Godinama sam iz Pariza pisao za splitski „Globus“, čiji urednik beše dalmatinski novinarski vuk Joško Frančeski. Jednom nedeljno u listu se pojavljivala i kolumna Mire Kučića, inače rukovodioca fabrike ribljih konzervi „Postira“ na Braču, nadaleko poznate po ukusnim sardinama. Sardine koje smo nekada bacali mačkama, krcate „omegom 3“…

Budući da su Kučićevi tekstovi bili bez dlake na jeziku, jedva sam čekao da vidim kakvu će strelicu odapeti sledeće sedmice. Tukao je on i levom i desnom šakom, nogama takođe. Jednom prilikom napisao je da su hrvatski i srpski – isti jezik. Razlika je u tome što ga Srbi zovu srpskim jezikom, a Hrvati hrvatskim.

Ruku na srce, pišući za „Globus“ nisam se morao truditi da moj jezik iz Sarajeva prešaltam na neki drugi jezički kolosek. Doduše, pazio sam da ne regulišem, nego da reguliram. Tako je u futuru Arsen Dedićeva „Bit ćeš uvijek moja“, a ne „Bićeš uvijek moja“.

U mojoj gimnazijskoj svjedodžbi u Sarajevu stajalo je „srpsko-hrvatski/hrvatsko-srpski jezik“, a sa strane bi i ocena brojkom.

Svaki avgust provedem u Splitu. Obožavam venecijansku lepotu, prozračnost, opojni miris, plavetnilo Dalmacije. Ovo leto ne prođe bez jednog korpulentnog sredovečnog Splićanina u legendarnoj Šarl de Gol „Sitroenovoj“ „žabi“ kako savija okuku nasred ulice obujmivši volan svojim snažnim ručerdama. Auto za kojim se s uzdahom okreću Parižani, cvili li, cvili. „Budite nežni s mitskim automobilom“, dobacih mu nežno kad prođe pored mene. „Ma ko ga j…“, odgovori mi tipično mediteranski. Ne reče „tko“, nego „ko“. „Tko“ se upotrebljava i dolazi više sa severa. Ovde je Balkan, tektonski poremećaji, ovde žive žilavi, čistokrvni Mediteranci. Muškarčine. Splićani su definitivno – specijalni ljudi.

Ponekad uz kafu razglabam s jednim splitskim urednikom u penziji o našem jeziku. Od konobara on traži kavu, a ne kafu. Otkud kava? Velim mu da je u francuskom jeziku „le café“. Slovo „v“, veli, verovatno je preko planine došlo iz BiH jer neki tamo kažu „ka(h)va“. I, zaista, neke stare Sarajlije bi rekle „ispeci mi kahvu“.

 „Zašto kažete čitatelj, a ne čitalac?“, pitam. „Možda zato što čitatelj studioznije čita novine, zastajkuje na određenim pasažima u tekstu, razmišlja“, odgovori mi.

Budući da odmah shvati da me nije uverio, s jezika pređosmo na lagane letnje teme.

Odbor za spoljne poslove Evropskog parlamenta raspravljao je ovih dana o pedeset odborničkih amandmana na predlog Rezolucije o napretku Hrvatske, čiji je izvestilac Hanes Svoboda. Među ovim amandmanima bi i onaj koji su podnele zastupnice „zelenih“, Nemica Franciska Katarina Brantner i Holanđanka Marije Kornelisen, kojim se Evropski parlament upozorava da je izvorni s-h jezik sada podeljen na niz službenih jezika. Imajući u vidu više mogućih kandidata za ulazak u EU s područja zapadnog Balkana, neumitno se nameće trošak oko poslova prevođenja.

Kakvog li to, sad, „prevođenja“?

Kad se najzad i prvi put susretnu novi hrvatski predsednik Ivo Josipović i srpski predsednik Boris Tadić, hoće li im, možda, biti potreban prevodilac? Ili kad se u Briselu sastanu srpski, hrvatski, bosanskohercegovački i crnogorski predsednik, hoće li im zatrebati prevodilac? Kad ovde u Parizu na rejonu za literaturu u glomaznom FNAC-u potražim prevode književnih dela s našeg područja, u uvodu knjiga fino stoji da je knjiga prevedena sa „serbo-croate“ jezika.

U našem malom i rečima siromašnom jeziku prisutno je „na tone“ francuskih reči. Postoje i tragovi turskih reči, ali i onih germanskog, te italijanskog porekla (Istra, Dalmacija).

U novinarskim tekstovima novinar će i dan-danas pre posegnuti za nekom francuskom reči smatrajući da ona deluje „jače i čvršće“ na čitaoca (čitatelja) od neke naše reči. Cenim to jezičko htenje i volju Hrvata da za „tuđice“ traže zamenu. No, ne treba pri tom ići u drugu smešnu krajnost, pa u tome zastranjivati, to jest za hrvatski na prostorima s-h/h-s jezika (na stranu makedonski i slovenački) tražiti prevodioca kad je ovaj apsolutno nepotreban.

Siguran sam da ljudi od jezičke struke – a za koje se zalaže gospodin Hanes Svoboda –znaju da se radi o jednom jedinom jeziku koji je, kao i svaki drugi, sklon mutacijama čim se pređe planina i nađeš se u dolini.

Čekam te na „nogostupu“ pred kinom…

slobodni novinar, Pariz