Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Afera „Vikiliks”, ili „kablgejt” kako se još ovde naziva, prestala je da bude glavna medijska tema, ali nije sišla sa dnevnog reda. Na početku četvrte nedelje otkako je počelo objavljivanje tajnih depeša američke diplomatije, očigledno je da je prvu bitku u asimetričnom informativnom ratu za naklonost javnosti dobio Džulijan Asanž, prvi čovek nadnacionalne „novomedijske” organizacije, koji poslednjih dana boravi u jednom londonskom zatvoru čekajući da bude izručen Švedskoj.

Čini se da je, uprkos velikom broju još neobjavljenih depeša, ono najsenzacionalnije, ako je takvih sadržaja uopšte i bilo, već obelodanjeno, i da je maltene 99 odsto poverljivog saobraćaja između Stejt departmenta i njegovih ispostava po svetu, ambasada i konzulata, samo rutinsko diplomatsko izveštavanje koje nije baš mnogo zanimljivo.

Što se štete za američku diplomatiju tiče, ona ne izgleda dramatična, ali jeste neprijatna. Teško ju je, međutim, na bilo koji način izmeriti, uprkos izjavama američkih funkcionera da je u pitanju subverzija koja je unela veliki poremećaj u međunarodne odnose, ugrozivši američku bezbednost i američke živote.

Jedan od prvih konkretnih dokaza tog „poremećaja” preko vikenda je izneo potpredsednik Džozef Bajden u intervjuu televiziji En-Bi-Si, požalivši se da je od početka objavljivanja sadržaja pojedinih depeša (u čemu izvorno učestvuje i američki dnevnik „Njujork tajms”) – „nama postalo teže da se dogovaramo sa saveznicima i prijateljima”.

Bajden kaže da je to očigledno i na njegovom ličnom primeru. Pošto prima većinu stranih državnika koji dolaze u Vašington, potpredsednik se žali da oni sada sa njim žele da razgovaraju samo oči u oči, bez prisustva uobičajenih saradnika koji hvataju beleške. To otežava njegov posao i to je, po njemu, očigledna šteta.

Bajden je uz to Asanža nazvao „haj-tek teroristom”, što je dosad najteža kvalifikacija od nekog člana američke vlade. Predsednik Obama je „kablgejt” dosad samo jednom prokomentarisao i rekao da je to za „osudu”, dok je državna sekretarka Hilari Klinton bila nešto oštrija, proglasivši to „napadom na svet”.

Bilo je, međutim, i zahteva pojedinih manje ili više važnih kongresmena da se „Vikiliks” proglasi za terorističku organizaciju, pa čak i poziva da se Asanž „likvidira”, ali je to u međuvremenu utihnulo. Ono do čega, međutim, ni tri nedelje posle izbijanja afere nije došlo, to je podizanje optužnice protiv Asanža.

Utisak je da američka država nema baš jake pravne argumente za tako nešto. Prva reakcija bila je otresanje prašine sa zakona o špijunaži iz 1917. godine, ali se izgleda pokazalo da ni tamo nema odredbi koje bi ono što je učinio Asanž okvalifikovale kao krivično delo, pošto je samo primalac tajne informacije, a nije učesnik u njenoj „krađi”. Sem toga, tajne nisu, kao što to biva u špijunaži, predate ili prodate nekoj drugoj državi, već stavljene na korišćenje štampi.

Ne može, zatim, da bude optužen ni za izdaju, jer nije američki državljanin. A sem toga, u celoj stvari „Vikiliks” nije jedini akter: pre objavljivanja depeša ušao je u partnerstvo sa nekoliko velikih medijskih kuća (u tom društvu je i „Njujork tajms”), pa je tako dobio i nekoliko uglednih saučesnika.

Sve češće se, zatim, govori o tome da nisu krivi oni koji tajne materijale objavljuju, nego oni koji nisu umeli da ih sačuvaju. Na tom stanovištu je i Džek Goldsmit, jedan od najpoznatijih pravnika konzervativnog političkog krila, koji, navodeći svojevremeni presedan sa „Papirima Pentagona”, tvrdi da prvenstvenu odgovornost za aferu ima izvršna vlast čiji je posao bio da tajne adekvatno obezbedi.

Po ovim argumentima krivično delo čini samo onaj ko poverljivi materijal dostavlja za objavljivanje, ali ne i onaj koji objavljuje. Asanž bi po tome mogao da bude gonjen samo ako se utvrdi da je podstrekavao ili na drugi način saučestvovao u pribavljanju tajnog diplomatskog arhiva, što izgleda malo verovatno. Zasad se kao jedini krivac za to vidi vojnik Bredli Mening, koji u pritvoru čeka da mu se sudi.

Vlasti gube bitku u javnom mnjenju i zbog poteza kojima, umesto da spreče, štetu samo je povećavaju. Među takve se svrstavaju zabrane svim državnim službenicima da čitaju ono što čita ceo svet, kao i upozorenja studentima da će čitanje obelodanjenih poverljivih materijala naškoditi njihovoj budućoj karijeri.

Najdalje je otišla komanda vazduhoplovnih snaga, koja je na svojim kompjuterskim mrežama personalu blokirala pristup „Njujork tajmsu” i još 25 medijskih organizacija, domaćim i stranim. „Pristup uskraćen, korišćenje Interneta se evidentira i posmatra”, pojavljuje se na ekranu, kako je to, među prvima, izneo „Volstrit džornal”.

Milan Mišić