ponedeljak, 18.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 26.03.2011. u 22:00
POD LUPOM: SVI NAŠI DOKTORA(N)TI

Mnogo naučnika, ali mnogo i nepismenih Srba

Univerziteti u Srbiji proteklih godina kao da su „štancovali” doktore nauka. Često nizak kvalitet njihovih radova nije popravio status naše nauke u međunarodnoj zajednici... ali sad se to menja nabolje, tvrdi dr Vera Vujčić, doskorašnja predsednica nacionalne Akreditacione komisije
Вера Вујчић

Svaki peti žitelj Srbije stariji od 15 godina je nepismen. Milion i po naših zemljaka završilo je samo osnovnu školu, a više od četvrt miliona ne ume ni da se potpiše. Na žalost, i među onima sa fakultetskim diplomama, pokaže se s vremena na vreme, ima nedovoljno obrazovanih, koji ne znaju da upotrebe malo i veliko slovo a ni znakova interpunkcije (recimo, pišu amerikanac i Srpska tradicija), ne govore strane jezike, slabo se snalaze s imenima istorijskih ličnosti, mešaju geografske pojmove sa nazivima kafića...

Pa ipak, takva Srbija je uspevala, sve do stupanja na snagu novog Zakona o visokom obrazovanju, da proizvede i po nekoliko stotina doktora nauka godišnje – a najviše na privatnim fakultetima: samo na dva od njih je bilo odbranjeno od 150 do 200 doktorskih disertacija, dok je, na primer, Univerzitet u Beogradu od svog osnivanja (1905) do danas dao 8.500 doktora nauka, a na svim državnim univerzitetima u Srbiji dosad je proglašeno 16.860 doktora nauka.

Čak i bez detaljnijeg uvida u odabrane teme i kvalitet njihovih radova, ovolika „hiperprodukcija” doktoranada u polupismenoj Srbiji dovela je, sasvim očekivano, do nepoverenja u znanje i sposobnosti i onih koji se diče stečenim titulama, i onih koji su im omogućili ono „dr” uz ime (pre svega mentora sa po desetak-petnaestak doktoranada). Toliko, da se u javnosti već s potcenjivanjem gleda na intelektualce bez titule – mora da su mnogo lenji, nesposobni i tvrdoglavi kad u sredini u kojoj „svako” može da postane doktor nauka nisu i oni to postali!

Na degradaciju visokog obrazovanja i „štancovanje” doktorata najviše se žale rektori renomiranih univerziteta kojima je više stalo do naučnog prestiža nego do zarade, i dekani fakulteta čiji su doktorandi stekli ugled i u domaćoj i u stranoj stručnoj zajednici. Tako, recimo, rektor Beogradskog univerziteta prof. Branko Kovačević ističe da se ozbiljan doktorat radi od tri do pet godina, da jedan profesor može najviše deset doktoranada da izvede tokom cele svoje radne karijere, da je Pravilnikom o doktorskim studijama i Standardima za akreditaciju programa doktorskih studija jasno navedeno da i mentor i doktorand moraju imati naučne radove objavljene u stručnim međunarodnim časopisima... Sem toga, doktorat bi morao, posle odbrane pred komisijom, da bude priznat i u stručnim krugovima.

Na jednog mentora – pet studenata

A sve je to daleko od onog što se najčešće dešava na pojedinim fakultetima. U štampi je nedavno objavljeno da su jednom od mentora na doktorskim studijama izvesnog privatnog fakulteta jedine reference bile – radovi objavljeni u domaćem časopisu „Direktor”! Zato ne čudi što su i njegovi studenti sticali doktorske titule na osnovu tanušnih, neubedljivih i većim delom prepisanih radova.

Najgore je kad se ovakvi „brzopotezni” doktori zaposle na univerzitetu, pa onda dobijamo i loš kvalitet nastave i loše studente. Ipak, situacija se menja nabolje, što prelaskom na takozvanu Bolonju, što novim domaćim propisima o čijoj primeni brinu Nacionalni savet za visoko obrazovanje i Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta (KAPK) Republike Srbije.
Doskorašnja predsednica ove komisije (nova je upravo izabrana), dr Vera Vujčić, profesorka na FON-u, kaže za „Politikin Magazin” da su, uprkos pritužbama sa nekih univerziteta na suviše stroge kriterijume za izbor mentora i polaznika na doktorskim studijama (pre svega se misli na broj objavljenih radova u stručnim časopisima), posle 1. januara 2009. stvoreni mnogo bolji uslovi za podizanje kvaliteta poslediplomske nastave i samih doktorata.

– Akreditacija doktorskih studija u skladu sa Bolonjom počela je 2008. godine, a kako te studije traju najmanje tri, a najviše šest godina (od čega su prvih godinu i po dana nastava i polaganje ispita, kao i svuda u svetu), praktično tek sad dobijamo prve doktore nauka po novom sistemu. S obzirom na zahtevnije kriterijume koje moraju da ispune, i na državnim i na privatnim fakultetima biće manje i mentora i polaznika doktorskih studija: pored ostalog, predviđeno je da jedan mentor može da vodi najviše pet studenata. To podiže kvalitet i nastave i radova, a time i ugled naše nauke. Verujem da su prošla vremena „štancovanih” doktorata, a stvaraju se mogućnosti za značajniji doprinos aktivnih istraživača – ističe naša sagovornica, uverena da smo sada sve bliži „Šangajskoj listi” na kojoj se, od zemalja bivše SFRJ, našla samo Slovenija.

Daleko je „Šangajska lista”

Ni ovoga puta, međutim, naučnici i istraživači sa univerziteta u Srbiji nisu uspeli da se plasiraju na čuvenu listu sa 500 najboljih visokoškolskih ustanova u svetu, čiji se stručnjaci najviše cene, a njihovi radovi najčešće navode u literaturi. Na „Šangajskoj listi”, inače, tradicionalno primat drže američki univerziteti: od prvih deset čak osam je iz SAD (vodi Harvard) a dva su iz Velike Britanije (Kembridž i Oksford).

Već osam godina zaredom je, doduše, Srbija na prvom mestu među „zvezdama u usponu”, odnosno zemljama sa najvećim procentualnim rastom u ukupnoj citiranosti naučnih radova (prema spisku agencije „Tomson Rojters” vodimo u čak deset disciplina: biologiji i biohemiji, hemiji, kliničkoj medicini, računarskim naukama, inženjerstvu, nauci o materijalima, matematici, neuronauci, farmaciji i fizici), ali to samo znači da se brže od drugih „autsajdera” približava „klubu najuspešnijih”. A kada će se tamo naći, umnogome zavisi od toga kako srpsko društvo vrednuje svoje naučnike, ali i od ozbiljnosti sa kojom sami naučnici pristupaju poslu koji rade.

Profesor Kovačević, rektor Univerziteta u Beogradu, očekivao je da će se ova najstarija i najveća akademska ustanova u Srbiji (u sastavu ima 31 fakultet) najzad naći u društvu 500 najboljih, ali... Problem je, pored ostalog, što se mnogi naučni radovi ne nalaze na portalu Univerziteta, već u internim bazama i na papirima, što profesori u tekstovima objavljenim u stranim časopisima često navode samo ime svog fakulteta, a ne i univerziteta kojem on pripada, a i promena internet domena iz „ju” u „rs” doprinela je našoj manjoj „vidljivosti”.

Kako sprečiti plagijate

Marko Simendić, asistent na Fakultetu političkih nauka (FPN) u Beogradu završio je master iz oblasti političke filozofije na Univerzitetu u Jorku pre dve godine. Uz zvanje, znanje i iskustvo, mladi naučnik je iz jedne od najboljih visokoškolskih ustanova u Britaniji kući poneo i ideju kako da ovde, primenom softverskog programa koji je sam obradio, stane na put studentskim „krađama” tuđih citata.

– Plagiranje je problem kojim se na univerzitetima u Engleskoj bave vrlo ozbiljno, a kazne su izuzetno stroge,  često znače trajno isključivanje sa univerziteta. Propisi i procedure koje se primenjuju u slučaju povrede akademskog integriteta su veoma jasne. Za početak, na Univerzitetu u Jorku, recimo, svaki je student obavezan da prisustvuje interaktivnoj prezentaciji koja objašnjava šta je to nedozvoljeno i neovlašćeno preuzimanje rezultata tuđeg rada: od njega se zahteva da prepozna plagijat među primerima dozvoljene upotrebe literature i izvora, jer tako će najbolje shvatiti prirodu ovog prekršaja.

A profesori su sigurni da se student koji je uspešno savladao test neće sakriti iza svog neznanja ili činjenice da potiče iz drugačije akademske kulture. Takođe, pri svakom predavanju teksta, od seminarskog rada do doktorske disertacije, student mora da potpiše izjavu o akademskom integritetu u kojoj se definiše plagiranje kao prekršaj i u kojoj su nabrojane rigorozne kazne za prekršioce. Postoje i tehnički drugačija rešenja ovog problema na univerzitetima u Engleskoj: neki student, na primer, potpisuju ovakvu izjavu pri upisu. Rekao bih da se zato tamo manje „prepisuje” nego ovde.

Zamisao da na FPN-u primenim nekakvo softversko rešenje koje bi stalo na put neovlašćenoj upotrebi tuđih ideja nekako se sama nametnula. Naime, pregledajući eseje i seminarske radove studenata prve godine, ustanovio sam da kod određenog broja tekstova postoji izvesna pravilnost - kako u izlaganju argumenta, tako i u njegovoj sadržini. „Ručno” pretraživanje Interneta potvrdilo je moje sumnje, te sam rešio da potražim delotvorniji način provere problematičnih tekstova. Softver koji koristim je podjednako uspešan u pronalaženju plagijata na svim nivoima studija. Najverovatnije na našim fakultetima postoje i drugi koji su na ovaj ili onaj način ustanovili automatsku proveru studentskih radova – kaže naš sagovornik.

On dodaje da je teže stati na put drugačijoj vrsti akademskog nepoštenja – unajmljivanju specijalizovanih „firmi” ili pojedinaca koji nude izradu svih vrsta radova za novac.
– Jedini način da se ovome stane na put je stroga, poštena i stalna kontrola rada studenta od strane mentora, kao i nepristrasna i ozbiljna odbrana rada pred stručnom komisijom. Nažalost, domaće mi iskustvo govori da odbrane završnih radova često imaju samo formalni karakter, što na ozbiljnim univerzitetima u UK nije slučaj – navodi Simendić, koji se upravo sprema da u Britaniji odbrani i svoju doktorsku tezu.

Nezadovoljni kvalitetom doktorskih studija

Skoro dve trećine polaznika doktorskih studija smatra da predavanja koja sluša nisu zadovoljavajućeg kvaliteta: iako su programi akreditovani, očigledno je da se ono što piše u planu i programu ne podudara sa realnim stanjem. Samo 20 odsto studenata smatra uslove za istraživački rad dobrim (što bi trebalo da zabrine sve nadležne, jer onda ni rezultati istraživačkog rada ne mogu biti dobri), a skoro tri četvrtine naših budućih doktora nauka nije boravilo u inostranstvu ni na jednom seminaru, konferenciji ili studijskom boravku (a želimo da se takmičimo sa drugim zemljama u Evropi i svetu!).

Do ovih prilično poražavajućih, ali otrežnjujućih rezultata došlo je Udruženje studenata doktorskih studija i mladih istraživača Univerziteta u Novom Sadu, koje je od 1. jula do 30. avgusta 2010. sprovelo anketu o doktorskim studijama u Srbiji, uz pomoć kolega iz Niša i Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj. Upitnik je popunilo 335 polaznika doktorskih studija na državnim univerzitetima.

Anketa je pokazala i da se više od tri četvrtine doktoranada nije obrazovalo za izvođenje nastave, iako polovina njih već sad učestvuje u nastavi. Skoro 90 odsto ispitanika kaže da nema mogućnost pohađanja kurseva i seminara za izvođenje nastave. A među komentarima anketiranih je i poruka Ministarstvu za nauku: smanjite godišnji broj stipendista i povećajte materijalne troškove onih na projektima, jer je važan kvalitet, a ne broj stipendista. „Malo je reći da sam razočaran doktorskim studijama u Srbiji, pre svega nepostojanjem kompetentnih ljudi za nadgledanje i vođenje doktorskih disertacija.

Ljudi koji nikada nisu bili istraživači ne bi smeli biti mentori. Naravno, problem je što bi onda broj mentora spao na jednocifren broj...”, primećuje jedan od doktoranada, dok drugi smatra da je većina mentora „totalno neobaveštena ili nezainteresovana da izađe u susret studentima”. Doktorske studije su, kaže, „potpuno zapostavljene, a studenti prepušteni sami sebi. Samo pojedini profesori su aktivni u istraživačkim projektima, dok ostali tezgare po privatnim fakultetima i više nemaju dodira sa istraživanjem, a samim tim nemaju reference da budu mentori. Pojedini profesori koji mogu biti mentori preopterećeni su brojem studenata doktorskih studija i ne mogu da im se posvete”.

Aleksandra Mijalković
-----------------------------------------------------------
Teme disertacija

„Kontrolisano oslobađanje antibiotika iz nanosfera poli(D,L-laktid-koglikolid)/hidroksiapatita sintetisanih u ultrazvučnom polju”; „Ispitivanje procesa zrenja u sremskoj kobasici”; „Neurosekretne pojave u jedrima hipotalamusa šarana”; „Tradicionalni i savremeni modeli i metode socijalnog rada u Libijskoj Džamahiriji”; „Neke funkcionalne osobenosti srca rashlađenog pacova i dejstvo V1 vitamina na radnu sposobnost miokarda”;  „Prilog modeliranju reda letenja u vazdušnom saobraćaju”, „Ispitivanje hemijskog sastava, strukture i konformacije komponenata žalfije poreklom iz Jordana”...
-----------------------------------------------------------
Počasna titula

Pored „pravih” doktora nauka, univerziteti u Srbiji imaju i one počasne: jedan od njih upravo je postao ruski premijer Vladimir Putin, kako je obrazloženo kao izuzetno istaknuti pojedinac za doprinose koji su od nacionalnog značaja, u ovom slučaju za unapređenje odnosa Rusije i Srbije.

Univerzitet u Beogradu je titulu počasnog doktora uručio i italijanskom ministru spoljnih poslova Franku Fratiniju (zaslužnom za viznu liberalizaciju i približavanje Srbije Evropskoj uniji), a pre njega je za nosioce ovog zvanja proglašeno 90 domaćih i stranih uglednika, među kojima i Robert Mugabe (predsednik Zimbabvea), Kenet Kaunda (nekadašnji predsednik Zambije), Ahmed Sukarno (bivši predsednik Indonezije), Remzi Klark (bivši američki ministar pravde i vrhunski pravni stručnjak), nobelovac Martin Perl, ugledni naučnici i profesori Majkl Flin, Jejl Pat, Hans Peter Libig, Kauhito Ivaija... naravno, i naš Josip Broz Tito, i to dva puta: 1972. godine na predlog Fakulteta političkih nauka i 1976, kad je predlagač bila Vojna akademija.

Prva tititula počasnog doktora nauka je, inače, na Univerzitetu u Beogradu dodeljena 1929. godine Ogistu Govenu, francuskom naučniku.

Univerzitet „Megatrend” je takođe dodelio počasne doktorate ličnostima koje su se, po njihovoj oceni, isticale svojim posebnim zaslugama, pa je tako ovu titulu 2007. dobio libijski predsednik Moamer Gadafi, a pre njega, uz još neke strane istraživače (futurolog Džon Nezbit, istoričar Hju Montgomeri), otac rektora pomenutog univerziteta Božin Jovanović, inače penzionisani predsednik Savezne privredne komore Jugoslavije, i ministar Milutin Mrkonjić, prvi predsednik Upravnog odbora „Megatrenda”, koji je tom prilikom iskreno izjavio: „Čast mi je, ali ja ovo ne zaslužujem”.
 

Komеntari5
9f24d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jeлена Бошковић
Тачно је да у Србији стање школства није на високом нивоу као у развијеним земљама. Једна сиромашна земља као Србија не може бити конкурентна са западним универзитетима са мало материјалних средстава за науку и школовање докораната. Како могу докторанти путовати, када су у највећем случају препуштани сами себи. Наводи проф. Ковачевића указују да професори најпрестижнијих универзитета за целу каријеру изведу 10 доктораната којима су посвећени, брину о њиховом раду и напредовању. Није само да се објаве радови на СЦИ листи него колико је научник докторант способан да се бави науком, а не да му то буде престиж. Наука је сувише софистициран посао и тражи најталентованије младе људе који имају инутицију за бављењем овом послом. Код нас је постала хиперпродукција доктора наука, али мислим са овим поштравањем услова за менторе и студенте за објављивање радова да ће ситуација поправити на боље. Биће квалитетних ментора и докторанта, али Србија мора бити заинтересовано за успешне научнике.
Podaci nisu tačni
Podaci o broju nepismenih u Srbiji jednostavno nisu tačni, ali se stalno nekritički i neprovereno prepisuju po novinama, mislim zlonamerno, Što se tiče doktorata, nauke i univerzitetta u Srbiji, najednostavnija istina je - kakva zemlja, takvi i univerziteti i nauka.Sve je sa svim povezano, nemoguće je da je stanje u zemlji ovako katastrofalno, a da nauka i univerziteti cvetaju.Posmatrajte stvari malo više holčistički.
Lela Milic
Ovaj tekst je prilično nerealan, što se lako može proveriti upoređivanjem svetskih renomiranih fakulteta i srpskih. Prvo, na listi najuspešnijih fakulteta u svetu većina je privatna, sa izuzecima engleskih Cambridge i Oxford, koji su državni. Privatni fakultet ne znači automatski lošiji nivo nastave. U Srbiji je dosta profesora došlo sa BU, na primer. Dalje, da bi neko postao doktor, neophodno je objavljivanje radova u časopisima sa SCI liste. Proces objavljivanja je dugotrajan, zahtevan i veoma strog, zahteva znanje, tako da je to potvrda, a ne BU diploma. U svetu, zvanje doktora je odskočna daska u daljem naučnom radu, a ovde vrhunac karijere. Morate sami da investirate u istraživanje, da služite mentoru i da se snalazite za sredstva, literaturu i sve što je potrebno za naučno napredovanje. Obrnut slučaj od sveta, gde se otimaju oko dobrih studenata i investiraju u njih, prepoznaju talente. Pravo merilo znanja su cenjeni naučni radovi, a ne matični fakultet. To je činjenica.
Saša Marić
Nije samo problem to što ima mnogo nepismenih, već je problem i u tome šta je sa onim fakultetskim diplomama koje su dobijene pod sumnjivim okolnostima i na fakultetima bez licence . Znate li da imamo fakultetski obrazovane osobe koje neznaju ni tablicu množenja, neznaju naglas da pročitaju običan tekst iz novina i na kraju ima i takvih koji su dobili diplome a da nisu pročitali , bukvalno niti jednu knjigu. Na žalost , sutra ova zemlja treba da se osloni na njih.
dragan filipovic
Strasno.Porazavajuca slika o danasnjoj Srbiji koja tezi ka ulasku u Evropsku uniji.Sa ovim brojem nepismenih gradjana Srbije mi treba da se zapitamo da li je nama u toj plejadi najrazvijenih zemalja i nama mesto.Mora biti vise novca za obraovanje.Uvesti obrazovanje odraslih.Omoguciti odraslima besplatno obrazovanje.Opismeniti ljude najpre.Danas kada zivimo u vremenima savremenih elektronskih tehnologija gde infomacija postaje prioritet mi imamo ljude koji nisu zavrsili ni osnovnu skolu.Oni upravo prestavljaju ,,snazno,, biracko telo Srbije i time znacajno uticu na ishode prilikom izbora.Vreme je za duboke korenite promene u Srbije.Obrazovanje mora imati prioritet.A za tu oblast veca izdvajanja u budzetu ako zelimo demokratsku naprednu Srbiju.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja