sreda, 02.12.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 25.09.2010. u 22:00 Slavko Trošelj

„Budi srećna koliko god možeš“

Сад имам само породицу и нове пријатеље: Јасмина Михајловић (Фото приватни албум)

Jasmina Mihajlović doživljava ljubav kao presudnu činjenicu u životu svakog čoveka. Ona je pisac i književni kritičar. Udovica je Milorada Pavića (1929-2009), velikog srpskog književnika. Priča o nizu događaja iz zajedničkog  života u kome je ljubav bila stožer oko koga se okretao njihov svet. Međutim, posle njegove smrti, kaže i da je upoznala drugo lice dojučerašnjih prijatelja. Uprkos svemu, i dalje je ostala verna opredeljenju da, kao u nazivu svog romana, traži od ljudi „ljubav bez tajni“...

Rođena je 9. jula 1960. godine u Nišu. Diplomirala je 1987. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bila je saradnik Instituta za književnost i umetnost, direktor Saveta za promovisanje srpske kulture u svetu pri Svetskoj srpskoj zajednici u Ženevi. Autor je devet knjiga: „Priča o duši i telu“, „Dve kotorske priče“, „Privatna kolekcija“, „Putni album“, „Ljubavni roman u dve priče“, „Ljubav bez tajni“, „Ljubav sa rečnikom nepoznatog“, „Pariski poljubac“ i „Putna kolekcija“.

U braku sa Miloradom Pavićem nije imala dece, a iz prvog braka ima sina Vuka (22). On je iz prvog braka imao, sad pokojnu, kćerku Jelenu, i sina Ivana (50), slikara.

Šta je obeležilo Vaše detinjstvo?

Niš je imao jedan gospodski urbanitet koji je, verujem, bio nasleđe grčkih i turskih građanskih porodica. Otac mi je bio lekar, majka inženjer. Moja prva ljubav bila je mala kamena bista Đure Jakšića sa kojom sam spavala. Bila je to moja lutka. I još je imam. Kuća mi je bila puna knjiga, pa sam u podrumu napravila biblioteku. Izdavala sam knjige celom komšiluku. Sve to kao da me, nesvesno, opredelilo ka onome čime se i sad bavim.

Koliko je sport bio deo Vas?

Nikad se nisam bavila sportom. Sad se bavim jogom, time usporavam život. Ali, oduvek sam volela klizanje na ledu kao veliki glamur televizije. Za taj sport potreban je težak trening i plus umetnička sklonost. A sve izgleda kao čista erotika. Volim sve aktivnosti koje imaju veze sa kreativnošću, disciplinom, treningom i duhovnim uzletom. Mislim da su zadovoljstva koja pružaju telesna prekoračenja vrlo bliska onima koja se dešavaju u misaonim uzdizanjima.  Sportisti su za mene supermeni, neka druga vrsta ljudi...  

Kad ste upoznali Milorada?

Dogodilo se to kad sam pripremala svoj diplomski rad. Tema je bila cela pripovedačka proza Milorada Pavića, a nismo se pre toga poznavali. Mislila sam čak da postoje dvojica Milorada Pavića. Prvi iz čijih smo udžbenika učili o baroku, a drugi pisac priča i svog prvog romana „Hazarski rečnik“ koji je štampan 1984. godine. Mi smo se upoznali dve godine kasnije. Diplomski sam radila godinu i po. I onda mi je predložio da nastavim da se bavim bibliografijom o njemu... I tako smo bili u kontaktu od 1986. do maja 1992. kad smo počeli da živimo zajedno.

Kako se rodila ta ljubav?

Nismo mi dugo imali ni erotski ni ljubavni odnos. Sve je izgledalo nemoguće. On je trideset i jednu godinu stariji od mene, pa je bilo teško i razmišljati o toj vrsti kontakta. Ali, povezivala nas je ista osećajnost. A i moja zaljubljenost u književnost Milorada Pavića je, očigledno, presudila da budemo zajedno. Kad smo to odlučili prvo smo morali da se razvedemo od bračnih partnera. Jer, sve bi bilo degradirajuće za našu vezu, a i za one oko nas, da to nismo uradili. I mi smo izašli iz svojih brakova. Nismo želeli da varamo ni sebe ni druge. Iznajmili smo mali stan, bez nameštaja, ispod Tašmajdana. Na te dane me nedavno podsetila i jedna vest iz Azerbejdžana.

O čemu je reč?

Sve je, pomalo, apsurdno. Miloradu je prošle godine, još za života, podignut spomenik u centru Moskve. A i Vlada Azerbejdžana zajedno sa Skupštinom grada je odlučila da mu podigne spomenik u tašmajdanskom parku, koji će uskoro da bude rekonstruisan. Oni to čine zato što se smatraju potomcima Hazara o kojima je Milorad pisao. Ovo je potvrđeno prošle srede i u Skupštini grada Beograda.   

Kad ste počeli da pišete?

Pre susreta sa Miloradom bavila sam se naukom o književnosti. I nikad mi nije palo na pamet da budem pisac. Međutim, on je bio toliki zaljubljenik u književnost da je često fizički bio tu, a psihički u svom svetu, pa sam ja, dok on piše, često bila usamljena, a i ljubomorna na književnost. Jer, ženska ljubomora može da bude i potpuno iracionalna. Da bih prevladala osećanje samoće, počela sam da pišem pisma prijateljicama. Bili su to utisci sa putovanja. Tako, malo pomalo, to je narastalo u knjige. I evo već deset godina pišem samo beletristiku.

U čemu ste se razlikovali?

Miloradovo „pismo“ je bilo mašta, a moje realnost. On je od književnosti pravio istinu, a ja sam od istine pravila književnost. Svako od nas je imao svoj put. I naše zajedničke priče bile su spojene samo tematikom.

Šta Vam je doneo život sa Miloradom?

Pre našeg susreta imala sam veliku čežnju za ljubavima koje bi trebalo da se ostvare na svim nivoima i prema svemu. I mi smo u toj simbiozi, u našem životu, imali ostvarenje svih tih čežnji.

Koliko ste se družili sa decom?

U početku našeg braka moj Vuk je imao četiri godine, njegova Jelena dvadeset osam, a Ivan trideset dve i bio je već oženjen. Imali smo i imamo normalnu komunikaciju. 

Kako ste razvijali ljubav?

Milorad je govorio da ljubav može da opstane samo ako se menja. Ne sme da bude uvek ista, ne sme da padne u učmalost. I mi smo našu ljubav održavali tako što smo jedno drugo neprestano zavodili. Činili smo to i tekstovima koje smo pisali. Na putovanjima smo se ponašali kao da smo se tek upoznali. Pravili smo jedno drugom iznenađenja...

Na kom mestu Vam je bila erotika i strast?

Na vrlo visokom. Da se ne lažemo, drugačije ta veza ne bi ni opstala. I to je trajalo sve vreme. Bio je to ogroman erotski potencijal sa obe strane...

Šta se sad od Vas očekuje?

Govorim o stavu javnosti: od mene se očekuje da održim ime i delo svog muža, da to sve bude na istom nivou dok je bio živ, jer time sam se i dosad bavila. S druge strane se iščekuje da sada, kad Milorad nije živ, potvrdim ponovo sebe kao autentičnog pisca. Takođe, gotovo kao da čujem čaršiju koja se pita hoću li da nađem novu ljubav ili se to nikada neće desiti.

U svakom slučaju, breme koje nosim nije lako.

A šta bi Milorad na to rekao?

Njegov roman „Drugo telo“ završava se rečenicom koja je poruka meni: „Budi srećna koliko god možeš“! Za ovu knjigu sam posebno vezana. Ovo je Miloradov poslednji klasični roman. To je, zapravo, njegovo zaveštanje i meni, i Srbiji, i književnosti.

Kako je Milorad otišao iz života?

Kad sam videla da više ne može da izdrži svoj uobičajeni hiperaktivan način rada pokušala sam da ga odgovorim da ne ode na operaciju kuka, ali on me nije poslušao. Nije hteo da se pomiri sa činjenicom da će se teško kretati, nije hteo da se odrekne svog životnog tempa. Išao je na sve ili ništa. Otišao je u bolnicu, operisan je, došao je tromb i – infarkt!

Ipak, da li znate formulu za uspeh i sreću?

To je samo ljubav prema sebi i drugima. Stereotipno zvuči, ali čista je istina. Ne predajem se! I sad osećam čežnju za životom. To je moja nova ljubavna abeceda.

U čemu ste, posle odlaska Milorada, ostali nedorečeni?

Pre je ostala nedorečena država prema Miloradu. Ako se na sahrani jednog tako velikog pisca, koji je toliko, i diplomatski, učinio za svoju zemlju, ne pojavi ministar za kulturu, onda nam je sve jasno: toliko je moralno posrnuće  da naša zemlja ne ume ni da iskoristi svoje velikane. A ja nisam ni u čemu ostala nedorečena.

Kako sad živite?

Jako usamljeno. Skoro niko nije ostao od bivših prijatelja, ni od mojih ni od Miloradovih! To znači da je ljude, posle nečije smrti, strah da vam priđu ili je u pitanju ljudska sebičnost, a ja nisam očekivala ništa drugo sem reči utehe. Sad imam samo porodicu i nove prijatelje.

Za čim žalite?

Ostavinska rasprava još nije završena, ali je pri kraju, pa na moju veliku žalost, nisam mogla za Sajam knjiga u Beogradu da pripremim Miloradova sabrana dela. Inače ogromno je interesovanje u svetu za njegove knjige. On će, kroz sve to što je napisao, nastaviti da živi. Knjige su mu prevedene na četrdeset jezika!

Šta mislite o krizi dodira ruku?

Najumnija Srpkinja Isidora Sekulić (1877-1958) je odavno kazala: „Plašim se da mašina neće osvojiti samo ljudski mozak već i ljudsko srce“. I bojim se da mlade generacije već ne znaju za čaroliju dodira ruku. Mašine su u toj borbi pobedile. Kompjuter, mobilni telefon, televizija – sve je to jače od dodira ruku.

Komentari2
4a077
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Bogdan Miscevic
Srpskog genijalnog pisca na njegov zadnji ovozemaljski oprostaj nije ispratio Ministar kulture Srbije, je jos samo jedan dokaz ko nam vodi ovu zemlju. A takovih primera imamo na pretek. Potpuno shvatam izvrsnu gospodju Jasmimu Mihailovic, a njene frustracije su frustracije svih nas koji se divimo velikom delu Mise Pavica. Ova vlast pati od neuristicke perpleksije mitoloskih srazmera, toliko da nisam siguran ni u spas Kosmickog Principa Prvog koji regulise obrtanje mitskog kruga, posto smo izbaceni iz njega. Evo, samo jednog primera. Ja zivim u Poovom gradu Baltimoru, tu na domaku Vasingtonu. Slikar sam i odavno zelim pokloniti jednu moju veliku sliku nasoj ambasadi. U vezi sa time kontaktirao sam osobu zaduzenu za za kulturu ( ne jednom) i ona me je potpuno ignorisala. I to je mala stvar kada se ovde zna da Srpski ambasador u ovoj zemlji ne dolazi na Svetosavsku proslavu. Navodno, on nije religiozan. Neka nam to oprosti najveci srpski prosvetitelj. Gospodji Mihailovic topao pozdrav.
Dragan Pavlovic
Ruzo moja,jos nemirisana.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja