ponedeljak, 06.04.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 17:22

Odnosi Srpske pravoslavne i Rimokatoličke crkve

nedelja, 04.04.2010. u 22:00
Леополд Рохмес, генерални викар Београдске надбискупије, и Александар Ђаковац, парох храма Рођења Пресвете Богородице (Фото Р. Крстинић)

Pravoslavna i Katolička crkva ove godine istog dana proslavljaju jedan od najčudesnijih događaja hrišćanstva – vaskrsenje Hristovo. Mnogo toga spaja i razdvaja Istočnu i Zapadnu hrišćansku crkvu, a o tome kakav je dijalog među njima i kako one sarađuju na ovim prostorima razgovarali smo s jerejem mr Aleksandrom Đakovcem, parohom hrama Rođenja Presvete Bogorodice u Zemunu, i fra Leopoldom Rohmesom, generalnim vikarom Beogradske nadbiskupije.

Politika: Kakvi su danas odnosi između Srpske pravoslavne i Rimokatoličke crkve?

Đakovac: Dijalog postoji relativno dugo, ali su tek u poslednjim decenijama ti kontakti intenzivirani i dijalog se vodi na više nivoa. Jedan je najviši, gde vrhovi crkvenih vlasti razgovaraju, ali postoje i mnoge konkretne akcije na nižem, lokalnom nivou. Pored određenih razlika u učenjima naših crkava koje niko ne negira, a pokušavamo kroz dijalog da ih zajednički analiziramo, na ovim prostorima postoje mnoge psihološke, kulturološke, istorijske i druge barijere koje bismo delom mogli da nazovemo i predrasudama, a koje nas dele. Na prevazilaženju toga mora se raditi na lokalnom nivou, tu nije dovoljan samo ovaj najviši nivo rada i dijaloga.

Rohmes: Kroz istoriju je bilo kontakata između naših dveju crkava, ali smem da kažem da su ti kontakti bili češći kod običnog sveta. Drugi vatikanski koncil je te odnose kodifikovao, ali i proširio. U dekretima Koncila preporučivao se dijalog s hrišćanskim crkvama, sa zajednicama koje nisu hrišćanske, dijalog u međusobnoj kulturi, bilo hrišćanskoj bilo nehrišćanskoj. Dakle, dijalog je kod nas čak i od vrha Crkve gotovo naređen, zato što je naređena Hristova zapoved da se moramo moliti za jedinstvo. Taj dijalog imao je svojih uspona i padova, ali nije prestajao.

Politika: Šta je danas najveća prepreka da taj dijalog dobije na zamahu?

Đakovac: Postoje dva nivoa, jedan je nivo teološkog razgovora i tu je ostvaren značajan napredak, mada još ima pitanja koja su otvorena. S druge strane, postoji i istorijski, kulturološki, politički aspekt. Na ovim prostorima, nažalost, pogotovo u poslednjih nekoliko decenija, vođeni su nesrećni sukobi i to je kod mnogih proizvelo određeni psihološki efekat pa su poistovetili vladajuću veru naroda s kojim su bili u sukobu sa samom tom verom. Tako uglavnom, većina naroda, kada se kaže Rimokatolička crkva pomisli na Hrvate, a u Hrvatskoj kada čuju pravoslavlje pomisle na Srbe. To se onda poistovećuje sa sukobima koji su bili i onda dolazimo u situaciju u kojoj se i teološki dijalog može sputati. Mi, kao hrišćani, pozvani smo da – ne negirajući žrtve, stradanja, sukobe – molimo se Gospodu da se prevaziđu razlike koje među hrišćanima postoje, da se ostvari zapovest Hristova da svi budu jedno u istini, da mi hrišćani budemo ti koji ćemo biti zamajac pomirenja među narodima, da ne bismo kaskali za sekularnim svetom koji se međusobno na temeljima koji nisu naročito hrišćanski izmirio. Nemci i Francuzi, Englezi i Francuzi, narodi koji su takođe ratovali vekovima i možda čak i duže nego narodi na ovim prostorima, oni su ipak uspeli da nađu neki modalitet zajedničkog suživota.

Rohmes: Slažem se da je tokom istorije bilo mnogo negativnih stvari. Ali mi sveštenici, i jedni i drugi, trebalo bi da učimo svoj narod da to zaboravljamo. Međutim, treba osuditi svako zlo. Zna se ko je bio Pavelić, hitlerovska marioneta, ali nije pošteno i nije ispravno kad se to pripisuje Katoličkoj crkvi. Nadbiskup Stepinac je Paveliću, kada je došao da polaže zakletvu, održao takav govor da se ovaj naljutio i ustaše su htele da ga smaknu. Ali o tome se ne govori. Niko neće braniti Pavelića i takve stvari, ali jednom treba prestati s tim i trezveno, dokumentovano, staviti sve na svoje mesto. Kad čitam takve stvari meni izgleda kao da je nekome stalo, neću reći nekome u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, da se narod i dalje truje, da se ta mržnja i dalje održava. Uzalud sve što smo mi ovde postigli. Dok mi sveštenici ne budemo odgajali svoj narod, džaba nama to što se sastajemo.

Đakovac: Očigledno da imamo, istorijski gledano, različito viđenje uloge nadbiskupa Stepinca. Verovatno da to treba još istorijski da se ispita, da se vidi kakva je ta uloga bila. Naglašeno je da je on osudio delovanje Pavelića, opet neki drugi istoričari, ne bez značaja, istakli su, na primer, da ta osuda možda nije bila baš tako snažna ili tako dosledna. Treba i naučnici, istoričari, da se time bave, da rešavaju, istražuju i da se dođe do nekog odgovora koji neće biti kompromisan, već istinit i kao takav prihvatljiv za sve. Jedno od otvorenih teoloških pitanja, recimo, jeste pitanje službe Petrove u Rimokatoličkoj crkvi, odnosno shvatanja prvenstva rimskog episkopa pape, koje se različito doživljava na Zapadu i na Istoku.

Rohmes: Što se tiče papinog primata, i Jovan Pavle Drugi i Benedikt Šesnaesti pozvali su crkve da im pomognu kako da taj primat ispunjavaju.

Đakovac: Jedan teolog tu predlaže model koji je prihvaćen u Pravoslavnoj crkvi. Mi imamo prvog i na lokalnom nivou i na vaseljenskom, patrijarh je prvi među našim episkopima, prvi među jednakima. Činjenica prvenstva nije nešto što je Pravoslavnoj crkvi strano. Međutim, postojao je princip koji je na Istoku možda više naglašavan – da mnoštvo ne čini ništa bez prvoga, ali da ni prvi ne može da čini ništa bez mnoštva.

Rohmes: I kod nas se u dekretima kaže: „Ja, Pavle Šesti i zbor biskupa određujemo ovako...” Mnogo se u poslednje vreme čuje: ne može tako da je vaš papa bezgrešan, vaš papa prvi. Ta nezabludivost pape tumači se ponekad vrlo primitivno. Infalibilitetom se papa poslužio svega dva-tri puta posle raskola. Kad je proglašena nezabludivost, imali smo dogmu o bezgrešnom začeću i Marijinom uznesenju na nebo. Kada se proglašavaju takve dogme, papa traži mišljenje cele Crkve, a kada se ono dobije i vidi se da je jedinstveno, onda papa svojom crkvenom vlašću proglašava to za istinu za celu Crkvu.

Đakovac: Ta shvatanja papske nepogrešivosti su kolokvijalna, potiču od ljudi koji ne poznaju dovoljno Crkvu. Međutim, ovde postoji drugo pitanje koje se odnosi na samu teologiju, duhovno shvatanje nezabludivosti. To pitanje je – što se tiče pravoslavnih – otvoreno, o tome tek treba razgovarati. Kod nas se upravo i taj momenat drugačije doživljava. U Pravoslavnoj crkvi ne postoji takva tradicija, dakle, da onaj ko je prvi, makar i uz široke konsultacije cele Crkve, proglašava određena učenja. To, uz saglasnost i prvog, čini čitav Sabor episkopa.

Rohmes: I ovde to čine svi biskupi. Bez mišljenja svih biskupa to ne može ići.

Politika: Osim teološkog dijaloga koji se vodi, postoji li tu nešto od praktične korist za narod?

Đakovac: Potrebno je i poželjno da sarađujemo po raznim pitanjima koja su neosporna, a to se i čini. To su neka etička, bioetička pitanja, pitanje abortusa, planiranja porodice. Tu vlada velika saglasnost, a o mnogim pitanjima, kao što su pitanje ljudskih prava, mesto religije u savremenom svetu, uglavnom imamo zajednička i istovetna stanovišta i normalno je da ćemo zajednički da nastupamo. Crkve i verske zajednice u Srbiji, na primer, zajednički su nastupile pred državom tražeći da se vrati veronauka u državne škole. Postoji i drugi momenat koji se tiče unutrašnjeg bića crkve. Mi smo kao hrišćani pozvani da podele među hrišćanima prevaziđemo jer deljenje nije nešto što je svojstveno učenju Hristovom. Svaka podela, u stvari, jeste jedna mala smrt. Zato nas Gospod poziva da svi budemo jedno. Dakle, postoji taj jedan unutrašnji motiv crkve da bude u dijalogu, da se u istini, a ne u nekom ovosvetskom kompromisu pronađe put ka uspostavljanju jedinstva koje je narušeno.

Rohmes: Uzmimo da na nivou cele crkve, makar kod nas, govorimo, na primer, o krštenju. Mi priznajemo Pravoslavnoj crkvi krštenje zato što je crkva apostolskog nasleđa. Idemo čak dotle da devojci ili mladiću koji se zaljubi i hoće da se venča u Pravoslavnoj crkvi, ako se obrati svom biskupu, dajemo oprost od kanonske forme, zato što priznajemo venčanje i sve tajne u Pravoslavnoj crkvi. Međutim, kada dođe neko od katolika, nije svuda u Pravoslavnoj crkvi tako, a neki sveštenici traže ponovno krštenje.

Politika: Postojala je ideja da se sastane episkopat Srpske crkve i članovi Biskupske konferencije „Svetih Ćirila i Metodija”, ali do toga nije došlo. Smatrate li da bi povremeni susreti na tom nivou mogli nešto da poboljšaju?

Rohmes: Biskupska konferencija je patrijarhu Pavlu predložila da se osnuje međusobna komisija naše biskupske konferencije i Svetog sinoda. Ona je osnovana, ali dugo se nije sastajala. Na kraju su se, ipak, biskupi naše konferencije i Sveti sinod sastali 2004. godine, bila je liturgija u Sabornoj crkvi, bili su tu i patrijarh Pavle i mitropolit Amfilohije. Imali smo tada i sednicu odmah posle liturgije. Po podne su u crkvu svetog Antuna na bogosluženje došli pravoslavni velikodostojnici, mitropolit Amfilohije, vladika Lavrentije, episkop timočki Justin, vladika Porfirije... To je bilo tada i nikad više. Kada smo Njegovu svetost molili da se sastanemo, on je govorio: „Nismo na to zaboravili, ali kad se reše neki problemi, sastaćemo se”. Mi smo odgovorili da se i sastajemo zbog problema, zamisao tih komisija i jeste da se zajednički rešavaju problemi. Prošlog leta imali smo razgovore o zajedničkim pripremama da 2013. godine proslavimo 17 vekova od donošenja Milanskog edikta. U našoj crkvi u Nišu sreli su se tim povodom tadašnji vladika niški Irinej, sada patrijarh, i biskupi iz Srbije. Čekamo da se ti razgovori nastave jer ova prilika za proslavu Konstantinove godine jeste prilika za postizanje verskih sloboda.

Đakovac: Svakako da je proslava jubileja Milanskog edikta veoma značajan datum za sve hrišćane i da to treba da bude prilika za dijalog i međusobno upoznavanje, kao i za javno demonstriranje uzajamno dobrih odnosa. Koja će forma biti izabrana, to je pitanje koje je izvan granica onoga što je suštinski važno. Taj datum treba iskoristiti na isti način na koji je iskorišćen onda kada je Milanski edikt donet, a to je za propoved jevanđelja Hristovog, za prenošenje te blage vesti u čitavom svetu i davanje odgovora na ono pitanje na koje samo to jevanđelje može da da odgovor, a to je pitanje smisla čovekovog života, pitanja smrti...

Politika: Mislite li da je 2013. godina prilika za papinu posetu?

Rohmes: Nama je važno da papa dođe. Biće to uspeh za sve nas, da se vidi da Pravoslavna crkva nije protiv papinog stremljenja, a da se na neki način udovolji i nama. Ako bi naš zajednički poziv bio iskren, sigurno je da bi se on odazvao. Kako bismo mi iskoristili tu priliku, naravno da bi to odredio vatikanski protokol. Ali čak i da Konstantinova proslava donese samo saradnju bolju od sadašnje, i to bi bila velika stvar. Bilo bi jasno da možemo zajedno da učestvujemo i u drugim stvarima.

Politika: Šta treba učiniti da u delu javnosti ta poseta ne bude pogrešno protumačena?

Đakovac: Papina poseta je višeznačna zbog same ličnosti koja dolazi. On je, s jedne strane, osoba koja treba i može da poseti svoje vernike i ljude koji pripadaju Rimokatoličkoj crkvi, a – s druge strane – ta poseta je uvek vezana i za razvoj i unapređenje dijaloga s crkvom koja je većinska na tom prostoru. Tako papina poseta nikada nije samo pastoralna. A dogovor oko posete postiže se kroz međusobni dijalog. Organizacija i sama poseta jesu u izvesnom delu naše javnosti, ali i u drugim pravoslavnim zemljama, izazivale izvesne nedoumice među narodima. Ipak, mora se imati na umu da istorija našeg odnosa nije bila odviše sjajna, da tu ima mnogo istorijske zaostavštine. Zato kod određenog dela ljudi postoji strah, pa oni Rimokatoličku crkvu vide kao veliku, moćnu organizaciju koja će da nas proguta. Taj strah nije realan, papa je i ranije posećivao pravoslavne zemlje, pa to nije donelo ništa loše. Strah je posledica i skorijih sukoba. Razgovor će doneti i to da se takvi sukobi više ne dešavaju. Ako nema susreta, podvajanje postaje još veće, psihološke barijere bivaju sve tvrđe, jer najviše se mrze ljudi koji se ne poznaju.

Rohmes: Papina poseta treba da bude dobro pripremljena jer on ne dolazi samo kao poglavar crkve, već i kao suveren Vatikana. Nikada neće doći bez izričitog pristanka većinske crkve. Poseta ovoj državi nikako ne može da naškodi, već samo da doprinese. Posle njegove posete nećemo stati uz zajednički oltar, ali možemo da pokažemo više hrišćanstva.

M. Pešić
J. Beoković
V. Dugalić


Komentari55
4c7bf
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Niko Neko
@psihodelija: svako sudi po svojoj svesti!
Манојло
Не смемо заборавити да је Римска црква отпала од православља када је почела да уводи новачења у основне догме хришћанске вере! На тај начин Католици су себе оделили од тела Цркве, док је Православна црква остала верна вековном отачком предању. Ствар је једноставна. Да би дошло до евентуалног уједињења, Римска црква мора да кроз покајање прихвати православно учење, које је она некада исповедала, тј. до 11. века и да се одрекне претензије да римски папа управља читавом Црквом, јер то право му никада није ни дато! Сва друга решења била би на штету вере и Цркве, а зарад људских (небитних) интереса!
antiekumenista ns
polako ali sigurno nas pripremaju da priznamo rimskog papu kao prvog medju jednakima
Schwabenland
@ I.Josipovic, mozda ste u pravu da se kod nas ne gleda na takozvane nacionalne manjine, u Vasoj je drzavi taj problme resen, one fakticki vise i ne postoje. A sto se tice gledanja suzivota u drzavam koje sam obisao, ne brinite, gledao sam i dozivljavao taj suzivot uz pratnju tamosnjih stanovnika,kao i u ostalim zenmljama i kontinetima koje sam posetio.
I. Josipovic
Ne vidim da sam u mojim komentarima ikoga vrijedjao, niti imam takvu namjeru,samo sam usput spomenuo cinjenice.Isto tako nije mi namjera negirati srpske zrtve ali nemojte ni vi ostale, jer zrtava je bilo na sve strane.Ako nekome smeta istina to je njegova stvar.Vidim da se brojem zrtava igraju kako je kome volja,to trbamo prepustiti kompetentnim povjesnicarima.Siguran sam da sa ovakvim razmisljanjima nemozemo u Evropu,ali vidim da ima par normalnih komentara od studenata i mladih intelektualaca koje ovim putem pozdravljam.Gospodinu koji je obisao Bliski istok toplo preporucujem da tamo malo bolje pogleda suzivot.Vidim nazalos da ljudi sa nasih prostora ne znaju zivjeti demokratski,i ne znaju cijeniti etnicke manjine koje su bogatstvo svake normalne drzave.Bratstvo i jedinstvo kao parolu s kojom smo odrasli ne treba ozivljavati ali postovanje i tolerancija trba zazivjeti. Pozdrav!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja