a nije skup pa sobu okreči istog dana.

Kada je “neki tamo” stanar otišao i sobu je trebalo okrečiti ja se obratih Milku. Neka uzme još koji dolar pred siguran odlazak, ko velim. Pitao sam ga koliko dobija na dan kod “gaže” i ponudio mu pedeset dolara više. Milko je radosno prihvatio moju ideju i krečenje je počeo već iste večeri. Da se gips osuši za sutradan, rekao je.

Međutim na kraju sutrašnjeg (“drugog”) dana, Milko mi saopšti da je greškom vrata ofarbao bojom za zidove pa mora da nastavi i u subotu, kada ima još jedan slobodan dan kod glavnog “gazde”.

U subotu oko podne se sretosmo i on mi reče da je sve gotovo a ja ga zamolih da ofarba i jednu klupu. Nema problema – reče. Naš čovek može sve, mislim se ja...

A onda dođe vreme i da mu platim.

- Koliko treba?
- Pa radio sam tri dana!

Da je u pitanju australijski majstor ja bih to lako presekao - dogovor je bio da završi za dan i nema diskusije. Međutim, radi se o našem Srbinu, koji nema nikoga u Australiji. Šta da radim?

- Znaš da je to previše. Dogovor je bio da završiš za jedan dan. Razmisli i kaži mi koliko je realno da ti platim.

Nije odgovorio.

Sutradan sam ponovio isto pitanje. Konačno se Milko izjasni i zatraži da mu platim jedan i po dan (što je i dalje bilo više nego dva dana kod glavnog “gaže”). Gurnuo sam mu pare u džep i bez reči otišao. Bio sam ljut na sebe što sam dozvolio da me “izradi”.

Približavao se i kraj januara. Sretoh Milka na kapiji i on mi reče da sutra odlazi.

- Srećan put, samo nemoj da zaboraviš da platiš onih sto dolara kirije što duguješ! – hladno mu odgovorih
- Znaš, ja neću to da platim. Nisi bio fer prema meni sa onim krečenjem.

!!!???

U državi u kojoj vlada zakon, u takvoj situaciji se stanar žalje na sud. Međutim, Milko sutra napušta Australiju…

Sutradan sam ipak otišao da uzmem ključ od njega.

Kakva greška!

Tada je, naime, došlo do “nastavka” razgovora… Milko nije psovao – on je kleo. Rekao je da sam ga opljačkao, da sam ružan, da me svi mrze, kao i da pazim gde šaljem ćerke, jer kada odu u srpski klub, ovde u Australiji, “svašta može da im se desi”.

U tom trenutku sam se setio svih onih narkomana koji su, odlazeći na ulicu, govorili kako to “nije fer”. Jeste, bili su prljavi ali nisu me vređali niti su bili prosti.

I evo na kraju, posle svega, dajem reč, da ću napisati jedan tekst čim dobijem dobrog stanara. Hoću da verujem da su dosadašnja dva Srbina - “izuzeci koji se nisu snašli na sudaru svetova”.