sreda, 28.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 30.04.2010. u 22:00 Vladimir Pištalo

Šta bi bio svet bez pobune

Саша Петронијевић и Милија Вуковић у крушевачкој поставци "Дервиша и смрти", режија Н. Брадић, 1995

Priča o Ahmedu Nurudinu je priča o pobuni, prijateljstvu i velikodušnosti. Pobuna i prijateljstvo su našli put u njegov život. Velikodušnost nikad.

Derviš tekije mevlevijskog reda je poslednji čovek na svetu koji je hteo da se pobuni. Boljih od njega je bilo. Vjernijih nije bilo mnogo. Nurudin je po svojoj prirodi morao da stvara red, kao što sam kaže, da se ne bi izbezumio. On je živeo u nečujnosti koraka što umiru u prostirci...naviknut da ne vidi ono što ga se ne tiče. Hapšenje brata, razgovor sa kadunicom koja ima ruke kao ptice i ludilo jedne đurđevske večeri udružili su se da pomute dervišev um. Selimović piše:

Bila je mjesečina, krhka i svilena... čuo se kikot i daleka pjesma i šapat, izgledalo je da u ovoj đurđevskoj noći kasaba cepti u groznici...Nisam ih nikada vidio ovakve, nisam znao da se svijet može toliko izobličiti za dan,za sat, za tren, kao da se uzbunila vilenjačka krv... vazduh je natopljen grijehom, noć ga je puna, poletjeće noćas vještice iznad krovova polivenih mlijekom mjesečine i niko neće ostati razuman, buknuće ljudi strašću i bijesom...

Čuvaru jednog od najstriktnijeg monoteizama na svetu javili su se sile ispod njegove civilizacije, bogovi miloduha i ženskih bedara, možda bogovi koji se hrane krvlju, među njima nekakav Baal ili Crnobog. On koji je dotad mirno prodavao reči o smrti  [„život je varljiv vječnost je bolja“] susreo se, nepripremljen, sa onim što te reči znače.

Kad mu je vlast za koju je verovao da je ako ne savršena a ono snošljiva zatvorila nevinog brata, sve se isprevrtalo u njemu. On je protiv svoje volje postao mače koje je progledalo. Kako je uopšte mogao misliti da je zreo čovek koji poznaje ljude pre tog kobnog trenutka? Šejtan mu je pljunuo u oči. Počeo je besmisao. Našao se među ljudima ciničnim, odvratnim, licemernim, koristoljubivim i potpuno ravnodušnim prema tuđoj nevolji ili smrti.

– Šta je ovo? – pitao se naš derviš. – Ludilo? Užas koji nas obuzima u teškim snovima? Tamna oblast života u koju neko nikad ne zaviri?

Eto, zavirio je.  

U početku Ahmed Nurudin je govorio o svojoj želji da bude nevidljiv, da bude čisti, kontemplativni duh. Zelenom srdžbom mislio je na zatvorenog brata: zašto si mi to učinio? Zašto si me svojim udesom nagnao da se bunim? Kako su se stvari menjale, on je bio prinuđen da napusti prethodnu ulogu onoga ko se sklanja, da postane vidljiv sebi i drugima, što je proces društvenog rađanja. Kao hroničar te promene on je zabeležio: Sticao sam iskustvo, gubeći naivnost a ne prestajući da žalim.

Prijatelji koji žive u Nemačkoj kažu mi da veliki roman Derviš i smrt tamo čitaju kao orijentalističko štivo, zbog „ambijenta“, zbog učenja jasina, namaza, muselima i muftija... To je čitanje na prvu loptu. Derviš i smrt je egzistencijalistički roman. Kao pisci iz istog perioda, Sartr ili Kami, Meša Selimović demaskira alibije i prisiljava čoveka da donese autentičnu moralnu odluku. Mislim da je površno vezivati Nurudinovo moralno buđenje samo za nedemokratska društva kao što je osmanlijsko ili komunističko. Nurudin bi mogao postati mače koje je progledalo usred borbe za građanska prava na američkom jugu, za vreme rata u Vijetnamu ili mučenja u zalivu Gvantanamo.

Nurudin, naime, ne shvata laž tuđeg sistema – to je uvek lako – nego svog. Dok može, on se grčevito drži vere [Ima smisla, govorio sam braneći se od užasa,ali ga nikako nisam pronalazio.] i odbija da poveruje u očiglednu nepravdu, jer bi se tad ili strašno uplašio ili bi morao nešto učiniti. Sa Hamletom ga sjedinjuju oklevanje i cerebralna dužnost osvete. On stalnorazmišlja o mogućim životima ne čineći ništa.Dok okleva nad osvetom, Nurudin meditira o svemu. Na zatvorskom pragu on kaže: Trebalo bi dovesti sve ljude da vide tu šaku prostora da ga zamrze. I kaže: Kad ljudi pronađu lijepu misao trebalo bi da je čuvaju pod staklom da se ne isprlja. I kaže: U Bosni ismijevaju plemenita djela a pamte ih kroz mnoge pasove. Ahmed Nurudin uviđa da je u teškom položaju čovjek koji je duhovno razvijeniji od drugih, ukoliko ga ne štiti položaj i strah koji taj položaj daje...

Mnogo pre Orhana Pamuka Nurudin je bio balkanski Jozef K. Derviš i smrt je konkretna ilustracija Kafkine apstraktne ideje ulaska u Zakon ili u Zamak ili nedostižnosti pravde oličene u Procesu. Za vlast Selimovićev junak veli: Pomogao sam im jer postojim. Da ne postojim ne bi mi mogli ništa – i pita se da li krivica traje i posle smrti? U Kafkinom Zamku delovođa kaže K-u da: 

U jednom tako velikom nadleštvu kao što je grofovsko može da se desi da jedno odeljenje naredi ovo, drugo ono...Naravno, uvek su to majušne sitnice, kao naprimer vaš slučaj. 

Ahmed Nurudin je još sićušniji pred zatvorenim vratima Moći.

Muftija nije tu./– Kuda je otišao?/ –Ne znam!/ –Ko zna?/Ne znam!

Opis Selimovićevog Mesta Moći je možda živopisniji i jasniji od Kafkinog. Onodiše spokojnom grubošću. Ahmed oseća da kurjački mirni sejmeni bez radosti ili ljutine mogu da izvuku kuburu i ubiju ga na mestu. Muselim sa kumirskim licem naviknut je na stav neprobojnosti i strogog prezira. Odbojne oči čekaju da presude moliocu. Muftija iz Antiohije u svom stakleniku predstavlja karikaturu potpune nezainteresovanosti. On očekuje da ga zabavljaju oni kojima sudi. Ako i to. Jedan od najmučnijih delova romana je razmena citata iz Kurana sa kadijom Ajni efendijom. Dok vode megdan hiljadu godina starim rečima, kadija gleda Ahmeda sa dva para hladnih očiju, svojim i mačjim. Ruka mu se podmuklo izvlači iz rukava kao zmija. Dok sluša kako iz njegovih suvih usta teku citati, Ahmed ga se zaista uplašio: Da li je [taj čovek] zaboravio sve obične riječi... [ili] ne zna ni jednu svoju misao? Izgledalo je strašno biti osuđen na govorenje koje je pamćenje. Ili je ludak? Ili mrtvac? Ili priviđenje?

Postoji li u Selimovićevom svetu protivteža toj sveprožimajućoj drskosti moći?

Postoji.

Sa prijateljima sam često raspravljao da li je jedan od najsimpatičnijih likova naše književnosti –  Hasan – živ čovek ili duhovna tendencija? Otac mi je čaknaveo ime sarajevskog prijatelja: to ti je živi Hasan! Većina ljudi pak misli da je Hasan – duhovna tendencija. San o Hasanovoj velikodušnosti i Ishakovoj pobuni su oni sastojci bez kojih Bosna ne bi bila Bosna ni čovek – čovek ni svet – svet!

Kroz čitavu priču Nurudin se brani od Hasana, smatrajući ga prvo površnim i kritikujući njegovu praznu životnu vedrinu, pa zatim pristaje da bi mu možda „mogao trebati“ dok na kraju ne shvati da bez njega ne bi mogao živeti kao bez vazduha ili vode.

– Ne voliš red? – pita on na jednom mestu Hasana.

– Ne volim – odgovara mu prijatelj.

Taj sufijski humanist, govori o svom carigradskom učitelju sa ljubavlju i podsmehom. Kao parabolu o pravdi navodi slučaj starijeg sluge koji ga potkrada i voli, a čija se žena vezala za njegovog mlađeg rođaka. Svima je teško. Još je najbolje mužu zato jer ne zna šta se događa.

– Ajde uspostavi red – predlaže Hasan Ahmedu – ali tako da ih ne uništiš.  

 Ahmed će prečuti taj savet. Kasnije kad počne da uvodi svoj red, on neće oklevati da rizikuje živote ljudi.  

Paradoksalno, može se reći da je Ahmed slobodan kad je van sistema. Kad se pobuni postaje deo sistema kome hoće da ponudi alternativni poredak. Da paradoks bude veći, uspostavlja se da je to manje-više isti red. Kad ga proglase kadijom, Ahmed otkriva da je uvek želeo vlast kao potvrdu za ono što jeste. – Možda je to zlatna ptica iz djetinjih priča – nagađa on. – Možda sam potajno u sebi čekao ovakvo povjerenje odavno, oduvijek? Njegovu hamletovsku kontemplativnost smenjuje osećaj samoispravnosti. Naš derviš postaje mali Robespjer. Pobuna je zaboravljena. Manje naivan, on postaje i manje simpatičan. Ne seća se Hasanovog saveta:  

Uvedi red ali tako da ih ne uništiš.

Odnos sa njegovim najboljim prijateljem ostaje... naoko... nepromenjen. Prijateljstvo koje je Hasan ponudio a Nurudin primio kao da je sve nastalo nasuprot Andrićevoj maksimi u ćutanju je sigurnost. Hasan veruje da je govor divna ludost koja čini čudo. Ljudi su mu, kaže, postali bliži zbog govora. Uvijek treba pokušati. – Pitaćeš me zašto – pita on retorički i odgovara: – Nizašto!

Otkako je postao kadija, u čaršiji su Ahmeda optuživali da hoće svu vlast da prigrabi za sebe, a on je odgovarao da se sasvim malo promenio: Dopustio sam sebi malo više ugodnosti,ali zaista malo i više jednostavnosti u odnošenju s ljudima. Ahmed je insistirao da će svojom novom moći čuvati prijatelje koji će mu biti vojska i topli zaklon. To obećanje on neće ispuniti. Ahmed Nurudin će odbiti da pobegne sa optuženim Hasanom kao što nekad nije pobegao sa ženom koju je voleo. Mula Jusuf, nekadašnji izdajnik, postaće spasilac. Derviševa izdaja će biti protumačena kao herojstvo i njegova priča će se privesti kraju.

Pretpostavimo da je centralno pitanje romana: šta bi bio svet bez pobune, bez velikodušnosti i bez prijateljstva? I šta bi na to pitanje odgovorio glavni junak, koji za sebe kaže da nije čudan ni rđav čovek već isti kao svi drugi?

U sredini koja ceni hrabrost, mada je ispoljava više u ratu nego u miru, Ahmed Nurudin je pokazao da mu ta osobina ne nedostaje. Hrabrosti on ima. Njegov nedostatak je druge vrste. Ahmed nema nežnosti za brata koga sveti po dužnosti. Nema nežnosti za oca, kome Hasan u njegovo ime šalje pedeset groša. Nema nežnosti za Mula Jusufa, sina kurve, streljane od vojnika kojima je pomogla, velikog umetnika i zauzlanog čoveka koga je primio u tekiju maćehinski, ne ponudivši mu prijateljstvo. Nema nežnosti da oprosti nepostojeći greh ženi koju su udali na silu. On piše: Osjećao sam se poharan i nisam davao ni drugima ono što nisam mogao dati njoj. – Mogao si, kako nisi!? –  Kažem ja Ahmedu.– Mogao si joj oprostiti greh koji nije bio njen i poći zajedno snjom gde god si hteo. Nema velikodušnosti da pomiluje i posavetuje sopstvenog sina koji mu je „poslan“ na kraju knjige. Gotovo s gađenjem sam pomislio kako je moglo da bude i drugačije, da ga zagrlim, da se poljubimo, da mu govorim pametne savjete...

Ahmed istina želi:

Spas i mir svima izgubljenim u ovom velikom ćutanju između neba i zemlje.

Ali on nema velikodušnosti koja je sinonim za Boga.

A bez nje:

Svaki je čovjek uvijek na gubitku.

Komentari3
32266
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

ivana verite
divan tekst gospodine pistalo...a kako ga je samo odglumio nikola ristanovski(ahmed nurudin)u reziji egona savina!!velicanstveno!dao mu je dusu i telo..a mesa,takav sjajan pisac,koji mnogo misli i zna sta misao znaci!uvek se navracam mesi,i mnogoi se radujem sto sam sva mesina dela procitala....retki su takvi pisci i pesnici!!daj boze da se cesto takvi radjaju,i da ostave trag...u nama!
svjedok
Greška, Milenko, Buđoni je bio oficir UDB-e i za vrijeme IB-a. Riječ je o bratu koji je strijeljan odmah po oslobođenju (takođe oficir).
Milenko M.
Mislim da je javna tajna da je brat Mese Selimovica, "Budjoni", i njegova sudbina za vreme Inforbiroa, direktna inspiracija za lik Ahmeda Nurudina.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja