„Aleksa je krenuo u vrtić sa ostalom decom kada je imao dve godine. Svi smo u kući radili s njim, ali on je brže napredovao kroz druženje sa ostalom decom. Ubrzo smo bili prinuđeni da ga ispišemo, jer je autistično dete socijalno neprihvatljivo. Posle pauze i vidnog zastoja u razvoju, zahvaljujući nevladinoj organizaciji ’VelikiMali’ moj sin se opet igra i uči sa ostalom decom i ponovo napreduje.”

„Nismo pripremljeni za inkluziju. Svi želimo da deci s posebnim potrebama pružimo kvalitetno obrazovanje, ali među nastavnicima postoji strah da to nećemo moći da uradimo kako treba.”

Ova dva suprotna stava – jednog zadovoljnog roditelja i jednog zabrinutog nastavnika koje smo čuli na dvodnevnoj međunarodnoj konferenciji „Inovacije u preduniverzitetskom obrazovanju” održanoj u beogradskom „Sava centru”, vrlo jasno oslikavaju stanje u našem obrazovnom sistemu nakon zakonskih izmena donetih prošle godine.

Zvanična statistika pokazuje da je za gotovo 10 odsto povećan upis dece Roma u odnosu na prošlu godinu, a za 6,57 odsto dece sa smetnjama u razvoju. Obuku za rad sa decom sa posebnim potrebama prošlo je 6.500 zaposlenih u obrazovanju, a roditelji su sada mnogo vidljiviji u školama nego ranije. Grantove za inkluzivno obrazovanje dobilo je 27 pilot, 320 redovnih i 20 specijalnih škola, a 40 lokalnih samouprava je realizovalo projekte za inkluziju romske dece.

Ovako po rečima Tanje Ranković, koordinatorke za obrazovanje (kabinet potpredsednika vlade za evropske integracije – tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva) izgleda inkluzivno obrazovanje danas u Srbiji, nakon što je prošle godine usvojen, po njenom mišljenju, jedan od najinkluzivnijih zakona na svetu. Ono na čemu dalje mora da se radi, smatra, jeste borba sa predrasudama i strahom da će komisije da nastave da rade po starom, da će specijalne škole biti ugašene ili da nastavnici nemaju dovoljno znanja da rade sa decom sa posebnim potrebama.

– Škole u Srbiji nisu pripremljene za inkluziju, počevši od materijalnih i fizičkih uslova, pa do načina ocenjivanja i prilagođavanja sadržaja. Nastavnici masovno nisu pripremljeni za inkluziju, vrlo su zbunjeni i plaše se da to znanje ne mogu da steknu na trodnevnom seminaru. Oni nemaju predrasuda, ali su prepušteni sami sebi – smatra, s druge strane, Slobodanka Gašić Pavišić iz Instituta za pedagoška istraživanja, naglašavajući da je to njeno lično mišljenje i da samo prenosi stav nastavnika širom Srbije s kojima se svakodnevno upoznaje na seminarima.

Želimir Popov, pomoćnik ministra prosvete odgovara da je tačno da imamo mnogo problema, da nikada neće postojati idealna situacija za uvođenje inkluzije, ali da se jednom mora početi.

– Nastavnici neće biti prepušteni sami sebi. Ovo je državni projekat, ulaže se veliki novac i ne smemo odustati. Sva su deca jednaka i mi moramo da obratimo pažnju i na njih, a ne samo na onu koja su talentovana za matematiku. Ono što je sigurno jeste da će škole u Srbiji biti humanije škole – kaže Popov.

Danijela Vuković, savetnik u Ministarstvu prosvete objašnjava da se za januar planiraju i publikacije – vodič i brošura za roditelje, koji nisu dovoljno informisani o njihovoj ulozi u radu interresornih komisija (zadatak komisija jeste da procene u koje će redovne grupe biti uključena deca sa posebnim potrebama). Ona dodaje da su škole dužne da sprovede mere dodatne podrške koje propiše ta komisija, od prilagođavanja prostora, do prilagođavanja nastavnih sredstava ili besplatnog učešća deteta u sportskim, kulturnim i rekreativnim aktivnostima.

Na konferenciji su prikazana i dva primera dobre prakse iz naših škola. Sonja Paripović, profesor u Osnovnoj školi „Sonja Marinković” u Novom Sadu ispričala je kako radi u grupi sa decom u kojoj ima i onih sa posledicama cerebralne paralize, autizmom, sa poremećajem pažnje i emocionalnim poteškoćama i da se često dogodi da rešenje koje deca smisle u učionici bude praktičnije i bolje od onog koje je ona osmislila u pripremi časa.

– Deca sarađuju i ona su mi najveći oslonac. Inkluzija je stalni proces, a to što đaci svakog dana prevazilaze moja očekivanja potvrđuje da ovaj posao vredi raditi – kaže Sonja Paripović.

Dragana Malidžan, nastavnik i Zoran Knežević, profesor, rade u OŠ „Isidora Sekulić” u Pančevu koju pohađaju 562 đaka. Oni skreću pažnju da je potrebno napraviti klimu u školi da bi se sprovela inkluzija. Tako su oni prvo 2002. godine postali članica međunarodne škole mira, prošle godine jedna od Unicefovih škola bez nasilja, a od školske 2009/10. imaju i inkluzivno pozorište.

Raisa Venalainen, ekspert iz Finske, slaže se da naša zemlja ima jedan od najinkluzivnijih zakona koji je ona ikada videla, ali da je činjenica da još nije prihvaćen u školama i među nastavnicima. Ona je navela tajnu finskog uspeha, jer ovaj obrazovni sistem važi za jedan od najboljih na svetu, a finski đaci su uvek prvi na PISA testovima.

– Onog momenata kada se u odeljenju otkrije dete koje ima problem u učenju, bez obzira na poreklo tog problema, preuzima ga nastavnik koji je zadužen za specijalne obrazovne potrebe. To ne znači da se sa takvim đakom radi non-stop, dovoljna su dva sata nedeljno – kaže Raisa Venalainen

Hana Mari Sarlin, nastavnik zadužen za koordinaciju inkluzivnog obrazovanja, takođe iz Finske, dodaje da je naglasak na čitanju, pisanju i matematici i da tim, koji čine direktor škole, medicinska sestra (doktor), psiholog, socijalni radnik i nastavnik za specijalne obrazovne potrebe, mora za svako dete da smisli kako da postigne najbolje moguće rezultate u učenju.

Sandra Gucijan