četvrtak, 21.02.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 08:12

U fudbalu ne sme da bude demokratije

Autor: Slavko Trošeljsubota, 11.09.2010. u 22:00
Живим у реалности, а не у илузијама: Александар Кристић Фото Фонет

Fudbaleri Crvene zvezde su u ličnosti novog trenera dobili posebnog čoveka. Aleksandar Kristić je, kao igrač Crvene zvezde, prošao kroz sve selekcije Jugoslavije, od pionira do„A“ tima! Bio je član pet srpskih i po jednog švedskog i italijanskog kluba. Trenerski zanat je učio od svih svojih trenera i u trenerskoj školi.

Ipak, krug njegovog interesovanja ovim nije zatvoren. I svoju decu uči da je čitanje, odlazak u pozorište, galeriju, muzej otvaranje vrata sveta. A ni to nije sve. I njegov odnos prema veri je posebna priča...

Rođen je 5. oktobra 1970. godine u Valjevu. U braku sa Sanjom ima dvojicu sinova: Aleksu (10) i Danila (6).

Ko Vas je uveo u fudbal?

Moj otac Sava. Bio je golman i trener. Od rođenja sam znao samo za jednu igračku, za loptu. „Trenirao“ sam u sobi. Razbijao sam majci Caki vaze! U vreme kad sam stasao otišao sam na teren Krušika u Valjevu.

Ko Vam je otvorio vrata Zvezde?

Pioniri Krušika su se plasirali na finalni deo prvenstva Srbije. Na tom takmičenju su me videli ljudi iz Zvezde. Prvi trener Zvezdine škole Tomislav Milićević tražio je od mog oca da dođem, a moji roditelji su, smatrajući da sam dovoljno zreo, konačnu odluku o mojoj selidbi u Beograd, prepustili meni. Prihvatio sam poziv u maju 1984. Tada sam imao trinaest i po godina! Prve sezone sam trenirao u Valjevu, a igrao u Beogradu.

Šta je bilo sa školom?

Ljudi iz Zvezde su me upisali u Mašinsku tehničku školu. Direktor je bio Zvezdin čovek, pa sam lakše mogao da opravdam izostanke. Završio sam je, iako me to nije interesovalo. Zanimalo me je samo fudbalsko znanje: kupovao sam fudbalske knjige, gledam snimke velikih utakmica, analiziram događaje, odlazio na predavanja, slušam ozbiljne priče poznatih trenera...

A ko Vas je uveo u prvi tim Zvezde?

Dragoslav Šekularac 1989. godine. Ali, nisam igrao, samo sam trenirao sa prvim timom. Tu su bili Dragan Stojković Piksi, Dejan Savićević... U tom periodu je u Zvezdu došao Belodedić iz Rumunije. Nije imao dokumenta, pa smo igrali zajedno za drugi tim. Uz njega sam mnogo naučio. A za prvi tim sam igrao prvi put u proleće 1992. godine. Trener je bio Vladica Popović. A sledeće sezone su me poslali na kaljenje.

I gde ste sve igrali?

Posle odlaska iz Zvezde bio sam u Boru, Mačvi, opet u Zvezdi, pa u Švedskoj, u Degeforšu, a zatim u OFK Beogradu, Zemunu, ponovo u Zvezdi, i potom u Salernitani iz Italije, gde sam završio igračku karijeru 2001. godine.

Ko Vas je pozvao u državni tim?

Slobodan Santrač za prijateljsku utakmicu protiv Argentine u Mar del Plati, 25. februara 1998. godine, uoči Svetskog prvenstva u Francuskoj. Izgubili smo s 3:1, ali sam igrao veoma dobro. Posle ove utakmice sam povređen igrajući za Zvezdu, a Miljan Miljanić, tada predsednik saveza, mi je, na određen način, kazao da bi, moguće je, bio u državnom timu da sam igrao za klub. I te sezone sam, posle oporavka, umesto na Šampionat sveta u Francusku, otišao u Salernitanu. Ipak, bio sam srećan. Ostvario sam san da igram u Prvoj ligi Italije.

Od kad ste trener?

Od 2003. godine sam pet godina bio trener omladinaca OFK Beograda, a u međuvremenu sam, kao pozajmljeni trener, vodio prvu ekipu Palilulca, pa Hajduka sa Liona i Sopota, u koji me pozvao Vladan Lukić, sada predsednika Crvene zvezde... U Hajduku sam bio šest poslednjih kola. Već su bili viđeni za ispadanje iz Druge lige, ali posle četiri pobede i jednog remija – ostali smo u ligi!

I kad je stigao poziv iz Zvezde?

Bilo je to pre dve godine. Zvali su me da sa Bratislavom Živkovićem budem pomoćnik prvom treneru Zdenjeku Zemanu. Ta čast nam je ukazana i zato što obojica dobro govorimo italijanski. Međutim, Zeman je ostao u Zvezdi mnogo kraće nego što se očekivalo. Ipak, i posle toga sam ostao u stručnom štabu prvog tima.

Šta tražite od igrača?

Po mom shvatanju ovog posla trener prenosi celog sebe u igru tima. U pitanju je duh igre, temperament, odgovornost, žrtvovanje, nesebičnost, zajedništvo, posvećenost... Lični interes ne sme da postoji. Reč „ja“ je isključena. Igra tima mora da bude iznad svih pojedinačnih želja. Do takvog ponašanja se dolazi teškim radom i, naravno, strpljenjem. O tome ne pričam mnogo, na tome radim. Nikad od toga ne odustajem. Strašno sam uporan. U fudbalu ne sme da bude demokratije.

Koja su pravila ponašanja van terena?

Ja njih poštujem kao ljude i ne verujem da bi neko, kad je u svom stanu, nešto radio protiv sebe. Mislim na pravilnu ishranu, piće i odmor. Ali, kad smo, uoči neke utakmice, izolovani tada sva pravila moraju strogo da se poštuju. Nisam policajac, alu u hotel, posle šetnje, moraju da dođu na vreme. Ne dozvoljavam posete žena ili devojaka. Jer, karantin podrazumeva da budu odmorni za napore koji se od njih traže na – terenu.

Kako živite?

U realnosti, a ne u iluzijama. Nismo mi onakvi kako nas ljudi vide, pa čak ni onakvi kako mi vidimo sebe. Mi smo onakvi kako naša dela govore o nama! Naravno, niko nije bezgrešan, ali grešan je onaj koji se ne trudi da grešku ispravi. Sve ovo važi i za fudbalere. Ja sam uz njih i kad pogreše. Oni znaju da ja uvek kažem ono što mislim. Istina je moje oružje. Samo ponekad, u opštem interesu, nešto prećutim.

Kako ste doživeli Šveđane?

Uverio sam se da su Šveđani prirodno jaki ljudi. Treniraju samo tri puta nedeljno, a igraju na vrhunskom nivou. Ja sam tamo morao da treniram dodatno. Nisam mogao fizički da ih pratim. Kod njih su prvoligaški igrači amateri. Svi su zaposleni! Na primer: sa mnom je, u Degeforšu, igrao Anreas Anderson koji je posle toga igrao u Milanu... Tu snagu pokazuju i oblačenjem. Kad ja moram da obučem vindjaknu, oni imaju samo majicu. I to i žene i deca...

A kako Italijane?

Italijani veoma poštuju pobednike. Njihova poslovica je: „Nije važno gađati, važno je pogoditi“... Prvih šest meseci nisam igrao, pa su prema meni imali negativan stav. Prvi put sam ušao u igru protiv Bolonje, minut-dva pre kraja, i u prvom kontaktu s loptom sam postigao gol! Posle toga sam, dve nedelje, bio glavna tema u gradu od tri stotine hiljada stanovnika. To je bilo 1999. godine. Učiteljice su dovodile decu na stadion da o meni pišu sastave na temu: bombardovanja Srbije, odbranama Srba i tom mom golu protiv Bolonje...

Koja ekipa je Vaš uzor?

To je Arsenal iz Londona. Trener Francuz Arsen Venger je napravio igru koja je primer za ugled. To je filigranski vez loptom po terenu u kome, iz sezone u sezonu, učestvuju mladi, uglavnom još nepoznati igrači, koje klub sprema za prodaju. Atraktivna je i Barselona. Katalonci imaju sistem koji melje protivnika snagom istaknutih pojedinaca i golovima. Taj način igre, kao školski zadatak, postavio im je odavno Holanđanin Johan Krojf...

Čemu ste posebno posvećeni?

Zahvaljujući ocu i njegovoj majci razvio sam ljubav prema knjigama. Oni su čitali po pet knjiga paralelno, a ja sam ih pratio na prihvatljivom odstojanju. I sad sam u tom raspoloženju kad mi to posao dozvoli.

A da li volite muziku?

Zvuk doživljavam estetski. Volim u muzici samo ono što mi prija uhu, što mi je lepo i skladno. Muzika mi je nekad stimulativna. U Zvezdi je puštamo dok vežbamo u teretani.

Čime ste još opsednuti?

Veliki sam poštovalac pozorišta, galerija, muzeja... Pratim i likovni život Beograda. Uz mene i suprugu Sanju su i naši sinovi. Oni od vole Vojni, Etnografski i Muzej fresaka. Od pozorišta najčešće odlazimo u „Zvezdara teatar”. U Narodnom pozorištu smo dva puta gledali „Veliku dramu“ Siniše Kovačevića.

Da li je to kraj Vaše „Galerije tajni“?

Posvećen sam i veri. Život u ljubavi podrazumeva da je ljubav, u prenosnom smislu, Bog. Ovu emociju bi trebalo širiti na sve što nas okružuje. Vera nas uči da budemo strogi prema sebi i svom grehu, jer nema čoveka koji nije zgrešio, ali i blagi prema drugima. To je moj životni stav. I decu vaspitavam u tom duhu. Vodim ih na liturgije. Posebno sam posvećen akciji „Podignimo Stupove“. Manastir Svetog Đorđa u Rasu spada u najznačajnija sveta mesta u istoriji srpskog naroda. Podigao ga je Stefan Nemanja, a još u srednjem veku je nazvan Đurđevi Stupovi.

Koja životna pravila poštujete?

Nikad nisam ni razmišljao o neuspehu. Oduvek sam se trudio da do njega ne dođe. Naravno, životna istina je da niko ne može uvek da pobedi, ali može, velikom borbom i stalnom željom, to najčešće da učini... Znam, isto tako, da mlad čovek može brzo da se razočara zato što se brzo ponada, pa se toga veoma čuvam...


Komentari0
a4827
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Sport /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja