petak, 15.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:48

Ne mogu da prežalim ubistvo moje zemlje

Autor: Slavko Trošeljsubota, 13.02.2010. u 22:00
Ја сам слободан човек. Ништа не поседујем: Љубиша Ристић Фото Дарко Ћирков

Ljubiša Ristić (63), jedan od najboljih jugoslovenskih reditelja u istoriji pozorišta, jedini domaći dobitnik „Politikine” nagrade na BITEF-u (1981), priprema se, sportski rečeno, za novi start. Posle pauze duge više godina on će, do ovog leta, opet podići zavesu na svojoj sceni u beogradskoj Šećerani, na Čukarici.

Dogodiće se to na trideset treći rođendan pozorišta koje u svom imenu čuva jugoslovenstvo. Zove se: Kazalište, Pozorište, Gledališče, Teatar. Ili, skraćeno: KPGT. Osnivači su 1977. godine bili: Ljubiša Ristić, Nada Kokotović, Dušan Jovanović i Rade Šerbeđija. A sad ga vodi samo Ljubiša Ristić.

A kad su na okupu bili svi osnivači ovo pozorište je bilo ogledalo jugoslovenske kulture. U toku svih tih godina, do devedesete, imali su po sedamdeset predstava godišnje širom sveta.

Ljubiša Ristić ima stan u Beogradu, ali, uglavnom, i spava u „Šećerani”. Bio je u braku, bez dece, sa Nadom Kokotović, rediteljem, a sad deli život sa Dankom Palian, koja je prevodilac.

Koji dar bi još želeli da imate?

Košarkaški. Skok šut sa polu distance. Šalim se, naravno, ali veoma volim sport, pratim ga od malih nogu. Bavio sam se sportom. U sportu se troši agresivnost, traži se put do pobede, a uči se mnogo i u porazu. Zato prijateljima kažem: „Kad bih se razumeo u pozorište i politiku onoliko koliko poznajem sport, posebno atletiku, fudbal i košarku, gde bi mi bio kraj”.

Da li i u sportu ima režije?

O, da. Tome su skloni ljudi kojima je, nekad, više stalo do pobede nego do učestvovanja. Mi smo u sportu i oko sporta, prošlih godina i decenija, imali mnogo i političkih režija, pa su i navijači korišćeni za sve i svašta. I u sportu i van sporta. Ipak, zaljubljen sam u sport.

A da li ste zaljubljeni i u Prištinu?

Samo sam rođen u Prištini. Moj otac Miroslav je iz Prištine, a majka Jelica je iz Ohrida. Oni su se sreli u ratu, u Prvoj kosovsko-makedonskoj brigadi. Otac je dobio generalski čin, a studirao je građevinu, pisao pesme... Nažalost, on je poginuo 1979. u saobraćajnoj nesreći, u pedeset devetoj godini.

Gde ste odrasli?

Zbog oca oficira po celoj Jugoslaviji. Ali, najviše u Beogradu, na više adresa. To posebno pamtim zbog perioda u kome sam tu bio filmski i pozorišni glumac.

Ko Vas je uveo na scenu?

Učitelj glume u Radio Beogradu Bata Miladinović. U devetoj godina sam imao veliku ulogu u mjuziklu „Plači voljena zemljo” kod reditelja Soje Jovanović, u Beogradskom dramskom. Đuza Stojiljković je igrao mog dedu, Duško Jakšić oca, a bili su tu još Ljuba Tadić, Rade i Olivera Marković...

I zato ste studirali režiju?

Ne. Upisao sam se na Pravni fakultet. Voleo sam društvene nauke, a tada su tu bili najbolji profesori: Lukić, Pečujlić, Gams... Samo nas sedamnaest je u junu završilo prvu godinu! A te jeseni sam položio prijemni i na Akademiji, pa sam paralelno studirao prava i režiju. I tako sve do kraja druge godine prava kad sam se okrenuo samo režiji.

Od kad ste reditelj?

Moja prva režija bila je, istovremeno, i moj diplomski rad. To je predstava „Buba u uhu” Žorža Fejdoa. Bilo je to 1971. godine na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. A „Buba” se tu još igra! Ovu predstavu i ovu sceni dobio sam zahvaljujući dvojici ljudi koji su pre mene znali da ja to mogu da učinim na najbolji način. Bili su to Stevo Žigon i Bojan Stupica.

Da li ste „Bubom” osvojili Beograd?

Umetnički gledano može tako da se kaže. „Buba” je za manje od godinu dana igrana sto puta. Ali, mene tu nije bilo. Veoma sam se angažova u vreme studentskih protesta. Bilo je to 1968, pa i posle toga. A kad sam 1971. godine, zbog osude rada Saveza komunista, istupio iz ove organizacije, mene su proglasili za moralno-politički nepodobnog. Radio sam u Subotici, Ljubljani, Zagrebu.., ali ne i u Beogradu.

Kako je na to reagovao Vaš otac, Titov general?

On se u to nije mešao. Rekao je i majci da to ne čini. To joj je ovako objasnio: „Mi smo imali našu, a on ima svoju borbu. Mi u to nemamo pravo da se mešamo”. Taj očev stav, da svako ima svoju borbu, je moja vodilja u kretanju kroz život.

Kako ste u tom kretanju stigli do Zvezdare?

Pozvan sam pre dve godine da radim za Zvezdara teatar. Odlučio sam se za Ivu Andrića i za „Konzumska vremena”. Predstava je lepo primljena. Cela je muzička i vrlo je zanimljiva. A pre toga više godina me nigde nije bilo.

Zašto niste radili?

Bio sam, devedesetih, kao predsednik JUL-a i poslanik u Skupštini, jako aktivan u politici. A pošto su kod nas, u politici, pa i u kulturi, običaji da imamo vrlo radikalnu podelu na naše i one koji to nisu, ja sam postao onaj koji to nije. I nisam imao mogućnost da radim. To je bojkot je trajao osam godina, pa moje pozorište nije imalo sredstava za život, a i goreo je krov... Sad skupljam pare za novi početak.

Da li su Vas napustili prijatelji?

Neki jesu. Razišli smo se zato što oni kažu da moja politička angažovanja nisu ono što bi oni podržali. A ja nikad nisam menjao političko uverenje. Nastavio sam da budem levičar i Jugosloven, a mnogi moji prijatelji su, od vrlo opredeljenih levičara i Jugoslovena, postali zastupnici drugih ideja.

Znači više niste u kontaktu?

Jesmo. Održavam sva svoja prijateljstva. Nikoga se ne odričem. Mi samo ne radimo zajedno. Za njih je rad samnom kvarenje ugleda. Oni se mene javno odriču, a privatno se čujemo, pa i vidimo. Prijateljima uvek dajem sva prava koja oni mogu da koriste kad hoće i kako hoće. I to bez obzira gde sam i šta radim.

Da li ste mislili da odete iz Srbije

Priča je obrnuta. Nada Kokotović i ja smo, 1985. godine, imali potpisan ugovor da četiri godine radimo u Los Anđelesu. To se dogodilo posle jednog našeg gostovanja u Americi. Trebalo je da radimo klasiku na novi način. Ali, videli smo da našoj zemlji „nije dobro” i da je sve moguće, pa smo odlučili da ostanemo ovde. Tada smo naše pozorište prebacili u Suboticu i okrenuli se našim događanjima i našim ljudima.

Kad ste upoznali Miru i Slobu?

U februaru 1995. godine kad su me pozvali da im pomognem u političkom projektu koji je tada bio pokušaj da se savlada jedna antilevičarska i antijugoslovenska histerija. Tada mi je rečeno da se zemlja mora menjati, da se ratovi moraju zaustaviti i da razgovori sa međunarodnom zajednicom moraju početi.

Šta ste im kazali?

Rekao sam da neću da se bavim politikom, ali da ću vrlo rado učestvovati u svakom pokušaju da se dogodi ono što nam nalaže levičarska i jugoslovenska tradicija. Ipak, u martu nisam mogao da izbegnem politički angažman. Formirana je Jugoslovenska levica (JUL). I ja sam izabran za predsednika.

A šta ste hteli, a niste mogli?

Dobro sam znao šta se u državi događalo. Ipak, po mojoj proceni, bilo je neophodno pokušati ostvariti jednu drugačiju atmosferu u zemlji. O tome sam javno govorio uprkos tajni da je Državna bezbednost brinula samo o Đinđiću. Tako je bilo od početka devedesetih kad je propala ideja da Milošević bude predsednik države, a Đinđić predsednik Vlade. Milošević je na to pristao, pa odbio... I završilo se kako se završilo.

Koliko ste koristili vlast?

U tom trenutku sam mogao da postavljam ministre, ambasadore, upravnike pozorišta... Od svega toga ništa nisam radio. A danas svi imaju samo jedan stav: čim se dokopaju vlasti odmah stanu na put onima koji ideološki nisu sa njima.

Koji je Vaš sistem vrednosti danas?

Ne menjam svoja uverenja. Imam iste stavove koje sam imao u dvadesetoj godini. Imam i istu količinu skepse i osećanja da se borim za izgubljene ideale, a nemam iluziju o tome u kakvom svetu živim. Ali, to nije razlog da odustanem od svojih opredeljenja.

Šta ne možete da prežalite?

Ubistvo zemlje u kojoj sam živeo. Posle toga što se dogodilo za mene je sve beznačajno. Za mene je Jugoslavija kulturni ideja koja je starija od svake političke.

A bez čega ne bi mogli?

Da bi čovek bio slobodan mora da može bez bilo čega. Jer, činjenica je da ga ono bez čega ne može ucenjuje. Ja sam slobodan čovek. Ništa ne posedujem. Sve moje privatno sam uložio u društveno, u ovo moje pozorište.

Kako doživljavate žene?

Najvažniji razlog da svet postoji su žene. One su najvrednije i najlepše što na svetu postoji. One su čudo prirode koje sve nas drži u životu.

Koje sećanje Vas vodi u mladost?

Pa ja već dugo uživam u mladosti. I tako ću se ponašati do kraja života... Jer, rana mladost nije lepa. Deca su, dok ne odrastu, bespomoćna, a to nije sreća.


Komentari29
f9cab
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Milan
Problem je bio što JUL stvarno nije bio levica.Uglavnom ljudi na polozajima za bivseg rezima koji su drzali komunisti koji su te polozaje dobili preko partije ili porekla.Jugosloveni, levičari i humanisti više po zanimanju nego po sustini.Uglavnom društvo leba bez motike.Nigde se nije tako lako brzo moglo doći do moći i bogatstva kao preko JUL-a.Veći deo partijskog rada odrađivali su socijalisti uz veliki gnev članstva a Julovci su u toj koaliciji bili povlaštena aristokratija.Zna se ko je bio gazda u JUL,mračio i oblačio.Iz ovih redova izaslo gomila danasnjih tajkuna i jematora.Znaci osnovni motiv je bio vlast i leba bez motike.Nisu imali ni 10% radnika iz proizvodnje,inžinjera, tehničara,naučnika itd.Ljubiša je kao sjajan režiser bio vrh marketinga koji je trebao da sakrije ove činjenice.Naravno da je Jul privukao i gomilu poštenih ljudi Jugonostalgičara koji su u julu imali sporednu ulogu uglavnom po MZ pred izbore.Nisu shvatili na vreme da levica treba da pređe u socijaldemokrate.
Borislav Ledinski
Одличан interview. Човек лепо прича, јасно се изражава, уживање читати. Она последња му је добра, свака част, треба имати храбрости то отворено рећи.
ivan
jako lep intervju Strasno mi se svidja ono: "mi smo imali svoju borbu, a on ima svoju", kao i "da bi covek bio slobodan mora da moze bez icega" (potseca me na Fight Club) Inace kada se na leto vratim u Beograd obavezno cu otici da pogledam nesto u Secerani
voki .
Valjalo bi obaviti istrazivanje koliko je `vrhunskuh umetnika` bilo medju decom titovih generala vojske i policije..Izgleda je talenat nicao samo medju oficirskom decom... Sada vec imamo talentvane glumce i rezisere koji su talenat nasledili od mama i tata glumaca , a poneko i od tetke..
Ožalošćena porodic
@Ljubo S. Da. I svi koji su izašli iz Jugoslavije odmah su propali. Slovenci, Hrvati, Crnogorci..., nema leba da jedu. Lako im je bilo daok ih je Srbija hranila. Važno je da Srbija krupnim koracima ide ispred svih, pa i ispred sebe same. Čovječe u kojim si ti filmovima, pogledaj oko sebe, otvori oči!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Sport /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja