četvrtak, 13.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 24.09.2010. u 22:00 Zoran Milivojević

Roditeljska sabotaža

Ako je tačno da ima sve više žena i muškaraca koji uprkos svojim godinama ne žele da odrastu, da se osamostale i emocionalno sazru, možemo pretpostaviti da udeo u tome imaju i njihovi roditelji. Posmatrajući odnos roditelja prema vlastitoj deci koja su u svojim dvadesetim ili tridesetim, već na prvi pogled je jasno da tu nešto nije u redu. Izgleda kao da se roditelji istovremeno trude da njihova deca odrastu i da ne odrastu.

Cilj dobrog roditelja je da vlastito dete pripremi za samostalni život u ljudskom društvu. A kada taj cilj ostvari, roditelj bi trebalo da detetu pomogne ili bar dozvoli da se odvoji i osamostali. Tom cilju se često suprotstavlja, sasvim neočekivano, roditeljska ljubav.

Umesto da svoj odnos i način iskazivanja ljubavi prilagode uzrastu sina ili kćerke, neki roditelji zaostanu na nekom ranijem uzrastu, i nastave da vole i da tretiraju svoje dete kao da je ono mlađe nego što u stvarnosti jeste. Kada se sin ili kćerka tome usprotivi, roditelj se ljuti i dokazuje da je on u pravu. Na taj način roditelj upućuje vlastitom detetu psihološku zabranu da odraste i da se osamostali.

Na primer, iako mnogi roditelji tvrde suprotno, odrasli sinovi i kćerke nisu deca. Definicija deteta je da je to neko ko zbog svog uzrasta nije sposoban za samostalnost, tako da je zavisan od roditelja ili staratelja. Dete je osoba do osamnaeste godine. I zato je pogrešno punoletnu osobu nazivati detetom, već je treba zvati sinom ili kćerkom.

Ova roditeljska sabotaža odrastanja nije nešto što roditelj radi svesno i namerno, već je nesvesna. Na svesnom nivou roditelj obično ima doživljaj da sin ili kćerka nisu odrasli jer još uvek nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu pa da im on prizna da su odrasli. A na nesvesnom nivou kriju se brojni roditeljski strahovi od odrastanja i odvajanja. Neki roditelji su pronašli smisao svog života u ulozi roditelja, a kako odrasloj osobi nije potreban roditelj, odrastanje shvataju kao gubitak smisla svog života. Drugi ne razlikuju odvajanje od napuštanja, tako da se grčevito bore protiv svega što bi dovelo do toga da ih vlastito dete napusti. Treći se osećaju korisnima samo ako pomažu detetu radeći umesto njega, tako da bi ih samostalnost učinila beskorisnima. Strahovi su različiti, ali ono što im je zajedničko jeste to da su izraz roditeljevog egoizma.

Dobar roditelj ne treba da negira već da prepozna svoju emocionalnu krizu, da se suoči i da progovori o svojim strahovima. Ličnost ne može stati ni u jednu ulogu, pa ni roditeljsku, tako da se rast i razvoj ličnosti nastavlja i kada deca odu.

Komentari8
05079
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Aleksandar Krstić
Moj otac je kao preslika iz ovih primera.Imam 26 godina,a on me još uvek pred drugima naziva svojim detetom,a sa mnom priča kao da imam 13-14 godina.Sa jedne strane mi priča kako je san svakog roditelja da mu dete ima porodicu i posao,a kada želim ozbiljno da popričam o tome sa njim,on vodi monologe ili me gleda kao nedovoljno zrelu osobu.
Marija Milić
Interesantno je da ovaj tekst čitam danas ,a samo pre tri dana sam bila u dilemi da li da sina od 17 godina pustim na letovanje sa nepoznatim društvom , mada u organizaciji njegove bivše osnovne škole . I nakon dugotrajnog razmišljanja da li da popustim ili ne , shvatila sam da on nije više dete i da će se snaći bez obzira na društvo . Ovaj tekst mi potvrđuje da sam donela ispravnu odluku ,mada moram priznati da sam se malo i raspitivala o tim njegovim drugarima , ali se nadam da je to opravdano-
John Smith
Nesvesno drzanje dece pored sebe je samo jedan od "Balkanskih" sindroma ... mozda to korene vuce i zprastarih vremena, kada je natalitet bio veci, pa su se deca, kojih je bilo i po deset , pa cak nekada i vise, po default-u, programirala namenski momentalno po rodjenju ... ovo je karakteristicno za juzne krajeve, Kosovo narocito ... po rodjenju, odmah se zna, u zavisnosti da li je dete musko ili zensko, da li ce se udati, kada i za koga, a ako je musko, da li ce biti lekar, pravnik, radnik, da li ce biti u zemlji, ili ici u inostranstvo na rad ... najstarije dete, po nekomnepisanom pravilu, ostaje u kuci, da se stara o roditeljima, i to je najgora varijanta od svih gore navedenih, jer se tim putem direktno prolongira kompletna filozofija zivljenja na tim prostorima ... sve ovo gore navedeno u textu je samo kulturnija varijanta ovoga, koja je vremenom mutirala, ili u nekim pojedinim segmentima izbledela ... trebace jos puno vremena da stvari dodju na svoje mesto ... veoma, veoma mnogo .
Nada Kolundzija
Znam da griješim ali pokušavam,nastojim popraviti,razumjeti,pomiriti se sa njihovim odlukama....i poželjeti im svu sreću...Hvala vam jer tekstovi koje pročitam mi pomažu da budem realnija.
Zoran Mitić
Veoma uspešna analiza roditeljskog egoizma. Istovremeno i okrutan zahtev za daljim rastom i razvojem ličnosti. Mnoge osobe u godinama su sa dosta muka izgradile ličnost roditelja, mnoge punoletne osobe su posle bolno neuspelih pokušaja izgradnje ličnosti našle mir u ulozi deteta. Za narušavanje te harmonije potrebna je snaga, gde je naći? Doktore, evo nove teme!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja