subota, 30.05.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 02.04.2010. u 22:00 Stanko Crnobrnja

Posle hipika, ništa više nije isto

Амерички позоришни гледалац, поготово онај на Бродвеју, очекује да продуцент заради много пара на представи коју управо гледа: „Коса” - нова београдска верзија из 2010.

Pomalo začuđen, posmatram diskusiju koja se, na temu pozorišne predstave „Kosa”, razvija, na stranicama „Politike“. Ne bi mi palo na pamet da se uključujem u sve to autorsko i stručno diskutovanje da ta, tako čuvena, 1969. godina, i još čuveniji hipi pokret, ne stradaju u svakoj diskusiji tog tipa. Stradaju bez šanse i prava na odbranu, i to kao stvarna, i sve veća kolateralna šteta, tih prilično eksplozivnih i baš, nekako, palanačkih diskusija. Uz to, kao i obično, u krhotinama ovih nadmudrivanja strada još mnogo toga, i to sasvim nedužnog.

Mislim da je čitalačka publika, 2010. godine, dovoljno zrela, pa i zaslužna, da čuje i nekoliko reči u odbranu te daleke i važne 1969. godine, ali i celog hipi pokreta. I to ne od mladog pozorišnog kritičara, ili mlade književne teoretičarke. Već od prekaljenog prvoborca hipi revolucije koji je, i 1968. i 1969. godinu, i ceo hipi pokret doživeo i proživeo, u mestu rođenja tog pokreta, dakle u SAD. Uz to, sve vreme, duboko verujući u onu istu, osnovnu parolu, hipi svetonazora, u koju su verovale desetine miliona ljudi koji su upravo te, 1969. godine, imali između 15 i 30 godina. A ta čuvena parola je glasila: VODIMO LjUBAV A NE RAT.

Svaka generacija ima svoj sopstveni momenat i način kako da se sačuva od rata, jezivih trauma, ranjavanja i masovne smrti. Parola VODIMO LjUBAV A NE RAT bila je dovoljno jaka, i istrajna, da pokrene kraj krvoprolića u Vijetnamskom ratu. I da sačuva jednu čitavu generaciju, pa i mnoge buduće generacije, od ogromnih, nesagledivih stradanja. Ona, ta parola, nije to postigla samo zato što je jaka i direktna, kao iskaz sasvim prirodnog, i jasnog, izbora između opcija rat ili ljubav, već zato što je, za taj izbor ljubavi, bilo spremno da se bori, ali i da umre, na desetine hiljada, pa i miliona, ne samo mladih ljudi, širom sveta. A oni su, baš u tom trenutku, sticajem istorijskih okolnosti, u velikoj većini bilu upravo hipici.

Sva ta teška intelektualna artiljerija koja se, danas, koristi za degradaciju i istorijsku marginalizaciju hipi pokreta i njegovih učinaka je, zapravo, morbidna. Osim što je priglupa. Obično polazi od otkrića da tu nije bilo kohezije, da je sve to poigravanje seksom i drogama, pa prelazi na priziv tzv. frojdovske frustracije, da bi kooptirala nedužne, ali elitistički proverene, međutim, za svaki slučaj, pokojne gromade. Kao, recimo, Džona Koltrejna. Zatim, nastavlja kritizerskim masakriranjem svega što nije „stvarno subverzivno“ (šta god to značilo u XXI veku) i, najzad, sve proglašava za lažno. Takva kanonada uvek odražava jednu posebnu vrstu balkanskog, intelektualnog, nihilizma koji ide ruku pod ruku sa onim što se, u nekim drugim disciplinama, naziva strategija spržene zemlje. Drugim rečima, ako nije po meni, ne samo što ne može biti po nekom drugom, nego ne može biti, ni pre, ni sada, ni posle, znači ne može biti uopšte. Tačka.

Nihilizam "spržene" zemlje

Zato neko i može hladnokrvno, i pomalo obesno, a bez imalo skrušenosti, da piše ovako: „Uzimam slobodu da bez gledanja originalne njujorške verzije iz 1968. kao ni beogradske iz 1969. uzmem sebi za pravo da podvrgnem analizi fenomen kao pozorišni događaj“ a, onda, podvrgava pa kaže: „Originalni tekst ’Kose’ usvaja diskurs predstava formiranih o hipicima kroz medije, popularnu štampu, rok muziku i uspostavlja putem pozorišne strategije diskurs lažne detabuizacije tabua (frojdovska frustracija).“

Jasno je da kada neko, a taj neko je mlada kritičarka Irena Javorski, u jednoj rečenici, uzima za sebe i slobodu, i pravo, da podvrgne nešto nečemu, a da pri tome nije bila prisutna, mora da poseduje vrlo kvalitetne argumente, ako već nema originalne dokaze. Međutim, argumenti se svode na sledeće: „Ovde je sve lažno, laže tekst, lažu glumci, laže publika u svom doživljaju, lažu pisci i lažu kritičari.“ A dokazi su sledeći: „To je produkcija oslobođena pravog sadržaja, oslobođena umetničke tajne i otkrovenja, kao i katarze. To je pozorišni događaj ugovornog odnosa, a suština svakog ugovora jeste da je lažan.“

Kanonada se tu ne zaustavlja. Ona se nastavlja. A, podsećanja radi, reč je o originalnoj pozorišnoj predstavi „Kosa“ izvedenoj na Brodveju, u SAD, 1968. godine. Irena Javorski tvrdi: „...svrha je ispunjena, simulakrum simulakruma: gledaoci su saučesnici lažnog rituala, želja je lažno zadovoljena, frustracija lažno popušta, investitori i producenti zgrću dolare, umetnici dobijaju promociju, sujeta je zadovoljena.“

Dakle, svi lažu jer su predstavu o hipicima formirali kroz medije, popularnu štampu i rok muziku. A podrazumeva se (odnosno, mlada Irena Javorski podrazumeva) da su mediji, popularna štampa i rok muzika nedovoljno pouzdani, zapravo lažni, izvori za formiranje slike o bilo čemu, pa i o hipi pokretu. Jer, ko i šta su oni da bilo šta opisuju?

Sledeći logiku koju razvija Javorski, proizilazi da, godine 1969, neko iz Ajove, ili Berlina, pravu sliku o hipicima mogao je da stekne samo da je slušao Dizi Gilespija kako, u džem-sešnu, izvodi svoju verziju pesme Džeferson Erplejna, recimo? Spržena zemlja jeste spržena zemlja. A to znači tu TRAVA ne raste.(/slika2)

Tako posmatrajući stvari, izgleda da je problem ljudi koji se opredeljuju za nihilizam, i sprženu zemlju, u tome što nisu otkrili totalnu, i sveobuhvatnu pozitivnost, mlade, nove, zelene trave. Ne, nije ovo igra reči, sa omiljenom psihoaktivnom supstancom hipika – travom, odnosno marihuanom. To je uverenje da nihilisti, pržitelji trave, boreći se sa sopstvenim strahovima i ambicijama, svežu travu vide kao polje gaženja, paljenja, istrebljenja, retko negovanja. Tu viziju, u svakoj prilici, potkrepljuju sopstvenim uverenjem da je sveža trava, i tako, lažna tvorevina buržoaskog staleža, stvorena da napuni džepove gramzljivim prodavcima, zapravo, lažnog doživljaja zelenila odnosno prirode. Tačka.

Kao zelena trava

Gledao sam originalnu predstavu „Kose“, na Brodveju, 1968. godine. Bila je odlična. Tekst nije lagao. Iz mog maturskog razreda, u gimnaziji, u Vašingtonu, deset klinaca bilo je regrutovano i odvedeno u rat. Poginula su četvorica. Buržuji su imali načina da se izvuku. Prve borbene linije punili su crncima i proleterima, najčešće sa prezimenima koja su završavala na „ič“, ili „ski“. Glumci su bili fenomenalni. Svi mladi, i novi, poletni i sveži. Kao zelena trava. Nisu lagali. Pevali su i igrali, do kraja predano, i iskreno. Kao i u svakom američkom pozorištu. Kod njih lažna gluma, jednostavno, ne postoji. Još od Marlon Branda. Možda, tu i tamo, malo „ponašanja“. Ali, publika se ne laže. A publika je bila onoliko razgaljena, pa i dirnuta, koliko i raznovrsna. Nijednog trenutka nisam osetio da publika misli kako je ugovor sa pozorištem, izveden u obliku kupovine ulaznice, lažan. Neki su pevali, neki i plesali, neki su plakali, drugi aplaudirali. Kao i u svakom američkom pozorištu. Jer, sa kupljenom kartom, američki pozorišni gledalac kupio je sebi pravo da se oseća upravo onako kako u tom momentu ima potrebu da se oseća. Nema lažnih utisaka. To lažno, folirantsko je, ipak, i češće, manir starog sveta.

A što se tiče producenata. Pa, svaki američki pozorišni gledalac, pogotovo onaj na Brodveju, očekuje da producent zaradi mnogo para na predstavi koju upravo gleda. Jer, i to je sastavni deo sistema vrednosti u kome bogatstvo nije, automatski, negativna stvar. Ono je negativno ako je stvoreno bespoštednom eksploatacijom drugih ljudi ili direktnom pljačkom. Zato, nijedan Amerikanac, pa ni hipik, nema ništa protiv toga da nagradi kvalitet. I iskreni umetnički trud, igru, i radost stvaranja. Šta god se, pod tim, podrazumevalo. I koja god predstava bila u pitanju.

Pitanje subverzije niko, ozbiljno, nije ni postavljao, niti na njega odgovarao. To, i sve te ozbiljne teme, o uticaju pozorišta na promenu kulturnog poretka, ostavljeno je za ambiciozne analitičare, najčešće one iz starog sveta, koji ne mogu a da stvar ne „problematizuju“. Kao da upravo to, o pozorištu i promeni poretka, nije prestalo ozbiljno da se stavlja na dnevni red još u vreme Brehta?

Lažna detabuizacija

A kritičari su konstatovali da ovakva predstava, kao „Kosa“ iz 1968. nikada, pre toga, nije postavljena na scenama Brodveja. I bili su u pravu. Nisu lagali. Pisci su, samo, krenuli dalje. Da pišu o temi koju su, takođe, spoznali kroz medije, popularnu štampu, pa i rok muziku. „Isus Hristos superstar“ bio je sledeći, veliki, do tada neviđeni hit, na Brodveju. I naravno, samo još jedna, lažna, detabuizacija tabua.

I, na kraju, o 1969. i o hipicima. Sve to bilo je, u osnovi, za ljubav i slobodu, a najviše protiv rata i siledžija, generalno. Sve ostalo su nijanse. A to što izgleda kao da siledžije pobeđuju, a ratovi traju, nikako ne može da ukine činjenicu da, posle hipika, ništa više nije isto. Jer, hipici su bili prva generacija, u istoriji čovečanstva, koja je, na kolektivnu regrutaciju, i masovno slanje nedužne omladine direktno u smrt, odgovorila jednim kolektivnim urlikom: NE! I Amerika je prestala da regrutuje omladinu. Sada, svoju vojsku plaća. Mali korak za čovečanstvo, ali veliki, za mladu Ameriku.

Pa eto, 40 godina kasnije, i kod nas, na brdovitom Balkanu, regrutacija samo što nije postala stvar prošlosti. Ali, tek posle 20 godina besomučnih stradanja i unesrećenja čitavih generacija. Naravoučenije? Falilo je hipika. I falilo je vere u ljubav. Ali zato, na žalost, intelektualaca koji, u javnosti, elaboriraju i promovišu svoje prilično zarđale pržionice zelene trave, i strogo „demaskiraju“ laži, tabue i buržoaske zavere, nikada nije manjkalo.

Komentari21
caba7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Krstivoje
Jedni su hipici, a drugi militantni.Navijam za Stanka Crnobrnju, on se bar dokazao tokom dugog niza godina.
Bane
Hipici su kul i ovaj tekst je kul i kosa je kul - extra!!!!
Dubravka L. Micic
Tekst je zanimljiv, provokativan. Bravo gospodine Crnobrnja, ocitali ste im lekciju!
a istina osta
g. Crnobrnja je imao 16god. kada je gledao doticnu predstavu a i pored toga rezirao je "hajde da se volimo" a koliko se ja secam lepa brena nije nikakav hipik!!!!!!!!!!!!!
a m
"...И Америка је престала да регрутује омладину. Сада, своју војску плаћа." Боже мили, ти које Америка плаћа тешко да имају неки избор између војске и животарења на ивици. Регрутација се сад спроводи суптилније, људи се доводе на руб егзистенције а потом се "плаћају". Али Станко је задовољан, регрутације нема, хајде да се волимо!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja