utorak, 26.03.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:56

Trijumf Štenclove rukometne filozofije

Autor: Novo Bojičićčetvrtak, 15.03.2007. u 18:20
Милан Лазаревић, прва велика звезда српског рукомета 1972, по повратку са Олимпијских игара у Минхену, где је Југославија излила златну медаљу (Фотодокументација "Политике")

Milan Lazarević (58), jedan od najboljih srpskih rukometaša svih vremena, nedavno je boravio u Beogradu, gde je u Upravi za sport Ministarstva prosvete i sporta potpisao ugovor o nacionalnom priznanju koji osvajačima medalja sa olimpijskih, svetskih i evropskih prvenstava donosi doživotnu novčanu nadoknadu. Iako s ogromnim zakašnjenjem, posle bezmalo 35 godina minhensko olimpijsko "zlato" iz 1972. kao uostalom i sva druga odličja naših sportista, koji su proneli slavu ove zemlje, dobilo je tretman od države kakav je oduvek i zasluživalo:
– Zahvaljujem, pre svega, inicijatoru Đorđu Perišiću. Naravno, i svim sportskim i državnim institucijama koje su smogle snage da, uprkos ogromnim problemima u zemlji, Perišićevu ideju sprovedu u delo. Na ovo niko iz moje generacije nije računao, a ovaj potez doživljavam kao veliku zahvalnost za sve što smo uradili. Ipak, mislim da je Uredba o nacionalnom priznanju mnogo značajna za mlade sportiste, kojima bi trebalo da predstavlja veliki podstrek za dalji rad. Jednostavno, za razliku od prethodnog vremena sada osvajanjem medalje na nekom velikom takmičenju mogu da naplate ogroman napor koji ulože na tom putu – kazao je Lazarević, prva istinska zvezda srpskog rukometa.

Njegov kratkotrajan boravak u našem glavnom gradu iskoristili smo da se podsetimo karijere najboljeg rukometaša Olimpijskih igara 1972. u Minhenu, prvih u čiji je program uvršćen rukomet, reprezentacije čiji je bio jedan od predvodnika.

Pričajući o svom rukometnom putu Milan Lazarević ističe tri momenta koja su imala presudan uticaj na njegovu karijeru. Prvi je dolazak u Petu beogradsku gimnaziju, tadašnjem rukometnom uporištu glavnog grada:

– Dugo sam trenirao plivanje, ali kada sam se upisao u Petu gimnaziju sve se promenilo. Rukometnu klicu usadio mi je profesor fizičkog vaspitanja pokojni Duško Stefanović. Kroz opšte fizičko obrazovanje forsirao je rukomet tako da je Peta gimnazija u to vreme bila glavni izvor beogradskih rukometaša. U njoj su prve rukometne korake napravili Pokrajac, Milatović i mnogi drugi koji su imali zapažene karijere. Ubrzo sam počeo da treniram u trećeligašu Palilulcu, a prekretnica u ovom klubu desila se dolaskom iz Crvene zvezde trenera Nikole Vučinića, koji je malo pre toga završio igračku karijeru. Iako mlad stručnjak imao je ogroman trenerski dar i mnoge druge sposobnosti. Ostvario je nameru da se Palilulac fuzioniše sa Zvezdom uz posebnu "klauzulu" da igrači imaju iste startne pozicije. U Zvezdi je tada ostalo šest igrača dok su ostatak ekipe činili rukometaši Palilulca. Mladi smo zaigrali u najvišem rangu i nismo ispali iz lige iako su tokom sezone štrajkovali Zvezdini starosedeoci, koji nisu mogli da se pomire s tim da ne mogu da budu glavni po svaku cenu. Te sezone sam dobio ogromno takmičarsko iskustvo. Iako nisam prošao sve selekcije u reprezentaciji, što je tada bio gotovo jedini put do "A" tima, igrama u Zvezdi sam se nametnuo selektoru Vladu Štenclu, koji mi je pomogao da napravim i treći razvojni korak. U radu s njim sam otkrio novu dimenziju rukometa za koju nisam ni znao da postoji.

Evocirajući uspomene na sve što je prethodilo i sve što se desilo na, po mnogo čemu, čuvenim Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine Lazarević žali što put Jugoslavije do "zlata" nije bio onakav kakav su gotovo svi u reprezentaciji sanjali:

– Štencl je za Igre u Minhenu stvorio moćan kolektiv od podjednako dobrih igrača. Za razliku od Svetskog prvenstva u Francuskoj 1970, gde je osvojena "bronza", više nije bio primoran da trpi velike zvezde u timu, koje objektivno mogu mnogo da daju ekipi, ali i da joj oduzmu – kaže Lazarević, koji je kao levi bek dobio prednost i u odnosu na tada neprikosnovenog Zlatka Žagmeštara. Uz Branislava Pokrajca je u tom zlatnom timu bio jedini predstavnik glavnog grada, što je veliki uspeh beogradske škole.

– Na samom turniru bili smo samouvereni za šta smo imali pokriće u zaista odličnoj igri. U polufinalu smo pobedili tadašnjeg svetskog prvaka Rumuniju. Iskreno smo želeli da u finalu na pleća bacimo i drugog kolosa – SSSR. Međutim, Rusi su u polufinalu nesrećno izgubili od Čehoslovačke, koja je samim plasmanom u finale prebacila sve svoje ambicije. Da je bilo tako dokazuje naša glatka pobeda u borbi za "zlato" – 21:16.

O nedavnom Svetskom prvenstvu u Nemačkoj, koje je što uživo, što preko televizije pomno pratio, Lazarević je kazao da je srećan što je domaćin osvojio titulu, jer je to bila i pobeda rukometa kao izrazito kolektivne igre u kojoj pojedinac ne može da presudi:

– I na ovom Svetskom prvenstvu Štenclova rukometna filozofija je odnela trijumf nad shvatanjem Rumuna, čija je igra bazirana isključivo na pojedincu kao što su nekada bili Gruja i Stinga najviše doprinela krahu njihovog rukometa. Pobedio je moćan kolektiv nemačkog selektora Hajnera Branta, jednog od Štenclovih učenika. Nemci su za razliku od ostalih imali 16 dobrih i kondiciono maksimalno pripremljenih igrača za ogroman napor koji je trebalo podneti, a za svakog su imali zamenu. Za razliku od njih, na primer, Hrvati su sa superzvezdom Balićem poklekli.

O nekadašnjem i današnjem rukometu i trenutnom poretku na međunarodnoj rukometnoj sceni Lazarević, koji je za reprezentaciju Jugoslavije odigrao 85 utakmica i postigao 216 golova a pored olimpijskog "zlata" osvojio i "bronzu" na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1970, rekao je:

– Današnji rukometaši su znatno viši i teži, a igra je svakako dobila na dinamici skraćenjem napada i uvođenjem pravila brzog centra. Međutim, i danas na većini važnih utakmica igra je gotovo ista kao nekada – tvrda sa malo pogodaka. U poslednjih deset godina gotovo i da nije bilo značajnijih promena u svetskom vrhu. I ovogodišnji šampionat je protekao bez iznenađenja, naravno ako se izuzmu "srebrni" Poljaci, čiji selektor i gotovo svi igrači igraju u Nemačkoj. Rukometne sile nekadašnjeg istočnog bloka, u koje se i mi ubrajamo, i dalje ne mogu da se oporave od kako je u tim zemljama nestao sistem državno-centralističkog upravljanja sportom.

O mestu srpskog rukometa Lazarević je istakao da je tužan što smo eliminisani na putu ka Nemačkoj:

– Teško mi pada što smo propustili veliko takmičenje. Ipak, s obzirom na to da nisam uopšte upoznat sa situacijom u našem rukometu, ne bih mogao da ulazim u bilo kakvu priču na tu temu.

-----------------------------------------------------------

Zbog posla zbogom rukometu

Lazarević je od 1974. u Nemačkoj. Živi u Nirnbergu, gde je zaposlen kao diplomirani mašinski inženjer. Ima dvoje dece 14-godišnjeg Rašu i 12-godišnju Natašu koji žive s majkom u Bocvani, koja se tamo preselila posle razvoda.

– Do pre šest godina uporedo sa poslom u firmi bavio sam se i trenerskim pozivom. Međutim, zaoštravanje poslovne politike u svim nemačkim firmama primoralo me je da rukometu okrenem leđa, jer nemam vremena.

-----------------------------------------------------------

Očevidac minhenske drame

U zoru, 5. septembra 1972, na Igrama u Minhenu osmorica palestinskih terorista, pripadnika grupe "Crni septembar", upali su u Olimpijsko selo, ubili na licu mesta izraelskog dizača tegova i njegovog trenera, a devetoricu članova izraelskog olimpijskog tima zarobili i držali ih sve do 17 časova, kada su helikopterima prebačeni na vojni aerodrom "Fristenfeldbrik". Nemačka policija je pokušala da ih spase, ali su poginuli svi taoci, petorica terorista i jedan policajac.

– Imali smo trening u Olimpijskom selu, koji je zakratko prekinula buka. Prišli smo ogradi sa koje se jasan pogled pružao na ulicu, od koje nas je delilo stotinak metara, u nameri da vidimo šta se dešava. Školski autobus, nalik onima koje smo do tada viđali samo u američkim filmovima, prišao je zgradi. Ljudi naoružani mašinkama "pakovali" su neke u autobus, koji se potom uputio ka mestu gde su čekali helikopteri koji su ubrzo odleteli. Bili smo uplašeni iako u tom trenutku apsolutno nismo znali šta se dešava – priseća se Milan Lazarević dana kada se desio najstrašniji događaj u istoriji olimpijskih igara. – Tek kasnije smo saznali da je to bio teroristički napad i kakav je njegov epilog. Osećanja su nam u tom trenutku bila pomešana. Zaprepašćenost i ogorčenje su se smenjivali sa žalošću i tugom za nastradalim kolegama iz izraelske reprezentacije. Strepeli smo i za dalji tok Igara. Međutim, odluka da se Igre posle 34-časovnog prekida nastave donekle je ublažila patnju svih nas koje je taj strašan događaj izuzetno pogodio.


Komentari0
38d5b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Sport /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja