utorak, 23.07.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:56
NE SAMO O POSLU: IVAN KLAJN

Dorćolac na privremenom radu u Zemunu

Lingvistu velikog autoriteta najranije uspomene vezuju za tramvaj „dvojku” i kalemegdansko zelenilo, ali život ga je odveo na drugu stranu
subota, 18.09.2010. u 22:00
На конгресу у Бечу са лингвистом Ранком Бугарским и Герхардом Невекловским (из личне архиве)

Veliki jezički poznavalac Ivan Klajn, akademik, lingvista velikog autoriteta i lovac na novinarske greške, ali i saradnik mnogih dnevnih i nedeljnih novina, voli za sebe da kaže da je pripadnik dorćolske dijaspore u Zemunu. Evo i zašto.

O detinjstvu i ratu

Rodio sam se preko puta Kalemegdana, u ulici koja se tada zvala Maršala Pilsudskog (danas Tadeuša Košćuška). Moje najranije uspomene vezane su za kalemegdansko zelenilo i tramvaj „dvojku”, viđene s terase našeg stana na četvrtom spratu. Godine Drugog svetskog rata proveo sam s majkom u kući njenog oca, Mihaila Đurića, uglednog beogradskog trgovca, na uglu Gospodar Jevremove i Kralja Petra. Moj otac, kao Jevrejin, za to vreme se krio kod prijatelja, pod lažnim imenom, pustivši brkove i bradu. Tako je uspeo da preživi, dok su njegova braća i sestre, u rodnom Vukovaru, svi do jednog, zajedno s decom, ubijeni u Jasenovcu.

Dvadesetog oktobra 1944. Nemci su, prilikom povlačenja, spalili našu kuću kod Kalemegdana. Srećom, Duda (Dušan) Timotijević, poznati novinar „Politike” a zatim „Borbe” (uzgred i prevodilac koji je dao srpska imena Paji Patku, Šilji i drugim Diznijevim junacima), njegova žena Olga i njihov sin Kosta, ustupili su nam svoj stan u Gospodar Jevremovoj, pošto su imali sopstvenu kuću. Tu sam ostao do ženidbe, a onda sam se preselio u stan moje žene u Zemunu. Nameravali smo da zamenimo stanove s mojim roditeljima, što bi mi mnogo više odgovaralo, budući da su mi sva radna mesta – i Filološki fakultet, i „Politika”, i „Nin” – bila u opštini Stari grad. Nažalost, iz određenih razloga ta se zamena nije mogla izvesti, pa sam ja, posle tri stana u blizini Dositejeve Velike škole, bio osuđen na svakodnevnu vožnju autobusom do Zelenog venca. Nek se ne ljute Zemunci, ali ni danas se ne osećam kao Zemunac. Ponekad kažem da sam pripadnik dorćolske dijaspore u Zemunu.

Ljubav prema italijanskom

Na studijama sam se opredelio za italijanski jezik naprosto zato jer sam hteo da ga naučim. Francuski sam već znao (moja majka je bila „francuski đak”), pa i nemački (otac mi je bio „bečki đak”), a engleski je već tada, mada ne u tolikoj meri kao danas, bio jezik koji mladi ljudi takoreći upiju sami od sebe. Tokom studija zavoleo sam italijanski jezik i otkrio lepote italijanske književnosti, pre svega poezije, muzike, filma…

Kad sam diplomirao, rekli su mi da me predviđaju za asistenta, ali trenutno nije bilo mogućnosti da se to radno mesto otvori. Tako sam se zaposlio u „Ilustrovanoj Politici”, sa zvanjem novinar-prevodilac. Dve godine kasnije prešao sam na fakultet, ali sam za „Ilustrovanu” nastavio da radim honorarno, iz broja u broj, još četvrt veka posle toga. Članci koje sam tu objavio, o najrazličitijim temama iz inostranstva, brojem daleko premašuju moju naučnu biografiju. Nijedan nije potpisan, jer je materijal preuziman iz strane štampe, mada nisu doslovno prevođeni, nego se prilagođavalo, prepričavalo, i često su se kombinovali podaci iz više stranih listova. Bio je to lep posao, jer sam mogao da radim kod kuće, a pružao mi je priliku da čitam više stranih časopisa koji se kod nas nisu mogli naći. Uz to, naučio sam novinarski zanat, što će mi dobro doći pri pisanju jezičkih rubrika.

Prevodio je, lektorisao…

Još jedan časopis koji sam čitao maltene od prvog broja, a sarađivao s njim još od studentskih dana, bio je „Politikin Zabavnik”. Pisao sam tu o raznim jezičkim temama, imao sam rubriku „Zanimljiva imena”, koja je pre pet godina sabrana u knjigu, a više godina prevodio sam francuske stripove – „Asteriksa”, „Iznoguda”, „Tintina” i „Taličnog Toma”. Petljao sam se pomalo i u enigmatiku, pa sam u „Zabavniku” objavljivao palindrome (rečenice koje se jednako čitaju u oba smera), pangrame (rečenice koje sadrže sva slova azbuke), rečenice sa izmišljenim štamparskim greškama (i od njih je nastala knjiga pod naslovom „I filozofi su ludi”, gde „l”, naravno, stoji umesto „lj”). Prošle godine u „Zabavniku” mi je izašla serija od deset „anagramskih priča”, u kojima sam predložio nova imena za neka poznata književna dela (Božanstvena komedija – Tome vodi bajna ženska, Tri musketara – Turski amater, Zločin i kazna – Zakon čini zla), filmove (Sladak život – Dokaži vlast, Bulevar sumraka – Bal krava u Sremu, Ljubavna priča – Prljava i bučna), opere (Don Paskvale – Skladno peva, Kavalerija rustikana – Velika stara Ukrajina), pa i istorijske ličnosti (Kleopatra – Pola karte, Aleksandar Veliki – Radnik vesela lika, Jovanka Orleanka – Ona neka vrlo jaka).

(/slika2)Dve godine sam bio u Firenci, kao lektor za srpskohrvatski jezik na Filozofskom fakultetu. Bile su to godine 1968. i 1969, dakle možete zamisliti da časova gotovo nisam ni imao, jer su sve vreme bili studentski protesti. Ipak, iskoristio sam to vreme da pripremim svoju doktorsku disertaciju, o uticajima engleskog jezika u italijanskom. Lektorska plata bila je prilično bedna i stalno je kasnila, pa je Saša, moja žena, našla zaposlenje kao prodavačica u jednoj juvelirskoj radnji, gde je zarađivala više nego ja na fakultetu. Vlasnik radnje i njegova žena bili su simpatični ljudi, često su nas pozivali svojoj kući ili izlazili s nama u restoran. Pošto je Firenca prepuna turista iz celog sveta, u radnji je uvek bila gužva, kao da se prodaju pogačice a ne skupoceni nakit. I iz ondašnje Jugoslavije bilo je dosta mušterija. U izlogu su stajali uobičajeni natpisi „English spoken”, „Man spricht Deutsch” i tako dalje, pa je gazda predložio da tome dodamo i „jugoslavo”. Morao sam da mu objasnim da jugoslovenski jezik ne postoji, ali sam napisao „Govorimo srpskohrvatski”. Posle toga su pred izlogom počeli da se guraju turisti koji su pokušavali da pročitaju tu čudnu reč od samih suglasnika (sprsk... srpkh...uh!) i nagađali koji je to jezik (Evropljani su obično pogađali, dok su Amerikanci tvrdili da to mora biti neki azijski ili afrički jezik). Danas, kad me pitaju o nazivu našeg jezika, ja pokušavam da objasnim da „srpskohrvatski” postoji već skoro dva veka kao termin u nauci, da je zbog svoje dužine već odavno bio skraćen u „srpski” (u Srbiji) odnosno „hrvatski” (u Hrvatskoj), da po analogiji možemo i Bošnjacima priznati pravo da ga zovu „bošnjački”, dok su „bosanski jezik” i „crnogorski jezik” čiste političke izmišljotine, koje imaju isto toliko smisla kao kad bismo govorili o austrijskom, belgijskom, američkom, čileanskom ili brazilskom jeziku.

Biti „na telefonu” je sasvim u redu

Kosta Timotijević, koga sam pomenuo na početku, koji je bio novinar kao i njegov otac, ali s diplomom iz romanistike, pisao je jezičku rubriku jednom nedeljno u „Borbi”. Godine 1974. predložio mi je da pišemo naizmenično, jedne nedelje ja a jedne on. Tako sam počeo, a kasnije, kad je Kosta svoju rubriku preneo u drugi list gde je imao više prostora, ostao sam samo ja. Koju godinu kasnije takvu rubriku sam pokrenuo u mom starom časopisu, „Ilustrovanoj Politici”, a zatim u „Politikinom” kulturnom dodatku, na mestu gde je ranije o jeziku pisao Miodrag Lalević. Konzervativan i puristički nastrojen, profesor Lalević je bio sklon nekim suvišnim osudama, pa je, recimo, tvrdio da se ne može reći „kvalitetna roba”, jer to ništa ne znači. Njegovo je i ono čuveno „Pored telefona je...”, čega se mnogi i danas drže, iako je „na telefonu” sasvim normalan izraz: kao što ste i vi napomenuli, svi kažemo na televiziji, na moru, na čistom vazduhu, na suncu, na sastanku, što pokazuje da predlog „na” nema samo svoje osnovno, prostorno značenje. Ja sam u rubriku uneo moderniji, naučni duh, što je posle mene vrlo uspešno, tokom više godina, radio i Egon Fekete, a danas Rada Stijović. Ja sam iz „Politike” prešao u „Nin”, gde me je pozvao pokojni Ljuba Stojić, i tamo već dvadesetak godina nekako održavam rubriku „Jezik”, doduše u svakom drugom broju, jer sam se malčice umorio.

Krivo mu je što su ga penzionisali

Nisam se umorio od nastave, ali sam morao da je prekinem po sili zakona kad sam navršio šezdeset petu. Bilo mi je krivo zbog toga, jer sam voleo nastavnički posao, a mislim da su i studenti bili zadovoljni mojim predavanjima. U Italiji profesori univerziteta mogu da rade do 72. godine života, a i kod nas, da sam recimo političar, mogao bih da guram dok sam živ. Još nekoliko godina sam držao po jedan čas nedeljno po dozvoli dekana, ali to nije isto. Pogotovu ne sada, otkako je na fakultetu sve poremećeno zbog „Bolonje”, pa studenti i nastavnici ne nalaze vremena ni za svoje redovne obaveze, a kamoli da neko ide na neobavezne časove.

(/slika3)I s naučnim radom u italijanistici išlo je sve teže. Treba pratiti šta se u svetu objavljuje, a naše fakultetske biblioteke nemaju sredstava ni za najosnovnije nove knjige i časopise. Za mlade saradnike, kad treba da spreme magistarski rad ili doktorat, nađe se poneka stipendija za Italiju, ali stipendije nisu za matore. Italijani nisu zainteresovani za propagandu svog jezika u inostranstvu, kao recimo Francuzi. Tako sam ja „po difoltu”, što bi rekli kompjuteraši, postao stručnjak za srpski. Između ostalog i zato što me ne mrzi da pišem rečnike i što se bavim normativnom lingvistikom, dok većina slavista i srbista, kvalifikovanijih od mene za taj posao, objavljuju isključivo teorijske radove.

Lektori su danas „ukras”

Normativna lingvistika se kod nas po tradiciji svodila na pravopis, mada bi morala da obuhvati i druge jezičke nivoe: pravilan izgovor (u prvom redu akcente), gramatiku, leksiku, značenje, frazeologiju, stilistiku. Sada je čak i s pravopisom zapelo: Pravopis Matice srpske objavljen je 1993, u vreme kad smo se tek odvajali od ostalih jugoslovenskih republika, pa je početkom veka rešeno da se piše novi, 2004. godine Matica je svečano obećala da će do kraja te godine biti završen, ali njega nema ni danas i ne zna se kad će se pojaviti. Milan Šipka je objavio „Pravopisni rečnik”, koji sadrži i informacije o akcentu i promeni reči, kolega Predrag Piper i ja spremamo normativnu gramatiku, ali najvažniji od svega bio bi popularni jednojezični rečnik koji bi uz ostalo normirao i pravopis i promenu, koji bi se izdavao u velikom tiražu, bio dostupan svima i obnavljao se svake dve-tri godine. Tako se radi u Evropi. Mi do pre tri godine nismo imali ništa ni nalik tome, sada imamo Matičin „Rečnik srpskog jezika”, ali on iz čisto tehničkih razloga ne zadovoljava: po formatu je kao polovina „Politike”, sa 1.500 strana, težak gotovo četiri kilograma, dakle to nije onaj praktični jednotomnik koji bi se morao naći na stolu svakog pismenog čoveka. Ubrzo će početi i da zastareva, pa bi trebalo misliti na drugo izdanje, kao i na skraćeno školsko, ali o tome niko ništa ne govori. I kad jednom budemo imali sve potrebne priručnike, ostaje još mnogo da se uradi: pre svega da se u svim medijima organizuje solidna lektorska služba (danas u većini redakcija lektori postoje samo „kao ukras”), a pogotovu da se u srednje škole uvede nastava maternjeg jezika, koja nam već decenijama nedostaje. Posle svega što nam se događalo i događa, izgleda da nikoga (ponajmanje nadležne ministre) nije briga za jezičku kulturu. Imamo prečih briga...

-----------------------------------------------------

Lingvista svetskog glasa

Profesor dr Ivan Klajn je lingvista svetskog glasa, redovni član SANU, dugogodišnji redovni profesor Filološkog fakulteta. Autor je velikog broja naučnih radova i 18 knjiga. Njegov „Rečnik jezičkih nedoumica” doživeo je do sada devet izdanja, a za „Italijansko-srpski rečnik” dobio je nagradu italijanske vlade. Preveo je veći broj knjiga s italijanskog i engleskog jezika, član je Saveta Vukove zadužbine i saradnik Matice srpske. Zanima se i za enigmatiku

Enigmatika

------------------------------------------------------------------ 

OBJAVLjENO (PRE MNOGO GODINA) U „ZABAVNIKU”:

 Palindromi: rečenice koje se čitaju u oba smera

Imaju Arapi i para u jami.

Evo, politika kiti lopove.

Zovi autobus u subotu, a i voz!

On: „Zar opada nivo novina?” – „Da, porazno!”

A tu, pod moranje, makar i polagano, ona galopira kamenjarom do puta.

Sveslovne rečenice:

Dočepaće njega jaka šefica, vođena ljutom srdžbom zlih žena.

Pazi, gedžo, brže odnesi šefu taj đavolji ček: njim plaća ceh.

Fine džukce ozleđuje bič: odgoj ih pažnjom, strpljivošću.

Đače, uštedu plaćaj žaljenjem zbog džinovskih cifara.

NAPOMENA: Sveslovne rečenice sadrže sva slova i služe za isprobavanje tastatura:

Dragoljub Stevanović


Komentari3
70c83
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Драгољуб Збиљић
Академик Клајн је фини човек, диван у опхођењу, имам част да га познајем и да поштовао као пријатеља и колегу иако је заиста он велики стручњак за многе области из лингвистике,посебно за нормативистику. Мало је љут на мене, замера ми што га,иако,сам мањи стручњак од њега, али има јдна област у којој сам му једино прилично раван, па чак сам га мало и "надмашио".. Реч је о решењу питања писма у српском језику и очувању ћирилице. Е, у томе је, на моју жалост, академик и мој пријатељ Клајн у свом гледишту "смрт за ћирилицу". Никако да га убедим да је једна ствар да и Срби као у целој Европи и свету имају за стално једно писмо јер писмо и параписмо нису природно стање за језик и за човека који се тим језиком у записивању служи. Он никако да разуме да је једно знати туђе писмо,а сасвим ј друго када тражи да Срби једини на свету пишу час ћирилицом час латиницом. Он чак сматра да српски језик не може да постоји без латинице, што је стварно, лингвистички посматрано, нонсенс. У томе греши човек.
Ирина Ђорђић
Веома ме занима правилно изражавање и употреба српског језика, па бих волела, ако је могуће, да с г-дином Клајном непосредно контактирам.
Hekata D
Gospodinu profesoru želim da nas još dugo ispravlja u govoru i pravopisu.Sve najbolje!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja