nedelja, 08.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:59

Zakon "najinkluzivniji" a u školama - predrasude

četvrtak, 02.12.2010. u 22:00
Школе су дужне да спроведе мере додатне подршке Фото Б. Педовић

„Aleksa je krenuo u vrtić sa ostalom decom kada je imao dve godine. Svi smo u kući radili s njim, ali on je brže napredovao kroz druženje sa ostalom decom. Ubrzo smo bili prinuđeni da ga ispišemo, jer je autistično dete socijalno neprihvatljivo. Posle pauze i vidnog zastoja u razvoju, zahvaljujući nevladinoj organizaciji ’VelikiMali’ moj sin se opet igra i uči sa ostalom decom i ponovo napreduje.”

„Nismo pripremljeni za inkluziju. Svi želimo da deci s posebnim potrebama pružimo kvalitetno obrazovanje, ali među nastavnicima postoji strah da to nećemo moći da uradimo kako treba.”

Ova dva suprotna stava – jednog zadovoljnog roditelja i jednog zabrinutog nastavnika koje smo čuli na dvodnevnoj međunarodnoj konferenciji „Inovacije u preduniverzitetskom obrazovanju” održanoj u beogradskom „Sava centru”, vrlo jasno oslikavaju stanje u našem obrazovnom sistemu nakon zakonskih izmena donetih prošle godine.

Zvanična statistika pokazuje da je za gotovo 10 odsto povećan upis dece Roma u odnosu na prošlu godinu, a za 6,57 odsto dece sa smetnjama u razvoju. Obuku za rad sa decom sa posebnim potrebama prošlo je 6.500 zaposlenih u obrazovanju, a roditelji su sada mnogo vidljiviji u školama nego ranije. Grantove za inkluzivno obrazovanje dobilo je 27 pilot, 320 redovnih i 20 specijalnih škola, a 40 lokalnih samouprava je realizovalo projekte za inkluziju romske dece.

Ovako po rečima Tanje Ranković, koordinatorke za obrazovanje (kabinet potpredsednika vlade za evropske integracije – tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva) izgleda inkluzivno obrazovanje danas u Srbiji, nakon što je prošle godine usvojen, po njenom mišljenju, jedan od najinkluzivnijih zakona na svetu. Ono na čemu dalje mora da se radi, smatra, jeste borba sa predrasudama i strahom da će komisije da nastave da rade po starom, da će specijalne škole biti ugašene ili da nastavnici nemaju dovoljno znanja da rade sa decom sa posebnim potrebama.

– Škole u Srbiji nisu pripremljene za inkluziju, počevši od materijalnih i fizičkih uslova, pa do načina ocenjivanja i prilagođavanja sadržaja. Nastavnici masovno nisu pripremljeni za inkluziju, vrlo su zbunjeni i plaše se da to znanje ne mogu da steknu na trodnevnom seminaru. Oni nemaju predrasuda, ali su prepušteni sami sebi – smatra, s druge strane, Slobodanka Gašić Pavišić iz Instituta za pedagoška istraživanja, naglašavajući da je to njeno lično mišljenje i da samo prenosi stav nastavnika širom Srbije s kojima se svakodnevno upoznaje na seminarima.

Želimir Popov, pomoćnik ministra prosvete odgovara da je tačno da imamo mnogo problema, da nikada neće postojati idealna situacija za uvođenje inkluzije, ali da se jednom mora početi.

– Nastavnici neće biti prepušteni sami sebi. Ovo je državni projekat, ulaže se veliki novac i ne smemo odustati. Sva su deca jednaka i mi moramo da obratimo pažnju i na njih, a ne samo na onu koja su talentovana za matematiku. Ono što je sigurno jeste da će škole u Srbiji biti humanije škole – kaže Popov.

Danijela Vuković, savetnik u Ministarstvu prosvete objašnjava da se za januar planiraju i publikacije – vodič i brošura za roditelje, koji nisu dovoljno informisani o njihovoj ulozi u radu interresornih komisija (zadatak komisija jeste da procene u koje će redovne grupe biti uključena deca sa posebnim potrebama). Ona dodaje da su škole dužne da sprovede mere dodatne podrške koje propiše ta komisija, od prilagođavanja prostora, do prilagođavanja nastavnih sredstava ili besplatnog učešća deteta u sportskim, kulturnim i rekreativnim aktivnostima.

Na konferenciji su prikazana i dva primera dobre prakse iz naših škola. Sonja Paripović, profesor u Osnovnoj školi „Sonja Marinković” u Novom Sadu ispričala je kako radi u grupi sa decom u kojoj ima i onih sa posledicama cerebralne paralize, autizmom, sa poremećajem pažnje i emocionalnim poteškoćama i da se često dogodi da rešenje koje deca smisle u učionici bude praktičnije i bolje od onog koje je ona osmislila u pripremi časa.

– Deca sarađuju i ona su mi najveći oslonac. Inkluzija je stalni proces, a to što đaci svakog dana prevazilaze moja očekivanja potvrđuje da ovaj posao vredi raditi – kaže Sonja Paripović.

Dragana Malidžan, nastavnik i Zoran Knežević, profesor, rade u OŠ „Isidora Sekulić” u Pančevu koju pohađaju 562 đaka. Oni skreću pažnju da je potrebno napraviti klimu u školi da bi se sprovela inkluzija. Tako su oni prvo 2002. godine postali članica međunarodne škole mira, prošle godine jedna od Unicefovih škola bez nasilja, a od školske 2009/10. imaju i inkluzivno pozorište.

Raisa Venalainen, ekspert iz Finske, slaže se da naša zemlja ima jedan od najinkluzivnijih zakona koji je ona ikada videla, ali da je činjenica da još nije prihvaćen u školama i među nastavnicima. Ona je navela tajnu finskog uspeha, jer ovaj obrazovni sistem važi za jedan od najboljih na svetu, a finski đaci su uvek prvi na PISA testovima.

– Onog momenata kada se u odeljenju otkrije dete koje ima problem u učenju, bez obzira na poreklo tog problema, preuzima ga nastavnik koji je zadužen za specijalne obrazovne potrebe. To ne znači da se sa takvim đakom radi non-stop, dovoljna su dva sata nedeljno – kaže Raisa Venalainen

Hana Mari Sarlin, nastavnik zadužen za koordinaciju inkluzivnog obrazovanja, takođe iz Finske, dodaje da je naglasak na čitanju, pisanju i matematici i da tim, koji čine direktor škole, medicinska sestra (doktor), psiholog, socijalni radnik i nastavnik za specijalne obrazovne potrebe, mora za svako dete da smisli kako da postigne najbolje moguće rezultate u učenju.

Sandra Gucijan


Komentari6
70982
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

isidora arodisi
Potreba za inkluzijom treba da je stara koliko i ljudski rod.Eliminacija ''slabijih'' je svojstvena životinjskom a ne ljudskom rodu.Ukoliko postoji osećaj humanosti u ljudima i društvu inkluzija ne predstavlja problem nego traganje za najboljim rešenjima da ona funkcioniše.Oni koji vide samo problem neka se upitaju šta bi uradili da je njihovo dete ono kome treba pomoći i UKLJUČITI ga u društvo?Za to nisu potrbne obuke i novac, treba jednostavno hteti.
Zivojin Jovanovic
Ne treba se plasiti da ce dete koje ima portebu za dopunskom paznjom "oduzeti" potrebnu paznju izvodjacu nastave za dete koje ima "nadprosecne" sposobnosti. Deca komuniciraju medjusobno, bez predrasuda (po svojoj prirodi) i ta veza izmedju "normalnog" i "sa posebnim portebama" deteta ima obostrane prednosti i pomaze svakom u toj vezi. Pomislite samo koliko je strano da su decaci u drugim skolama od devojcica. Mi roditelji imamo predrasude i dok nemamo licno iskustvo sa detetom koje ima specijanu potrebu ne mozemo da razumemo mnoge stvari, ali Boze pomozi nam, sve mozemo postici ako zelimo i pocnemo. Dobor je da bar nema formalih prepreka, a svaka ljudska situacija se moze poraviti i zajednicki rad roditelja sa skolom i izvodjacem nastave je put i nacin rada. To je i iskustvo iz drugih zemalja gde se na inkuzivnom skolovanju readi duze vreme.
Твртко .
Шта рећи ... са хендикепираним дететом треба више радити, али и са осталом децом треба радити... Због једног хендикепиранг жртвујемо нехендикепирану децу... Није добро. Са друге стране, када нехедикепирано дете види свог другара како живи и има проблем ... оно уочава различитости, и схвата да живот није мед и млеко... ослобађа се размажености... и позиције принцезе или принца.
Vladan Vladan
Koja je ovo po redu "koska" koja se "uvaljuje" talentovanoj deci Srbije? Dovoljno je da u razredu bude jedno ili dvoje hiperaktivne dece pa da ceo čas ode do vraga. 1. Ako nastavnik treba da radi ceo čas sa decom koja su na inkluzivnom programu, kada će stići da radi sa natprosečnima? 2. Šta će da rade u ovoj zemlji diplomirani defektolozi, koji su život ostavili najpre u teoriji, a potom i u praktičnom svakodnevnom radu sa decom sa posebnim potrebama? Naša defektologija je TREĆA u svetu posle ruske i američke. Defektolozi, molim vas uključite se u ovu raspravu i raskrinkajte jednu grupicu nadobudnih ljudi koja želi da kroz ovakve programe uništi obrazovanje u Srbiji zarad ličnih finansijskih interesa!
Hallucigenia sparsa
Ово је први пут да учествујем у дискусији у ел. медијима а било је доста тема и много размишљања која појединци износе која су ме замало навукла да одговорим. Али ви сте ме „избацили из ципела“! Дакле господине, коме није било доста једанпут да напише своје име (колики ли вам је его?) ако ви мислите да је инклузивна настава оно што ће да „уништи систем образовања у Србији“ ви мора да сте били тај „талентовани ђак“. Ако ћемо тако, по чему је талентовани ученик квалификованији да се наставник њиме више бави него дете са посебним потребама? Зар свако дете не вреди исто? Дефектолози могу да помогну али они нису педагози и, иако ви мислите да расту на грани, мањак професионалаца који се баве децом са посебним потребама је веома евидентан. Али не „талентованима“, него родитељима који имају децу која су другачија и која би да се ви питате (провејава вам између редова) требала сва да иду у „специјалне школе“ како бисмо им показали да су другачији и да као такви треба да се друже само са себи с
Preporučujem 1
Branka Prokić
Evo primera kako se sprovodi inkluzija.Defektolog sam.Imam učenika sa kombinovanim smetnjama,III razred.Učenik putuje do škole 35 km(sa pratiocem).dolazi ujutru u 10h a stiže kući u 18h.Nastava počinje u 13h.On sve vreme čeka početak časova i odlazi u 15h(nema drugu vezu) na autobus da bi kući stigao u 18h.pošto u njegovom selu ima osnovna škola,roditelji su pokušali da ga tamo upišu da nastavi školovanje ali su ga odbili sa obrazloženjem da je pre nekoliko godina kategorisan za specijalnu školu.Gde je tu inkluzija?Gde su prava ovog deteta i njegovih roditelja?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja