utorak, 18.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 14:03

Zaboravljeni scenariji Meše Selimovića

petak, 09.07.2010. u 22:00
Са снимања филма „Кућа на обали”: Берт Сотлар, редитељ Бошко Косановић и Нађа Подерегин

Stogodišnjica rođenja Meše Selimovića obeležava se  u Srbiji na način koji dolikuje značaju ovog poznatog književnika. Pojavili su se novi stručni radovi o njegovom javnom i privatnom životu, organizuju se izložbe i seminari o njegovom književnom radu, otkrivaju se do sada nepoznati detalji o njegovoj pozorišnoj delatnosti i aktivnostima u mnogim udruženjima i organizacijama. Međutim, jedino po strani ostaje spominjanje njegovog dugogodišnjeg bavljenja filmom, tačnije učestvovanje u pisanju scenarija za čak dvanaest filmova, od kojih je deset snimljeno za vreme njegovog „bosanskog perioda”.

Odmah po završetku Drugog svetskog rata, Meša je kao partizan i provereni agitpropovac (Oblasnog komiteta za istočnu Bosnu) prešao u Beograd, gde je dobio posao u Komisiji za utvrđivanje zločina okupatora, a zatim u tek formiranom Komitetu za kulturu Vlade FNRJ. Ipak, u novoj sredini očito se nije najbolje snašao, što pokazuje podatak da je avgusta 1947. otpušten sa posla i pri tom bio isključen iz Partije. Izlaz iz novonastale situacije  pronašao je tako što se vratio u zavičaj, gde mu je prvih dana gostoprimstvo u svom sarajevskom stanu pružio poznati slikar Ismet Mujezinović. Meša je ubrzo prihvatio mesto profesora teorije književnosti na Pedagoškoj akademiji u Sarajevu i počeo da objavljuje svoje radove u pojedinim književnim časopisima.

Na njegovu sreću, u tom trenutku se na mestu direktora izdavačkog preduzeća „Svjetlost” nalazio Marko Marković, čovek vanserijskog poznavanja književnog stvaranja, koji je pored ostalog pročitao i sve dotada objavljene Mešine pripovetke, što mu je pomoglo da lakše prebrodi zamke nove sredine. Kako sam Meša ističe u svojim „Sjećanjima”, čika Marko ga je prihvatio starinski prisno, s neverovatnom toplinom i srdačnošću, što mu je omogućilo da postane saradnik u izdavačkoj delatnosti ove kuće i da u njoj objavi svoju prvu knjigu „Uvrijeđeni čovek”.

Kako je dalje pisao Meša, „direktorska kancelarija Marka Markovića je u to vreme bila stecište književnika, slikara, glumaca, i uopšte ljudi od duha”, pa su tako i prvi koraci bosanske kinematografije dobrim delom bili isplanirani u prostorijama „Svjetlosti”. I Marković i Mujezinović su pored ostalog bili članovi Komiteta za kinematografiju pri Vladi BiH, pa nije čudno što se i Meša Selimović od samog početka uključio u projekte prvog bosanskog preduzeća za proizvodnju filmova („Bosna film”), formiranog jula 1947. Tako je, na primer, već treći bosanski dokumentarni film („Novi temelji”), sa temom izgradnje zadružnih domova na selu, snimljen po scenariju Meše Selimovića. Neposredno posle toga, isti autor dobija za to vreme i izuzetno privlačnu ponudu da napiše scenario za prvi igrani film ove kuće.

U saradnji sa tadašnjim funkcionerima bosanskog filma (Moni Finci, Sida  Marjanović, Slobodan Jovičić), iskusnim pozorišnim rediteljem Ljudevitom Crnoborijem i kvalitetnim snimateljem iz Zagreba Brankom Blažinom, Meša je, shodno pravilima tadašnje socrealističke realnosti i pod uticajem ogromne popularnosti udarnika Alije Sirotanovića, napisao scenario i aktivno učestvovao u pripremama snimanja filma iz rudarskog života.(/slika2)

Produkcija prvog igranog filma nove bosanske kinematografije pod naslovom „Rudari” je zaista realizovana krajem 1949, ali je po pregledu snimljenog materijala posebna komisija ustanovila da je urađeni posao nezadovoljavajući, te su sve aktivnosti na ovom projektu prekinute, a film nikada nije javno prikazan. To, međutim, nije smetalo Meši Selimoviću da nastavi saradnju sa „Bosna filmom”, pa je sa svojim prijateljem (i saradnikom u redakciji časopisa „Život”) Isakom Samokovlijom učestvovao u pripremama gotovo trogodišnje realizacije filma „Hanka”, koji je počeo da snima zagrebački reditelj Krešo Golik, a zatim preuzeo Slavko Vorkapić, Sremac koji je u Holivudu postao izuzetno cenjeni stručnjak za montažu specijalnih efekata. Uporedo sa „Hankom” vođene su sa uglednim austrijskim producentom Karlom Sokolom, a zatim i njegovim zemljakom Ernstom Robertsom, ozbiljne pripreme za realizaciju međunarodnog spektakla o sarajevskom atentatu, te su tim povodom napisane čak tri verzije dramaturške obrade ovog događaja, pri čemu je poslednju od ovih – u saradnji sa renomiranim švajcarskim rediteljem Leopoldom Lindtbergom – pisao sam Selimović, koji je u međuvremenu postao šef Umetničkog odeljenja u „Bosna filmu”.

Iako je ovaj posao dugo i intenzivno pripreman (uz veliku količinu potrošenih deviza), zbog ozbiljnih razmimoilaženja u načinu pristupa ovoj temi između austrijskog i bosanskog koproducenta, projekat je napušten i nešto kasnije ostvaren u Austriji, bez bosanskog koproducenta, ali sa korišćenjem dobrog dela Lindtbergovog (i Selimovićevog) scenarija.

Uporedo sa pregovorima oko koprodukcionog filma o sarajevskom atentatu, producent Roberts je bosanskim partnerima ponudio i realizaciju akciono-psihološke drame iz međuratnog perioda, smeštene u ambijent jednog primorskog mesta na Jadranu. Prvu verziju scenarija napisao je Austrijanac Norbert Kunce, ali je konačan tekst napravljen tek po pristanku „Bosna filma” da učestvuje u ovoj koprodukciji i imenovanju koscenariste Meše Selimovića, koji je zatim uneo znatne promene u dramaturškoj liniji filma, naročito u psihološkim odnosima među glavnim likovima.

Tako je u leto 1953. u okolini Dubrovnika snimljena „Kuća na obali”, film koji je bio jedan od najkomercijalnijih filmova u Nemačkoj sledeće godine, dobrim delom i zbog učešća poznate nemačke glumice Sibile Šmic i u tom trenutku ne manje popularnog glumca Renea Deltgena. Posle brojnih vesti o velikom uspehu ovog filma u evropskim bioskopima, očekivao se sličan prijem i kod gledalaca u Jugoslaviji, ali je posle premijere na završetku prvog filmskog festivala u Puli (1954) i potonjih prikazivanja u bioskopskim dvoranama film naišao na podeljene kritike. Tako je deo novinara pohvalio ovu uspešnu akciono-psihološku dramu koja uspeva da do kraja zadrži tempo, kao i otkriće talentovanog reditelja Boška Kosanovića (u trenutku kada je nedostatak kvalitetnih autora postao jedan od osnovnih problema naše kinematografije), ali je bilo i dosta mišljenja da u filmu ima puno nedorečenog, neubedljivog i naivnog, počev od dramaturški nedovoljno razrađenog sukoba između majke i ćerke oko istog čoveka, do prilično neuspele karakterizacije glavnih likova i njihovih međusobnih odnosa. Deo konzervativne štampe je takođe oštro napao neukusno sladunjavi hepiend filma, a takođe i povlađivanje niskim strastima kroz prikazivanje „erotskih” scena glavne glumice Nađe Poderegin i njenog partnera Berta Sotlara.(/slika3) 

 Posle ovog filma, Meša Selimović je prilično ambiciozno radio na scenariju „Palme u Snijegu”, koju je trebao da režira tada najugledniji filmski reditelj u zemlji Radoš Novaković, ali zbog ogromnog prekoračenja budžeta pri realizaciji „Hanke”, „Bosna film” nije bila u mogućnosti da kompletira finansijsku konstrukciju ovog filma. Imajući u vidu iskustvo sa skupim projektima Selimović se okrenuo provereno uspešnim temama iz narodnooslobodilačke borbe i za „Bosna film” napisao još tri scenarija.

„Tuđa zemlja” u režiji slovenačkog reditelja Jože Galea (1956) imala je za cilj da prikaže i neprijatelje (italijanske vojnike) kao ljude sa posebnim problemima i nadanjima, „Noći i jutra”, u režiji jednog od pionira bosanske kinematografije Pjera Majhrovskog (1959), takođe govori o psihološkim odnosima boraca i građana u opkoljenom Mostaru, dok je „Konjuh planinom” u režiji Fadila Hadžića (1966) priča o legendarnoj partizanskoj četi husinskih rudara, ispričana takođe kroz psihološku obradu pojedinih boraca ove čete.

Posle ogromnog uspeha, koji je i kod kritike i kod čitalačke publike postigao „Derviš i smrt” (1966), Selimović uspeva da novostvorenoj sarajevskoj produkcijskoj  kući „Studio film” i njenom direktoru Sejfudinu Tanoviću proda sva tri svoja nerealizovana scenarija, te tako tokom 1968. nastaju savremena drama „Uđi ako hoćeš” Radenka Ostojića, ali i dva filma sa proverenom ratnom tematikom: „Opatica i komesar” Gojka Šipovca, te koprodukcioni film „Plamen nad Jadranom” u režiji renomiranog francuskog reditelja Aleksandra Astruka, sa dobro poznatom temom samožrtvovanja oficira Spasića i Mašere, koji su aprila 1941. u Boki potopili svoj ratni brod, da ne bi pao u ruke nemačkoj vojsci. Nažalost, sva tri filma imala su problema da dođu do bioskopskih gledalaca, pre svega zbog nerešenih odnosa koje je producent imao sa distributerima i stranim partnerom iz Francuske.   

Posle dobro poznatih događaja Meša Selimović se 1970. ponovo preselio u Beograd, ali se više nije bavio pisanjem scenarija. Na zahtev reditelja Zdravka Velimirovića pristao je samo da svojim savetima pomogne da se na filmskom platnu realizuje sudbina Ahmeda Nurudina iz njegovog najpoznatijeg romana „Derviš i smrt” (1974), koji je kao i knjiga, takođe postigao ogroman uspeh u bioskopima širom zemlje, ali i van nje. Dilema derviša Nurudina u pitanju: da li izabrati ljudski lik ili veru?, inspirisala je poznatog književnika još od kraja 1944. kada je po naređenju svog pretpostavljenog streljan njegov brat Šefkija, oficir Komande tuzlanskog vojnog područja, zato što je bez odobrenja iz vojnog magacina uzeo krevet i ormar.

Čovek koji je (kao komandant III korpusa NOV i POJ) naredio streljanje Šefkije Selimovića je za života doživeo najveće počasti. Postao je narodni heroj, član CK SKJ, ambasador u više zemalja, uključujući SSSR, SAD i Kinu. Sahranjen je u Aleji velikana. Da li je tu i kraj? Meša Selimović je probao da nađe odgovor na to pitanje, između ostalog i u svojim scenarijima.    

Srđan Knežević               


Komentari5
59109
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Ime Preyime
ime "revolucionara" je Vlado Popovic
BiljA bbbbbbb
Da, i mene to zanima... ???
Radovan Novovic
Da li neki citalac zna ko je neimenovani visoki partijski kadar koji je naredio streljanje.....
gordana t
kakav je to uman pisac bio! jos bolji covek...kakva je to ljubav bila izmedju mese i njegove zene srpkinje...iznad svih zemaljskih zala i politickih ujdurmi!
ANA ANA
DIVAN I JASAN PRIMER KAKO SU PRE RATA ZIVELI MUSLIMANI A OD RATA NEKAKVI BOSNJACI UZIVAM U OVIM VREMENSKIM IGRAMA

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja