utorak, 31.03.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 12:26

Kurta, Murta, Šurta i štrajk

Autor: Jovo Bakićnedelja, 13.02.2011. u 22:00

Dok deo zaposlenih u javnim službama kao što su obrazovanje, zdravstvo i policija štrajkuje tražeći povišicu uistinu niskih plata, što je prosvetarima svojevremeno i obećano, dotle zaposlenima „kod privatnika“ ne pada na pamet obustava rada, iako su u proseku još bednije plaćeni. Objašnjenje je prilično jednostavno: u sistemu političkog kapitalizma uvedena je podela rada među oligarsima, pa privatnici imaju potpuno odrešene ruke da u uslovima visoke nezaposlenosti drže svoje zaposlene pod zaptom, jer ako im se ne sviđa biće vrlo lako i jednostavno zamenjeni drugima. Razume se, oni koji su neophodni dobro su i plaćeni, a ako su nezadovoljni, mogu naći drugi posao. Deo oligarhije koji vlada državom mora se brinuti o javnim službama i preduzećima, dok od zaštite prava radnika u privatnom sektoru pilatovski pere ruke. Istovremeno, taj deo mora zavredeti demokratsku legitimaciju u sistemu koji bi trebalo da počiva na narodnom suverenitetu ispoljenom na periodičnim izborima. Naravno, oligarhiji je posao olakšan činjenicom da svi bitni politički delatnici zavise od istih kapitalista kojima su prethodno omogućili da se prekomerno obogate. Otuda se politički delatnici međusobno takmiče, kao pripadnici iste oligarhije ali organizovani u različite stranke, podastirući pred biračima basnoslovna obećanja. Utoliko je sistem navodno zasnovan na načelu narodnog suvereniteta u stvari oligarhija u kojoj se političari, koji štite interese najbogatijih od kojih finansijski zavise, trude da demagoškim sredstvima zavedu šire društvene slojeve i osvoje vlast i sinekure po javnim preduzećima. Ako izgube, nije strašno, jer tu su mesta poslanika i odbornika, raznovrsne sinekure po opštinama kojima vladaju, a kada njihovi takmaci izgube popularnost, zajahaće Murta uz pomoć Šurte ponovo.

Zaposleni u javnim službama shvataju da se pred izbore Kurta mora udvarati onima od kojih dobija demokratski legitimitet. Znaju da se pred izbore deli šakom i kapom, a sledi prodaja Telekoma. To što je sasvim jasno da se dugoročno gubi, jer će inflacija brzo pojesti dobitak, a u državi je sve manje porodičnog srebra koje se može prodati i deo nagomilanih dugova dobijenim novcem isplatiti, izgleda da ih ne zanima. Njihovo ponašanje nije sasvim nerazumno, jer uviđaju kratkoročnu korist za sebe; ali nije ni umno, jer ne vide dugoročnu štetu svih, pa i sopstvenu i njihovog potomstva. Ipak, ne može ih čovek osuđivati, jer sistem ih uči takvom ponašanju, pošto političari odgovaraju samo na pritisak i moguću političku štetu, ako ne udovolje zahtevima onih koji im pružaju demokratski legitimitet. Ukoliko Kurta ne ispunjava očekivanja građana, utoliko Murta obećava brda i doline, a novce obojici daje Šurta. Oligarhijski politički kapitalizam se na taj način učvršćuje i društvo na periferiji svetskog kapitalističkog sistema postaje sve siromašnije.

Odgovorna vlast kojoj je uistinu stalo do dugoročnog dobra građana ne bi smela da u ovom trenutku popusti zahtevima za povećanjem zarada. Pa ipak, vlast, a naročito onaj njen deo koji je poznat po navodnoj prednosti koju daje stručnosti nad politikom, stalno prednjači u demagogiji, jer još je u prošloj godini na sva zvona razglasio tobožnji izlazak iz krize i tražio povećanje zarada, uprkos upozorenjima stručne javnosti i zahtevima međunarodnih finansijskih ustanova, praveći istovremeno nepodnošljivu atmosferu i u ovoj vladi, baš kao što je to činio u prethodnim. Da je drugi deo vlasti politički kuražniji išlo bi se na izbore što pre, jer najgore će proći ona vlada u kojoj su ministri dugo kao rogovi u vreći. No, kako petlja glavnim političkim delatnicima nedostaje, očekivan je nastavak mrcvarenja još godinu dana, ali ovog puta sa zadocnelo imenovanom nekolicinom novih ministara.

Naposletku, u mnoštvu loših stvari kojima vlast dariva građanstvo, nalazi se i ona najgora: unošenje zle krvi među građane. Kao i obično, „stručnjaci“ prednjače, pa je zavada Valjevaca i Zaječaraca tek najdrastičniji primer. Osim toga, pročulo se da je službenicima poreske uprave početkom ove godine isplaćeno 30 000 dinara, a da drugi u javnim službama novce nisu dobili. Nejednakim odnosom prema zaposlenima uopšte i onima u javnim službama posebno, oligarhija se ponaša po sistemu zavadi pa vladaj. Sveopšta fragmentacija građanstva, međusobno zavidljivog i nepoverljivog, zavađenog naročito po stranačkim linijama, samo olakšava ukorenjivanje oligarhije.

docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu


Komentari11
2fd0a
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Милан Петровић
"Ne bi imao, jer ne bi imao posao. Sto je veci minimalac, to je manja zaposlenost. Cena rada je odnos ponude i potraznje na trzistu radne snage. Ako se vestacki dize cena rada, onda ce manje ljudi biti zaposleno." По тој логици испада да је број запослених већи него што треба због минималца. Мишковић, а и сви остали немају ни једног радника вишка него што им треба, чак мислим да је и овај број мањи од реалног. И наравно да би они платили и 30 000 минималац јер је и то за њихове милијарде које су им ти радници и направили сића. Има један слоган који смо заборавили; "Зрело је"
minimalna plata
"Јер да држава подигне минималац на рецимо рецимо 30 000 динара, радник би имао неку сатисфакцију." Ne bi imao, jer ne bi imao posao. Sto je veci minimalac, to je manja zaposlenost. Cena rada je odnos ponude i potraznje na trzistu radne snage. Ako se vestacki dize cena rada, onda ce manje ljudi biti zaposleno.
Шатро Еуропејац
Интересантно је пратити утркивање Бакића, Тодорића, Стојадиновића, Дерете, Николића и других 'спин-аналитичара' да се прикаче на банд-вагон предстојећих промена. Изгледа да су сви укапирали (осим изузетака који би још да 'лупају пацке евромрзитељима') да је клатно отишло на другу страну.
Милан Петровић
За мене је тужан податак рецимо да радници у Мишковићевом "Темпу" раде за 20 000 динара+превоз. Први њима претпостављени има 80 000 динара и овлашћења да ради и распоређује запослене како хоће. Па се дешава да неко из ноћне смене мора да дође исти дан у другу смену! Коме не одговара, може једино да оде. Мени је увек и за све крива(заслужна) држава. Јер да држава подигне минималац на рецимо рецимо 30 000 динара, радник би имао неку сатисфакцију. Да држава ефикасније наплаћује порезе не би како кажу годишње око две милијарде евра у Србији био промет на црно. Овако, сасвим је нормално да имамо угоститеље типа доле потписаног Мурадина који нам објашњава да је радник потрошни материјал и да је феудално уређење у ствари оно право...
Muradin Rebronja, ugostitelj
Jeste, privatnici imaju, i treba da imaju potpuno odrešene ruke da poslove daju onome kome oni hoće. Zar vlasnici fudbalskih klubova ne biraju najbolje profesionalce, i zar treneri (menadžeri) ne biraju trenutno najspremnije od njih da igraju? Kakav bi to fudbal bio kada bi igrali sve sami mediokriteti? Kakav bi to zakon bio ako trener nebi mogao da zameni nesposobnog sa sposobnim? Na kraju, isti je broj igrača (zaposlenih), samo je pitanje ko igra (radi). U 21. veku ne postoji takva stvar kao sigurnost posla. Sigurnost posla zavisi od finansijskog stanja poslodavca, što znači da ni njemu nije osiguran opstanak na tržištu. Sigurnost može da bude samo karijere. Ako je neko dobar i talentovan, on će jednostavno preći kod drugog poslodavca. Poslodavci traže najkvalifikovanije i najtalentovanije kandidate koji i sami biraju poslodavce. Zato najbolje prolaze oni koji već imaju posao i koji imaju rezultate. Nezaposleni kandidati su hendikepirani ako ne rade (kao fudbaler koji ne igra).

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja