nedelja, 30.04.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:43

Paprika, crvena, kao srce materino…

Autor: Predrag Brajovićpetak, 02.04.2010. u 22:00
Милош Црњански као војник

Vest da je austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand ubijen zatekla je dvadesetjednogodišnjeg Miloša Crnjanskog u jednoj kafani u Beču, dok je posle ručka igrao bilijar. Sve do večeri, kako je zabeleženo, u prestonici je nehajno svirala muzika, a daleka smrt u Sarajevu činila se stvarno dalekom i tuđom.

Crnjanski je, tog dana, na balu koji je za Vidovdan pripremalo studentsko udruženje Zora, trebalo da otvori zabavu plešući sa ženom srpskog poslanika; stoga je u trenu kada je u Bosni Gavrilo Princip ciljao nadvojvodu Ferdinanda peglao svoj frak. Taj ples, ipak, nikad nije odigran: „Epoha valseva bila je završena“. A Gavrilov pucanj sledeće četiri godine papagajski je odjekivao ratištima Evrope, razbacujući čitave generacije poput kugli na bilijarskom stolu.

Pesničke slike ovaj put uviđavno skrivaju činjenicu da je Prvi svetski rat bio dotad najveća klanica našeg kontinenta. I posle nje štošta nije bilo isto. Lirika Itake, zbirka stihova koju je Crnjanski doneo iz rata, imala je sasvim drugačiji ton, ritam i senzibilitet od svega prethodnog. „Izmenili su nas“, pisao je o sebi i „najnovijima“, priznajući to kao razlog drugačije poezije. Njegovi vrsnici vratili su se kućama sa sećanjem na bojna polja, ruševine i lešine, na mrtve koje sada „treba naplatiti“. Taj svetski prevrat zahtevao je i promenu u poeziji, stihove daleko od starih navika večnih metafora, hrizantema i dorečenih misli. Neki to nisu razumeli, prebacujući piscima koji su zajedno s Crnjanskim nastupali dekadenciju, nerazumljivost, tamu. Neki nisu ni želeli da razumeju: književne generacije takođe imaju svoje ratove.

Raskućena istorija

Četiri decenije po objavljivanju Lirike Itake, 1959. godine, prvi put su u Srbiji, uz ponovljene stihove iz ove zbirke, štampani i Komentari, piščevi prozni zapisi njegove sudbine i duha vremena iz objavljenih pesama. Ovi „eseji“, oprezni spram političkih ćudi tadašnje Jugoslavije, najpre su lična istorija u kojoj je Crnjanski, sa svojstvenim ironijskim otklonom, pisao o sebi kao o „smetenjaku svog stoleća“, pesniku koji je svojim stihovima nekada imao rodoljubivu i političku nameru. Danas, kaže – a to danas bilo je pre pola veka – njihova „intencija (…) samo je literarna“. Bilo je to čudno uputstvo za čitanje. Izrečeno na samom početku Komentara, ono je trebalo ostarelog Crnjanskog da reši političkih muka koje su mu ove pesme već jednom bile donele. Njihov prvi izdavač, knjižar Cvijanović, triput je odustajao od štampanja zbog bure koje su izazvale. Politički emigrant Crnjanski ovaj put je tražio da ga takve slave poštede, jer Itaka i komentari bila je knjiga pomirenja, a ne nove pobune.

U stvari, to je bilo ono što je po završetku Prvog svetskog rata zasmetalo literarnoj vlasti. Crnjanski, samozvanac, bio je svojim stihovima poveo pobunu protiv važeće književne estetike, što je podrazumevalo rušenje i mnogih drugih nazora. U toj pobuni patriotizam, istorija, otadžbina i svetinje dobijale su neke groteskne crte, a život se ukazivao na dotad nezabeležen način. Bilo je u njemu nečega mutnog, slutećeg, treperavog, postojala je neka tajanstvena veza između svega što radimo i što nas čeka, a negde daleko, tamo, sve je imalo svog uticaja. Gde? Na Sumatri, rekao je Crnjanski, ne znajući bolji odgovor. Posle je govorio da su mu se zbog toga smejali, sve dok ovo novo osećanje nije počelo da obuzima i druge. To da je sve u svetu povezano, austrougarskog vojnika Miloša Crnjanskog podučavali su predeli Galicije, koja ga je sa svojim bregovima i šumama podsećala na Srbiju, pa su mu se pogibije i stradanja činili lakšim. To da negde daleko postoje pejzaži nalik na otadžbinu, i da si možda baš tu došao da umreš, boreći se u tuđoj uniformi protiv carske Rusije, bilo je začuđujuće otkriće.

Crnjanski je u sebi i svojim literarnim vrsnicima kasnije s pravom prepoznavao izgubljenu generaciju, zadugo obeleženu melanholijom rata. Jer posle njega, u celoj Evropi, proređene čete mladića vraćale su se sa bojišta bez prtljaga iluzija koje su na njih poneli, a kod kuće ih je dočekivala raskućena istorija. Otpušteni vojnici koji su Srbiju smatrali svojom otadžbinom stigavši u nju bili su često dočekivani kao suvišni ili stranci, a među njima osobito mladići iz preka, drugačijeg jezika, držanja i obrazovanja. Tako, Crnjanski u Komentarima pripoveda kako mu se jedan na službu pristigli prečanski oficir žalio da su ih srpska deca prepoznavala po kroju šinjela i kape, pa čak i prema licu, i trčeći za vojskom, na egzerciru, igrali se pogađanja: „Ovo je naš, a onaj je Švaba!“

Sam sebi predak

I za Crnjanskim i za njegovom poezijom moglo se slično vikati. Poput drugih velikih pesnika, on je ponudio drugačiji, osoben književni izraz, bivajući dalek od kanona dotadašnje srpske književnosti. Zato njegove uzore nije trebalo slepo tražiti u rodnom jeziku, a naknadno pisani Komentari podsmevali su se i pokušajima nekih kritičara da najupečatljivije crte Lirike Itake objasne uticajem izvesnih bečkih pesnika. Literarni udžbenici nastoje da kroz mehaniku književnih lektira i pravaca pronađu odgovor na odlike nekog stvaraoca i ne vole da barataju tako nepouzdanom veličinom kao što je piščev karakter. Iz takve perspektive Miloš Crnjanski se, ipak, ne može do kraja razumeti. Jer ako je išta obeležilo njegov život i literaturu, to je bila unutrašnja težnja da se bude slobodan i nezavisan, bilo od vlastite, bilo od nacionalne ili literarne istorije. Jedan od srpskih pisaca sa izrazito toplim nacionalnim osećanjem stoga je bio spreman da tvrdi kako je „uvek bio sam sebi predak“ i da je „zavičaj ono (…) što izaberete“. Uz zvuk ovih naknadnih dosetki iz zrelih godina, sva njegova literatura ukazivala se kao literatura stvarana po sopstvenom izboru, gotovo kao neko dobrovoljno odricanje od željene slobode. Crnjanski je, time, nenametljivo i tek jedva čujno još jednom isticao svoje zasluge: nasuprot drugim piscima, koji su poslušnički i slepo prihvatali svoju pripadnost i sudbinu vezanu za jedan narod, on se za njih bio opredelio svojom voljom.

Istorija koja je dopala generaciji Crnjanskog i njegovih vršnjaka još uvek je bleštala romantičnim sjajem 19. veka, a tek probuđena srpska nacija i u stihovima je opevala svoju stariju i nedavnu slavu. Raskid koji je s ovom tradicijom načinio Crnjanski bio je revolucionaran, i njegove su pesme unosile sumnju tamo gde je dotad nije bilo. Tako se u Vojničkoj pesmi iz Lirike Itake ogorčeno ispovedao da ga nije briga za sjaj velmoža u svili i Dušanovih dvora, kad mu je otac „sebar što na točku cvili“, a malo dalje stihovi Spomena Principu mladalački odvažno su uzvikivali: „Sjajna prošlost je laž“. Cela istorijska i literarna samoprojekcija jednog naroda bila je ovim rečima Crnjanskog poljuljana, i to neposredno posle doba u kom su se pesnici poput Rakića, Dučića, Bojića bespogovorno klanjali pred idolom otadžbine, i „državotvorno“ nudili da za nju daju i život, svesni šta i zašto daju. Crnjanski je u Komentarima, naknadno pojašnjavajući svoje rane stihove, ironično podsećao upravo na Rakićevu pesmu Na Gazi Mestanu, napominjući da ju je autor napisao „kao da plaća porez“. A on sam, opet, nije bio spreman da ovo poresko namirivanje prihvata kao poeziju.

U skladu sa ovim odmakom od romantizovane istorijske tradicije, u svojim poznijim knjigama Crnjanski je naglašavao da je Prvi svetski rat u pobedu izneo srpski gegula. Namerno navodeći ovu pogrdnu reč za seljaka, pisac je ironično podsećao na skrajnute crte istorije, kojih su se mnogi stideli. On sam je, u Lirici Itake, zadirkivao velike srpske patriote što su tražili da se taj naš seljak oseća na „mesečinu mlaku“, dok se za pobedom istinski vukao tek miris balege. Tu socijalnu podeljenost srpskog društva Crnjanski je u Komentarima još upečatljivije naglašavao: atentator na nadvojvodu Ferdinanda, kako piše, dolazio je sa dna naroda, i nikad nije bio prihvaćen u Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca. Gavrilu Principu divila se samo sirotinja i omladina, dok viši staleži njegov čin nisu odobravali. U celoj Evropi zbog ovog mladića Srbi su bili izašli na glas kao ubice, ali je istovremeno on svoj narod povezao bolje nego što su to radili crkva, tradicija i krv. Ovako misleći, Crnjanski je „u slavu ubistva i Principa“ napisao pesmu, u kojoj se klicalo hajdučkoj krvi i ubici, dok „vlastela, vojvode, despoti, behu sram“. U njoj se slavna istorija ukazivala kao laž, a prava i netom prolivena krv tek stvorenoj zemlji trebalo je da znači daleko više. Toj novoj zemlji, Jugoslaviji, i svojoj braći u njoj, Crnjanski je pevao: „Ista je naša psovka prva, / nož i devojka nasred sela.“ Bio je to politički program ujedinjenja koji niko nije smeo naglas da spomene.

Palanački vašar mitova

Celokupni rani literarni bunt Crnjanskog doneo mu je, od strane ondašnjih kritičara, podozrivu titulu rušioca narodnih svetinja. Bila je to ocena sasvim suprotna od njegovog ličnog uverenja i stava da njegove pesme odlikuje iskreni „nacionalni osećaj“ i „ljubav prema svom, ne baš sretnom, narodu“. Otuda čak i Stražilovo (1921) i Serbia (1925), kasnije nedvosmisleno rodoljubive poeme, jesu delom i piščev odgovor na optužbe s kojima je na početku dočekan. Zgađen nad književnom atmosferom nastalom posle objavljivanja Lirike Itake, u kojoj su ga pratile „strašna glupost, podlost, (…) strašna mržnja literarnih fariseja“, Crnjanski je bio napustio zemlju. Ispovedni redovi Komentara, koji su najpre opis pesnikovog života skrivenog iza stihova, često ponavljaju tu ogorčenost zamaskiranu u tvrdi cinizam i ironiju. U stvari, kočoperni pisac nije bio spreman da bude deo književnog palanačkog vašara koji je o patriotizmu, naciji i istoriji još uvek razmišljao u nedoraslim mitskim slikama devetnaestog veka. A to je nečim moralo da se plati.(/slika2)

Crnjanski u Komentarima uspešno oslikava atmosferu iza političkih pesama njegove mladalačke lirike, ali o onome što je stajalo iza sentimentalne, ljubavne poezije ima malo reči. On sam smatrao je da za takvim ispovestima nema potrebe. Pa čak i kad se spomene neka od pesnikovih ljubavnih dogodovština, proza tada dobije pomalo obešenjački ton mladića u najboljoj snazi (kakva je epizoda s izučavanjem jezika, i Bodlera, kod jedne Francuskinje) ili otmenu ćutljivost zrelog čoveka, koji zna da postoje stvari o kojima se ne priča. Ipak, u jednoj prilici, Crnjanski priznaje kako je ranije zbog udate žene s dvema devojčicama naglavačke i hvalisavo skakao u mutnu vodu Dunava, ali sada, tvrdi pesnik, to se više „ne tiče (…) nikoga“. I to je sve što treba reći; nad tim sećanjem, napisao je, još samo njegovo srce bdi: „Cor meum vigilat.“ Jer najveće i jedine dve do kraja ispričane sentimentalne priče u Komentarima jesu one o ljubavi Crnjanskog prema svom narodu i ljubavi prema majci.

Čitalac će o Marini, majci Miloša Crnjanskog, saznati pregršt podataka. Pisac kaže da je imala krupne oči i dugačku kosu, sve do starosti, i bila „velika paćenica celog života“. Budući da je poticala iz ugledne porodice, iz Pančeva, Crnjanskom su se u mladosti njene rođačke veze mnogo puta našle na usluzi. Svojeglav kakav je bio, on je uspeo i majku da posvadi s bratom, bogatim Bečlijom, koji je bio spreman da ga na akademiji školuje za trgovca. Pisac je od njega pobegao, a ovaj je zauzvrat prestao da pomaže tada već samohranu sestru. To je bila samo jedna od nevolja koju je Marini sin doneo. U stvari, njih dvoje, mati i sin, u jednom trenu ostali su gotovo sami na svetu, bez ikog bližeg, i tako upućeni jedno na drugo. I o toj vezanosti i odnosu majke i sina neupadljivo a uporno pričaju Komentari.

Materinska ljubav, kao zvezde na nebu

Onome ko ih bude prvi put pročitao može se desiti da mu ta crvena nit ove proze promakne, iako se u njoj lik majke Crnjanskog, Marine, najčešće pojavljuje. Jednom je to samo da bi se na brzinu ispričalo kako su se, sred vojnog meteža, mimoišli pri nadanom susretu, drugi put kad ju je sin Miloš slagao da je raspoređen u bataljonske kancelarije, a ne na bojišta, treći put da bi se otkrilo kako se za vreme ratnih godina ova žena hranila golubovima, šljivama i jagodama da bi što više novca sačuvala za sina. Ipak, ta epizodna pojavljivanja njenog lika, bilo u ratu bilo posle njega, postaju literarna čvorišta najveće emotivne snage.

Kao i mnogi drugi naši mladići, i Miloš Crnjanski dospeo je tuđom voljom u Galiciju, i tamo se borio s Rusima. Bili su, kako kaže, svaki dan u krvi, od leta pa do kasne jeseni, pevajući sve češće Vječnaja pamjat po grobljima koja su za njima nicala. Mada daleko od otadžbine, dobijali su poštanske pakete od kuće. Po vojničkim administrativnim pravilima austrijski pešak u rovu mogao je da prima pošiljke ne teže od 350 grama; njihov broj nije bio ograničen. I Marina Crnjanski, zapisao je njen sin, slala je redovno, „jezivim strpljenjem koje samo matere imaju, takve pakete. Pet-šest dnevno. Dva-tri su stizala (…). U njima je bila kutijica sardina, i po jedna paprika, crvena, kao srce materino“. Drugi put, opisujući poratne godine i studije u Beogradu, gde se hranio u jednoj pivari na Dorćolu, Crnjanski se opet priseća svoje majke gledajući na dvorištu kvočku obuzetu brigom prema pilićima. Ona, satima, drži nogu dignutu, kako ne bi koje zgazila. „To mora da je teško“, piše Crnjanski. „Materinsku ljubav niko nije izmislio, ona je tu, kao zvezde na nebu.“ I ta crvena paprika i to jezivo strpljenje, kojih se sin sećao i posle četrdesetak godina, bili su epitaf ljubavi Marini Crnjanski.

U poratnim godinama ona je živela u Pančevu, pošto ju je sin iselio prodavši očevu kuću pred odlazak u Pariz. Milošu je priznavala da kad on nije kraj nje njen život nema smisla. Prema sinu nije imala prohteva. Jedan od retkih, u danima njene smrti, zabeležio je Crnjanski u pismu Ivu Andriću: „Moja mati, celog svog života, ništa nije od mene tražila, samo to da u poslednjem času budem kraj nje. Tako se slučilo da ni to nisam mogao da izvedem, i to mi sada oduzima volju za sve.”

Marina Crnjanski umrla je 14. februara 1939. Sama.

Trideset osam godina docnije, 30. novembra, umro je i njen sin Miloš Crnjanski.


Komentari6
3d345
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Dusan Zugic
Lepo, zaista lepo; Ne od Crnjanskog prema majci, nego od Brajovica prema Crnjanskom.
dunavac
Politiko, vise ovakvih tekstova. Bravo!
ivana verite
milos crnjanski,kao i uvek svoj i originalan,doslovan...
Zaratustra
Vasojevici su jos jedino braca nasa ,koje smo ,mi,Srbi(anci), izdavali ne samo jednom,za rad onih koju su nas se najlakse i najbze odrekli.... Da sam mogao biti Vasojevic,bio bih tek neko.Ovako sam samo Zaratustra. Hristos Vaskrse,jedinorodna braco moja! Neka je cast i cest svakom vasojevicu gde god bio da je. Zaratustra
Darko Krstic
Bravo Gospodine Brajovicu!!! Ovakvih nadahnutih eseja bi trebalo da ima sto vise kako bi se narodu pomoglo da sagleda i zainteresuje se za Srpske Velikane i da uci i samo uci od njih. Hvala!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja