Dan posle iznošenja mišljenja Suda pravde u Hagu, s profesorom međunarodnih odnosa na Fakultetu političkih nauka i bivšim ambasadorom u Parizu dr Predragom Simićem „Politika” je pokušala da nađe odgovor na pitanje šta je pametno dalje činiti.

„Iza ove odluke sada ide ono što se zove spinovanje. Ne ulazeći u to na šta se konkretno odnosi mišljenje, zauzet je stav da je srpska inicijativa doživela debakl i da faktički to predstavlja razlog da zemlje koje nisu priznale Kosovo ne bi trebalo da se dalje uzdržavaju i da većina od 192 članice UN prizna Kosovo. Time se ne bi interpretiralo pravo nego bi se nametnuo jedan novi pravni fakticitet”, kaže Simić.

Da li je onda Srbija u MSP-u stvarno doživeli debakl ili je to spinovanje?

Uspeh nije doživela sigurno. Možda bi bilo tvrdo reći da je doživela debakl, ali je činjenica da je ono na čemu smo s velikim uspehom insistirali poslednje dve godine – u ovom trenutku rešeno nepovoljno po Srbiju i da to neće više biti argument koji će srpska strana moći da koristi. Mi smo nastupili sa tezom da se Kosovo mora prebaciti sa političkog na pravni teren, a u ovom trenutku smo u situaciji da moramo da se vraćamo na politički.

Jesu li onda izgubljene ove dve godine?

Mislim da su na Balkanu i dve godine tokom kojih nije bilo rata i tokom kojih su se stvari odvijale u nekakvim kanalima međunarodnog prava, uvek dobitak. Da li će to sada značiti ubrzano pogoršanje položaja Srbije, da li će nas dovesti u situaciju da se suočimo s Briselom i Vašingtonom, što se nije desilo 2008. godine, i što bi stvarno ovde bilo ravno porazu, videćemo već na jesen.

Da li smo sada u boljoj situaciji za to suočavanje nego pre dve godine?

To ćemo videti već u ponedeljak, kada će EU pokušati da postigne konsenzus. Pritisak na ovih pet zemalja koje nisu priznale Kosovo verovatno će dostići vrhunac jer to nije više pitanje Kosova, nego jedinstva EU u formulisanju svoje spoljne politike.

Da li imamo „plan B”?

Iako vlasti tvrde da ga imaju, voleo bih da znam koji je. Za Vojislava Koštunicu u sličnoj situaciji početkom 2008. godine „plan B” je bio da siđe s vlasti i raspiše nove izbore. U ovom trenutku pitanje za demokratske vlasti je: da li ono na čemu njihova politika počiva dobija svoju potvrdu ili ne. Jedna od mogućnosti je i stvaranje velike koalicije dve najveće partije u vlasti i opoziciji, koje bi omogućile da se ova situacija prevaziđe do sledećih redovnih izbora. U tom pravcu Tomislav Nikolić je i dao svoju prvu izjavu.

Kako sada postići i proveriti taj demokratski legitimitet?

Koštunica je to postizao tako što je važne dokumente u vezi s Kosovom redovno stavljao na skupštinu i time gradio konsenzus. Ovde smo imali drugačiju situaciju: u kojoj je vlada, da bi imala odrešene ruke, preuzimala svu odgovornost, skupština to nije dovodila u pitanje. I to je neka vrsta legitimiteta. Ali, s druge strane, u ovakvoj situaciji oni koji su priznali odgovornost imaju veliko breme jer nisu iza sebe imali odluku parlamenta. Upravo tu se krije potencijalna opasnost.

S kim bi Srbije trebalo da piše rezoluciju koja će se naći predGeneralnomskupštinomUN?

Verovatno aludirate na ponudu koja je došla iz Brisela, a koju je Beograd učtivo odbio. U ovom trenutku imamo problem mi, ali i EU. Za nju Kosovo nije samo pitanje krize u Evropi, nego pitanje koje se postavlja u trenucima kada je njoj veoma važno da na svakoj tački delovanja demonstrira svoju vitalnost važne političke celine.

Hoćete da kažete da treba da vidimo da li će doći do konsenzusa u EU, pa da onda odlučimo da li s njima treba da pišemo rezoluciju?

Ja sam hteo da odgovorim zašto je Brisel uopšte ponudio Beogradu da zajedno pišu rezoluciju. Beograd i Brisel se sigurno teško mogu saglasiti oko teksta rezolucije. Čuli ste u komentarima naših političara da bi taj tekst bio suviše razvodnjen, ali mislim da smo mi sada na takvim iskušenjima da na neke stvari, kao što je to zajedničko pisanje, ne bi trebalo reagovati na prvu loptu.

Mislite da sada treba da vodimo računa i o našim drugim spoljnopolitičkim prioritetima?

Naši prioriteti jesu očuvanje Kosova, ali i ulazak u EU. Lečeći jednu bolest, pitanje je da li treba rasplamsati drugi problem.

Kako bi trebalo da deluje naša diplomatija da ne prođemo na isti način i u Generalnoj skupštini UN?

To je pitanje za milion dolara. Imamo mnogo opcija, ali da ih svedemo na dve. Jedna je da nastavimo sadašnju politiku: 55 emisara će poneti pismo predsednika Tadića u izvesne prestonice.

Čini li Vam se to ozbiljnim potezom?

To mi se čini potezom koji treba da odgovori na atmosferu koja je stvorena u javnosti negativnim ishodom cele akcije pred Sudom pravde. Oni će biti u nezavidnoj situaciji, jer će morati da objasne svima onima koji su nas podržavali i prihvatili našu tezu da problem Kosova s političkog treba prebaciti na pravni teren – zašto mi sada tražimo da se s pravnog vrati na politički. Ja razumem dobru nameru i da sam na Tadićevom mestu verovatno bih slično razmišljao. Ali, prema ljudima koji to gledaju iz drugog ugla to može izgledati kao odustajanje. Siguran sam, kada bismo tražili u septembru podršku Kim Džong Ila dasmo bi je dobili. Međutim, pitanje je da li bismo time sebi stavili teret koji smo već imali devedesetih.

Mislite li da bi trebalo da osvajamo podršku zemalja koje ne misle kao mi?

U Hagu nije pobedila Srbija, ni međunarodno pravo, ni Kosovo. Pobedili su Vašington i Brisel. Nije li bilo simptomatično, a to smo saznali sa sajta Stejt departmenta, da je već pre iznošenja mišljenja potpredsednik Džozef Bajden zvao telefonom predsednika Srbije i izneo mu šta misli? Nije li to još jedna stvar koju moramo raščistiti pre nego što zauzmemo stav šta i kako dalje? Ne postoji u ovom trenutku jedna jasna opcija, ali se smanjuje pravo na grešku. Loš izbor sada, koji bi se možda završio neuspehom rezolucije, nosio bi mnogo teže posledice od ove. Mi moramo izbeći konfrontaciju i situaciju da ove jeseni budemo tačka spora oko koje će se polarizovati predstavnici dve grupe zemalja na Ist riveru u Njujorku.

Znači treba otići u Vašington i Brisel?

Lično mislim da sa onima koji su u ovom trenutku izašli kao najjači treba da pokušamo da otvorimo dijalog. Naša diplomatija je ove dve godine bila uspešna u mobilisanju trećeg sveta, vidimo da one neće promeniti mišljenje ni sada, ali mislim da naša diplomatija nije ni izdaleka dala ono što je trebalo u odnosima sa SAD. Za nijansu je nešto bolja situacija sa EU, ali ne i s pojedinačnim zemljama EU. EU živi i u telu najjačih zemalja i tu se poredak zna. Iz iskustva diplomate govorim vam da EU počiva na osovini Pariz-Berlin. Ukoliko imate na svojoj strani njih, odluke će se mnogo lakše donositi. Mislim da naša diplomatija mora naći način kako da dopre do centara EU, a pre svega do SAD. Nama je potrebno da izađemo iz tog začaranog kruga omiljenog protivnika Amerike.

----------------------------------------------

Tri faze suočavanja s krizom

Da li su Bajdenova poruka i inicijativa da se severu da specijalni status predlozi kojima se testira raspoloženje Srbije?

Sama činjenica da se tako osetljivo pitanje pojavljuje u javnosti, i to na sajtu Stejt departmenta, verovatno potvrđuje tezu iz vašeg pitanja. Mislim da je u ovom trenutku jako važno da imamo pouzdanije informacije o raspoloženju onih koji odlučuju o nama, a mi ih nemamo. Kada se Amerika suoči s nekom krizom, obično postoje tri faze. U prvoj vas posete ili pozovu svi vaši prijatelji, novinari, diplomate, penzioneri, prosto se začudite ko vas se sve setio. Proteklih nedelja smo bili u toj fazi i to je trenutak kada Amerika skuplja podatke o realnosti na nekom kriznom području na kome će se angažovati. Posle toga, nestaje sve na dva-tri meseca i onda se pojavi neki niži diplomata, neka privatna grupa, kao što je Međunarodna krizna grupa, na čijim sajtovima možete videti ceo scenario budućih događaja. To su te „gongo organizacije” – nevladine organizacije koje organizuju vlade i koje puštaju njihove izveštaje. Onda se čekaju i odmeravaju reakcije saveznika i protivnika. Ukoliko predlog prođe, izjasni se visoki funkcioner Stejt departmenta, britanski premijer, portparol Stejt departmenta, i onda to više nije moguće menjati. Mislim da u ovom trenutku Amerika nije zauzela definitivan stav šta hoće (iako će odluka Suda pomeriti klatno i dati za pravo radikalnijim političarima), ali sve poruke koje dobijamo kroz te izveštaje moraju biti predmet jako dobre analize.

Biljana Mitrinović