sreda, 08.04.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:00

Iluzija spasonosnog evra

Autor: Nebojša Katićnedelja, 14.02.2010. u 22:00

Srbija može pobeći od dinara i preći na evro, ali ne može time prevariti krizu, niti od nje može uteći. Prelazak na evro neće spasiti ni srpske dužnike. Dinar nije izvorište domaćih ekonomskih problema, već je pad dinara samo vidljiva manifestacija slabosti domaće privrede i sinteza višegodišnjih promašaja ekonomske politike – monetarne, fiskalne i razvojne.

Nacionalna valuta nije prepreka ekonomskom prosperitetu. Najuspešnije zemlje u razvoju zadržale su domaću valutu, vešto koristeći svoj monetarni suverenitet u okvirima koje globalizacija dopušta. Politika kursa je važan razvojni instrument kojim nerazvijene zemlje mogu da poprave svoju konkurentsku poziciju. Za razvijene zemlje sopstvena valuta je važan sigurnosni ventil u slučaju krize, i to se sada jasno vidi. Grčka i Španija, na primer, mnogo bi lakše izašle iz krize da nisu taoci jakog evra.

Kada imaju svoju valutu, nerazvijene zemlje mogu potceniti njenu vrednost i time sebi stvoriti šansu na surovom svetskom tržištu. Potcenjena valuta podstiče izvoz, destimuliše uvoz, obara domaću potrošnju, podstiče proizvodnju i investicije. Domaća valuta omogućava i vođenje samostalne kamatne politike i, kroz tu politiku, podsticanje investicija. To jeste težak razvojni put, ali lakog nema.

Prelaskom na evro, Narodna banka Srbije bi izgubila mogućnost da obezbeđuje likvidnost i sigurnost finansijskog sistema, jer ona ne može emitovati evre. Van Evropske unije i van evrozone, Srbija ne bi imala monetarnu zaštitu Evropske centralne banke. U sistemu koji bazira na tuđoj valuti, finansijski sistem bi bio potpuno bespomoćan i prepušten nemilosti drugih, čak više nego što je to danas.

Prelazak Srbije na evro ne bi previše nasekirao Evropsku uniju, naprotiv. Ona time profitira i ostvaruje indirektnu emisionu dobit. Svoju raznobojnu hartiju na kojoj piše evro, ona može prodati, ili je uz kamatu pozajmiti državi koja, iako nije u evrozoni, uvodi evro. Ta hartija zatim kruži na unutrašnjem tržištu, domaći privredni akteri njome obavljaju međusobna plaćanja, ali papir ostaje u domaćem finansijskom sistemu. Za taj papir Srbija neće dati nekakav svoj papir, već će u konačnom ishodu dati realna dobra – robu i usluge.

Drama dinara je posledica deficita trgovinskog i tekućeg bilansa. Srbija troši više nego što ekonomija stvara i ta razlika je pokrivana pre svega prodajom državne imovine i kreditima. Kako je priliv po tim osnovama drastično pao, ravnoteža se može uspostaviti samo smanjenjem potrošnje – države, privrede i građana. Ovaj proces je u toku i pad dinara je njegov integralni deo.

S padom dinara došlo je do porasta vrednosti indeksiranih kredita i do pogoršanja unutrašnje dužničke krize. S te strane i stižu ideje o prelasku Srbije na evro. Deo privredne i stručne javnosti veruje da se unutrašnja dužnička kriza može izbeći uvođenjem evra. To je puka iluzija.

Ako bi se konverzija u evro izvršila na nivou kursa na kome je dinar danas, svi uzroci ekonomske krize bi ostali netaknuti – previsoke domaće cene, nekonkurentna privreda, investicije okrenute samo domaćoj potrošnji. U takvom ambijentu deficit trgovinskog bilansa bi i dalje bio ogroman i odliv evra bi bio mnogo veći od priliva. Ukupna količina evra u opticaju bi se stalno smanjivala, što bi dovelo do nelikvidnosti, do pada cena, nadnica i penzija. Ovaj proces usklađivanja „nadole“ bi se odigrao brzo i neizbežno. Prihodi preduzeća bi opadali, plate bi se smanjivale, a dužnicima bi ostajalo sve manje evra za otplatu kredita. S malim zakašnjenjem, dužnici bi se našli u identičnoj situaciji u kakvoj se danas nalaze s padom dinara. Prelazak na evro ne bi ništa promenio niti popravio.

Srbija mora prestati da se bavi besmislenim hamletovskim dilemama poput ove, a ekonomisti (bar oni) moraju prestati da stimulišu samoobmane. Iz platnobilansne krize u kojoj se Srbija davi, može se izaći samo bolnim depreciranjem dinara, a ne prelaskom na evro. Potrebna je promena ekonomske politike i privredne strukture, a ne promena valute. I sa evrom i sa dinarom, sa funtom, jenom ili juanom, Srbiju čeka ista, nevesela sudbina i suočavanje sa greškama poslednje decenije. Država mora radikalno da menja ekonomsku i razvojnu politiku. U tom procesu svi vidovi potrošnje osim investicione se moraju smanjivati. Što se ranije to spozna, kriza će trajati kraće, nažalost ne i kratko.

*Finansijski konsultant
www.nkatic.wordpress.com


Komentari36
2ce63
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Небојша Катић
За Младена - Питања која постављате траже дугу елаборацију за коју овде нема простора. Само бих кратко рекао да је теза о томе како банке стварају новац ни из чега веома, веома поједностављена. Ако би било тако, банкама не би требали депоненти, нити би банке узимале кредите у иностранству.__Инвестиције се могу, под одређеним условима, финансирати и штампањем пара, али за такву врсту монетарне политике "на ивици ножа" треба много више знања но што га у Србији има. И даље је домаћа штедња, толика колика јесте, изузетно важна за здрав привредни развој. Хвала на коментару.
Mladen
Слажем се с вама да треба укинути девизне клаузуле и забранити приватницима да се слободно задужују у иностранству, али не бих то назвао "повратком на динар". Динар је већ ту. Проблем је у злоупотреби његове емисије, јер се исти креира од стране приватних банака дословно из ваздуха и упумпава у потрошњу као дуг, што значи да је тај новац привремено у промету и мора се вратити, по правилу уз камату. Поставља се питање, како то приватне банке могу мимо закона да емитују безготовински новац из ничега право у потрошњу, а у исто време држава не може исти тај новац да емитује и користи за изградњу Коридора 10 и друге инфраструктурне пројекте, тј. у производне сврхе? ___ Питам вас то и из разлога што сте у претходном тексту написали да би се државна развојна банка бавила "прикупљањем, усмеравањем, централизовањем и контролом средстава". Каква је то развојна банка ако не може да креира новац, већ га само прикупља? Не може се штедњом стимулисати раст производње и размене у једном друштву.
Небојша Катић
За Младена - Нажалост не може све стати у једну колумну. О проблему о коме говорите сам писао у тексту "Двовалутна шизофренија". Текст имате на адреси http://www.politika.rs/pogledi/Nebojsha-Katic/DVOVALUTNA-SHIZOFRENIJA.lt.html Мислим да је мој став о потреби повратка на динар тамо разјашњен. Хвала на коментару.
Mladen
Господине Катићу, ви кажете да су банке у Србији ликвидне "зато што банке уносе туђи новац у Србију"?! Извините, али код нас је динар законско средство размене и плаћања, а не евро или долар. Динари се не уносе из иностранства. Они се креирају у Србији штампањем (ковањем) или joш више једноставним дописивањем на текуће и друге пролазне рачуне који представљају посебну врсту новца раме уз раме са готовином. Овај безготовински новац, потпуно непознат широј јавности, чини готово 2/3 ликвидне динарске масе. Оно што га чини посебним је то да га ни један Закон у Србији не познаје!___Самосталност монетарне политике се испољава пре свега кроз суверено право једне државе да емитује сопствени новац у било којој форми и под условима примерених његовој намени. Ако ви везујете емисију динара за евро или неку другу страну валуту (а утисак је такав), онда је то у потпуној контрадикцији са вашим апелима за самосталном, тј. сувереном монетарном политиком.
Goran S. Jovanović
Za Nebojšu Katića – Hvala na odgovoru(20100216-1351)! Mislio sam na ustavne promene kojima bi se proširila prava građana Srbije i ostatka Sveta da konkurentski učestvuju u kristalizaciji bilo kog društvenog problema. Naravno, kroz projekte sa pridruženim fondovima iz kojih bi se finasirali autori pojedinih rešenja a u skladu sa formiranom rang listom svih ponuđenih rešenja. O tome sam detaljnije pisao u nekim mojim tekstovima. Šta bi se dobilo navedenim proširivanjem ustavnih prava? Najbolji eksperti iz pojedinih oblasti bili bi motivisani da nude rešenja, pri čemu bi bila zagarantovana realizacija najbolje rangiranog rešenja. Na taj način, sve što ste u odgovoru naglasili da je problem, uz konkretne predloge, brzo bi dobilo svoje praktično razrešenje. Sada je situacija takva da vlast ne mora da pita bilo koga ima li neko boje rešenje za bilo koji problem, niti da prihvati rešenje bilo kog eksperta bez obzira na to što je ono, možda, bolje od postojećih rešenja. Goran S. Jovanović

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Specijalni dodaci /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja