Srbija će morati da gradi nuklearku, i to je neminovno. Ali, više je razloga zbog kojih to ne bi trebalo da se desi u naredne dve decenije. Prvo, zato što izgradnja jedne košta od pet do deset milijardi dolara. Drugo, planiranje i gradnja traju, najmanje, od pet do deset godina. Treće, sahranili smo našu nuklearnu struku, katedra na Elektrotehničkom fakultetu je ugašena, a nuklearni inženjeri su otišli u inostranstvo. S obzirom na stanje domaće ekonomije i broj stanovnika, nama nuklearna elektrana, za sada, nije potrebna”, smatra prof. dr Ivan Draganić, koji je 1952. godine doktorirao na prvom i tada jedinom nuklearnom reaktoru u Evropi u francuskom centru „Šatijon” (Pariz).
Ako je vek za nama obeležio našu civilizaciju rađanjem i širenjem nuklearne energije, 21. stoleće biće obeleženo problemom nuklearnog otpada, ukazuje on.
– Suština je u tome da su nuklearke neizbežne, ali treba imati pouzdano mesto za odlaganje otpada, jer ga sada svi drže u nuklearnim centrima i u okolini samih elektrana. A sve one širom sveta (442 reaktora) i nuklearni eksperimentalni reaktor u „Vinči” prave otpad koji je veoma radioaktivan. Iako s godinama nivo radioaktivnosti opada, taj proces traje milenijumima i samo odlaganje ne bi smelo da bude rešenje za generaciju ili dve, već i za naše potomke koji će se roditi za nekoliko hiljada godina – objašnjava profesor Ivan Draganić.
Amerikanci su prvi, po nalogu Kongresa, počeli da traže geološki stabilno mesto gde bi ga trajno smestili.
– Deset godina je trajala potraga i odabrana je Jukatan planina, koju smatraju stabilnom geološkom formacijom. Odlučeno je da se tu iskopa 2.000 metara dubok tunel, s bunkerom na dnu. I taman kada su svi mislili da je gotovo, ispostavilo se da podvodne vode koje tuda prolaze izlaze na površinu 2.000 kilometara dalje – naglašava naš istaknuti naučnik.
Taj neuspešan pokušaj znak je da naša civilizacija zna da će morati da preradi nuklearni otpad, sakupi ga na jednom mestu i smesti na sigurno, ali da tom poslu još nismo pristupili. Otpad će jednog dana, smatra dr Ivan Draganić, morati da se ukopa negde pod zemljom u neki dobro obezbeđen bunker.
– Odlaganje otpada sastoji se od nimalo jeftinog i nimalo jednostavnog postupka izdvajanja radioaktivnog materijala iz komponenti koje se nalaze u reaktoru. Istrošeno uranijumsko gorivo se, inače, zamenjuje novim. Od stotine tona ostataka izvučenih iz reaktora, otpada neće biti više od jedne do jedne i po tone. To je veoma složeno pitanje, ali nas čeka. Dovoljno je podsetiti da SAD imaju 103 nuklearne elektrane, a da nijedna nije mlađa od 30 godina. U međuvremenu ih popravljaju i doteruju, ali će kad-tad morati da budu zatvorene i tada će se suočiti sa ozbiljnim izazovom odlaganja otpada – zaključuje naš sagovornik.
Stefan Despotović
