Prošle nedelje Upravni odbor Javnog radiodifuznog servisa u sastavu Nikša Stipčević, Jovan Babić, Slavoljub Đukić, Milica Kuburović, Dušan Savić, Dušan Stokanović, Predrag J. Marković, Boško Mijatović i Dragomir Antonić dodelio je Aleksandru Tijaniću još jedan četvorogodišnji mandat za upravljanje ovom kućom. Poslednja dvojica su bila protiv takvog rešenja, ali su ostali obezbedili potrebnu dvotrećinsku većinu. Koliko god o ukusima ne treba raspravljati, voleo bih zaista da znam da li ovo sedmoro ljudi stvarno misle da je gospodin Tijanić dobro vodio javni servis u proteklih šest godina i da li RTS danas zaista ispunjava svoju zakonski definisanu društvenu funkciju.
Obratimo ovde pažnju na dva segmenta upravljanja RTS-om: programski i finansijsko-komercijalni. Što se programskog dela tiče, naš zakon je, sledeći evropsku praksu, predvideo da javni servis bude pretplatom finansirana institucija koja će štititi i obezbeđivati javni i opšti interes građana. Dakle suština ove koncepcije jeste da u moru komercijalnih sadržaja koje tržišno orijentisane televizije u borbi za gledanost i profit nude gledaocima treba da postoji drugačija ponuda. Ovu ponudu može da obezbedi samo kuća kojoj primarni cilj neće biti trka za gledaocima i reklamama. Ona će stoga dobijati novac iz drugih izvora (pretplata), i na miru moći da proizvodi kvalitetne sadržaje pre svega iz onih neprofitnih oblasti za koje komercijalne televizije nisu zainteresovane. To znači da Javni servis treba da ima pre svega kvalitetan dečji, obrazovni, kulturni i naučni program.
Direktor Tijanić je, međutim, čitavu koncepciju razvoja RTS postavio na potpuno drugačijim osnovama. Suština njegovog rada je bila u duhu razvoja komercijalne televizije koja je kao svoj osnovni zadatak videla borbu sa drugim komercijalnim televizijama za gledanost i time za što veći broj reklama. Otuda je kod njega reklamno finansiranje očigledno bilo mnogo važnije nego finansiranje iz pretplate građana. Ko, na primer, pogleda program Hrvatske televizije koja doslednije sprovodi koncepciju Javnog servisa videće da se filmovi ne prekidaju reklamama, dok je RTS čak više puta upozoravan od strane Saveta RRA da prekoračuje vreme dozvoljeno za reklamne blokove.
U skladu sa takvom koncepcijom, prioritet ovakvog RTS-a jesu bili emitovanje rijaliti programa i borba za komercijalne sportske programe kao što su Liga šampiona ili Svetsko prvenstvo. Svoje osnovne zadatke u pogledu razvoja i proizvodnje dečjeg, kulturnog, naučnog i sličnih nekomercijalnih programa ovaj RTS nije ispunio. Ti programi postoje u tragovima ili su marginalizovani i gurnuti na Drugi program. Probajte i sami da se setite nečeg iz ovih oblasti što je RTS u proteklom periodu ostavio kao trajnu vrednost.
Poseban segment za koji ovde nemamo prostora jeste status serija. I dalje je tzv. prajmtajm rezervisan za reprizne programe, a i pored nesumnjive gledanosti „Bele lađe” i nekih drugih serija, pravo je pitanje da li su to programi za RTS koji treba da se finansiraju iz pretplate, ili za, na primer, Pink gde bi se finansirali od reklama.
Isto pitanje važi i za informativni program i Tijanićevu politiku dovođenja voditelja „zvezda“ koji po ponašanju, viziji sveta i nastupu pre odgovaraju komercijalnim televizijama nego ozbiljnom javnom servisu.
Što se komercijalnog dela tiče, sa Upravnog odbora je stigla vest da je za sve vreme prvog Tijanićevog mandata kuća poslovala sa gubitkom. Po podacima koji su stizali u javnost najveći problem je nedovoljna naplata televizijske pretplate. Ona se obično kretala oko 50 odsto što znači da ima krajeva u kojima je velika većina stanovništva ne plaća. Dosadašnje rukovodstvo nije mnogo uradilo da poveća naplatu bilo tužbama, bilo jačom propagandnom aktivnošću. Čini se da se na ovaj problem gleda kao na socijalno pitanje: kako siromašni svet terati da još plaća i pretplatu? U tom slučaju ona polovina koja plaća ima puno pravo da se pita zašto to radi, ako oni koji ne plaćaju ne snose sankcije.
Postoji, međutim, i drugi segment ove priče. Sa kojim moralnim pravom naterati čoveka da plaća pretplatu za javni servis ako program koji od njega dobija ne zadovoljava standarde i potrebe institucije za koju pretplatu treba plaćati?
naučni saradnik u Institutu za evropske studije
