Scena na kojoj se, kao prateći program centralnom – muzičkom, pojavljuju pirotehnička i prevozna sredstva, maske, gutači plamena i izvođači, koji često svim posrednim sredstvima, a ponajmanje glasom, nastoje da privuku pažnju publike, postala je karakterističan pokazatelj svih odlika društva spektakla.
Koliko se u savremenim zabavnim formama, kao što je nedavno održani izbor za pesmu Evrovizije, mogu uočiti pozorišni elementi, uticaj performansa, cirkusa i specijalnih efekata, pitali smo profesorku dr Divnu Vuksanović, filozofkinju medija i estetičarku na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
– Spektakl je forma koja danas objedinjuje sve: svet umetnosti, industrije, tržišta, i vrednosti kao takvih. Teško je i zamisliti neku aktuelnu formu zabave, bez elemenata spektakla (ovo, uglavnom, vredi za tzv. Zapadni svet). Primera radi, u poslednje vreme primetno je da modne revije, te različiti marketinški događaji, „iventi“, i tome slično u sve većoj meri nalikuju performansu kao izražajnoj formi. Ukoliko nije prevashodno umetnički, odnosno društveno angažovan, performans se postepeno inkorporira u svet zabave, i time gubi svoj prvobitni, bilo umetnički bilo kritički (subverzivni) karakter.
Svedoci smo da se on sve češće koristi u okvirima tzv. medijske kulture, kao jedan od momenata spektakla. U stvari, pokazuje se da upotreba novih, sofisticiranih tehnologija u predstavljanju i generisanju ljudskog sveta i njegove „slike”, nije u dovoljnoj meri atraktivna sama po sebi, pa scenski dizajn (svetlo, zvuk, scenska arhitektura,...), kostimografija, glumačka ekspresija, pokret, i drugo, uobličeni u „video-klipove uživo”, kao da iznova treba da skrenu pažnju publici na jednu istu, medijsku, tj. tržišnu matricu delovanja. Drugim rečima, performans, sagledan u kontekstu izbora za pesmu Evrovizije, izgleda ukroćeno, pacifikovano, instrumentalizovano, u funkciji masovne zabave i spektakla. Izvođenja su, u ovim okvirima, neretko začinjena teatarskim i koreo-elementima, cirkuskim akrobacijama, bogatom pirotehnikom i različitim, medijski atraktivnim scenskim efektima – ističe Divna Vuksanović i dodaje da se na ovaj način, već dugi niz godina, akcenat sa muzike i njenih estetskih vrednosti premešta na plan vizuelne komunikacije s evropskom, odnosno globalnom publikom.
Kada je reč o oceni nastupa domaćeg predstavnika, naša sagovornica kaže:
– Da bih ocenila ovogodišnje nastupanje našeg predstavnika na takmičenju za pesmu Evrovizije, trebalo bi unapred da imam jasne kriterijume vrednovanja: muzičke, scenske, izvođačke, pa čak i političke, odnosno, u dubljem smislu reči – ideološke, te estetske, s obzirom na odgovarajuća teorijska i praktička polazišta za analizu. U domenu popularne kulture, ne bih se usudila bilo šta estetski da vrednujem, jer bih se, u svakom slučaju, dotakla opštih mesta koja su u vezi sa delovanjem tržišnih mehanizama u sferi čulnih senzacija (industrije zabave) – naglašava naša sagovornica i ističe da je u tom pogledu „sasvim svejedno ko nas i na koji način predstavlja, jer evrovizijski kontekst izvođenja reprezentuje, zapravo, sam sebe, kao i svoje vlastite vrednosti”. Na naše pitanje da izdvoji dobar i loš primer, ona kaže da su za dobar zvuk na sceni potrebni glas i/ili instrument, i kultivisana (odnosno estetski i etički obrazovana) publika.
Kada je reč o proporciji estetskog i vanestetskog (kič) u društvu spektakla, Vuksanovićeva kaže da je društvo spektakla, u vrednosnom pogledu, sinonim za kič, i u njemu, izuzev šunda ili treša, nema ničeg što to nije (kič subjekti – kič objekti – kič odnosi).
– Umetnost bi, tako, kao jedno od naličja društva spektakla, trebalo da obitava ili na samoj margini, ili potpuno izvan totalitarističkih obrisa sveta spektakla.
