subota, 27.02.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
sreda, 01.12.2010. u 22:00 Miša Đurković

Autoritarna modernizacija

U intervjuu datom jednom dnevnom listu pre neki dan, visoki funkcioner vlasti izneo je nekoliko zanimljivih teza prezentujući svoju viziju politike. On je istakao da je za njega modernizacija države i društva ključna ideja vodilja, a kao svog uzora pomenuo je Kemala Ataturka.

Moram reći da je ovaj čin gospodina ministra prilično politički kontroverzan. Kao neko ko veruje da je liberalna demokratija zasnovana na slobodi izražavanja i misli, kao i poštovanju volje većine, Ustavom propisan sistem organizacije u našoj državi, iskreno sam se zabrinuo kada sam čuo da je niko drugi do ministar vojni kao svoju viziju politike izneo Ataturkov model nasilne modernizacije Turske.

Ideje o autoritarnoj modernizaciji društva kod nas su uglavnom do sada dolazile od krugova politički bliskih LDP-u. Gospodin Prokić više puta je pominjao upravo Ataturka kao političara kakav bi Srbiji bio potreban. Velika novost je da ove ideje preuzimaju i lideri vladajućih stranaka koji su svoj dosadašnji legitimitet tražili i dobijali na relativno slobodnim izborima.

Kemal Ataturk je, da se podsetimo, otac savremene Turske, oficir koji je sa grupom istomišljenika silom osvojio vlast u Turskoj posle Prvog svetskog rata, ukinuo Otomansku imperiju, uveo republiku i silom i represijom uveo sekularizaciju u tradicionalno islamsko društvo. Osnovna poluga moći na koju se ovaj režim oslanjao jeste vojska koja je uvela neku vrstu diktature. I nakon Kemal-pašine smrti kad je vojska dozvolila uvođenje relativno slobodnih izbora i parlamentarnog nadmetanja, ova institucija je ostala neka vrsta stvarnog političkog suverena koji nadgleda i kontroliše čitav politički i društveni sistem. Kad god bi vojni vrh, odvojen od bilo kakve civilne kontrole, procenio da su islamske partije dobile previše moći na demokratskim izborima, izveo bi vojni udar i suspendovao sve demokratske institucije.

Od 1960. do danas vojska u Turskoj izvela je čak četiri vojna udara. Najdrastičnije je bilo 1960. kada su čak i obesili tadašnjeg premijera i ministre finansija i spoljnih poslova. Obaranje legitimne civilne vlasti desilo se i 1971, 1980. i poslednji put 1997. Važno je napomenuti da je vojska za ovakve svoje antidemokratske poteze uvek imala podršku od demokratskih zemalja sa kojima Turska deli članstvo u NATO-u.

Početkom ove godine Tursku su potresle spekulacije o mogućnosti novog udara. Vladajuća islamistička Partija pravde i razvoja je uredbama, zakonima i referendumom o ustavnim promenama povećala demokratizaciju, slobodu izražavanja i uvela civilnu kontrolu nad vojskom. Ove mere koje su predstavljene kao uvođenje evropskih standarda, u Turskoj de fakto znače zaštitu legitimiteta postepene reislamizacije društva. Prvi put od Ataturka naovamo civilni vrh je počeo da hapsi oficire za koje se sumnjalo da su uključeni u moguću pripremu novog puča. Među teoretičarima inače vladaju različita mišljenja da li su ovi kemalistički udari pomogli Turskoj ili su je unazadili.

Treba reći da je autoritarna modernizacija legitiman model koji je sa manje ili više uspeha korišćen u različitim zemljama tokom poslednjih 150 godina. Najpoznatiji primeri obuhvataju Meidži reformu u Japanu, uspon Bizmarkove Pruske, rusku boljševičku revoluciju, južnokorejsku diktaturu ili konačno Deng Sjao Pingovu reformu Kine koja joj je obezbedila revolucionaran razvoj u poslednjih trideset godina. U nekim zemljama taj model doneo je visoke stope ekonomskog rasta, širenje obrazovanja i poboljšanje zdravstvenih i opštih materijalnih uslova. Po pravilu su takvi dobri rezultati za izvesno vreme davali legitimitet vlasti, ali bi pre ili kasnije došli zahtevi za proširenjem i političkih sloboda.

S druge strane, tamo gde je ovakav model bio praćen lošim rezultatima kao što su izostanak ekonomskog razvoja, demografsko opadanje, pad životnog standarda itd, po pravilu su društvu sledili veliki lomovi. Naime, nedostatak demokratskih institucija i mogućnosti ispoljavanja različitih mišljenja i vizija vodio je potencijalnu opoziciju u radikalizam i nasilje, dok je vladajuća elita ubeđena u sopstvenu pozvanost da izvrši modernizaciju po svaku cenu, nastavljala da suzbija slobode i da nasiljem brani svoje pozicije.

Sve u svemu, pozivanje na kemalizam je dosta problematično za političara i partiju koja pretenduje na evropske vrednosti i na približavanje uzusima Evropske unije. On ne samo da znači zalaganje da se pristupanje NATO-u odigra bez referenduma (kako reče ministar, i Karadžić je menjao pismo bez referenduma), već i da modernizacija postaje važnija od demokratije. A to može imati ozbiljne posledice po čitav politički sistem.

viši naučni saradnik u Institutu za evropske studije

Komеntari13
bdf7c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Niki radoznali
Gospodine Djurkovicu zar nije bilo dosta pisati o NEKOM ministru, NEKOM politicaru, NEKOM iz vlade itd. Ako vec pisete napisite jasno o kome se radi. Nemojte okolo naokolo kao "kisa oko Kragujevca".
ibn Malik
Mustafa Kemal Paša je srušio jedan truli sistem i stvorio modernu Tursku. Naš ministar odbrane, ako želi da ide stopama svoga uzora, ima sve pretpostavke za to: vojska je pod njegovom komandom, a i truli sistem je tu.
андреј с
bravo za tekst.
Сатрампампамбирослав Ћерезеремитипитиковски
Прилог г.Ђурковића заслужује малу допуну или појашњење.По Аутору,неспорно је постојање "кемализма" у главама највећег броја српских политичара,претендената на највиша места у држави.Није нам потребан српски "Викиликс" да знамо проблем.Довољна је нека изјава дата несмотрено,као ова око нашег мин.војног. Српски политичари,по правилу су "двојне личности",што је то Психологија као наука објаснила.Имају "једно лице" за јавност и "друго" које скривају и потискују у подсвести (либиду)."ОМАКНЕ" им се па покажу заправо шта стварно мисле.У тој подсвести је деспотизам,неодољива жеља за неограниченом и неконтролисаном влашћу. Није их тешко ухватити "in flagranti" када говоре о предизборним и др.обећањима,реформама,демократији,људским правима,слободама,Законима и када дођу у позицију власти.Разлика КО НЕБО И ЗЕМЉЉА.
Марина Антуновић
Када разговарате са људима у Турској, Ататурк се доживљава као отац нације, његова слика је у цваком дому, на сваком радном месту, у свакој институцији... Позивање на Ататурка, од стране власти, је злоупотреба позитвних тековина Ататурка у сопствену корист. А ваше наглашавање негативних ствари је, такође, злоупотреба зарад вашег интереса или интереса које ви затупате... Ако је већ тако, онда бар заузмите став до краја... Немојте да се двоумите...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja