utorak, 17.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 10:22

Vežbao sam i preskakanje rupa

petak, 29.04.2011. u 22:00
Зоран Христић Фото А. Васиљевић

Jedna nagrada za životno delo, „Izuzetni Zlatni beočug” uručen nedavno, u Narodnom pozorištu, kompozitoru Zoranu Hristiću, povela nas je u ovu malu šetnju kroz delo koje „teče”. Za koji dan, 5. maja, lepo će se to videti, i još glasnije čuti, u Kragujevcu, gde se poznati beogradski umetnik izmestio na neko vreme, zbog, kako reče, više muzike i više mira. Napominje još: „Mi kompozitori, kao i slikari, i još neki umetnici praktično nikad ne idemo u penziju. Dok ima snage – radi se!”

Povodom pomenute nagrade laureat kaže:

– Iako rođeni Beograđanin, sa rodnim gradom dosad nisam imao iskustava ovakve vrste. Dvaput sam dobio, u Novom Sadu, Sterijinu nagradu, a isto toliko i Arena, nekad u Puli. Prijatno sam se iznenadio kada me se i rodni grad setio. Ne bih da širim priču zašto nije ranije. Reći ću samo: Čovek se ne bori protiv rupe na putu, već protiv onih koji su te rupe iskopali. I morao sam da se vežbam u preskakanju tih rupa i sa dosta prezira govorio sam o tome, obično setivši se svoga prijatelja vajara Nebojše Mitrića, koji je jednom izjavio da je mnogo stvarao, da mu je život bio lep i da je prošao srećno – bez nagrada. Ali, od svega važnije je: ostale su njegove divne skulpture, Mokranjca i druge.

Najavljeni koncert u Kragujevcu dođe skoro kao nekakva naručena svečanost za Zorana Hristića. A nije. Samo je plod njegovog bavljenja stvarima muzičkim u ovom gradu. Takvim događajem on pokušava i da doprinese obnavljanju jednog dobrog, i jedinog, a privremeno ukinutog, orkestra – „Šlezinger”. Podseća kako je i nepismeni knjaz znao ono što ovi političari 21. veka zaboravljaju: u Kragujevcu, tadašnjoj prestonici, moralo se imati i valjan orkestar, a bio je to Knjaževska banda, koju je osnovao Jozef Šlezinger. Danas Kragujevac, doduše, ima Kamernu bandu za koju muziku upravo piše Zoran Hristić, a toplo ih preporučuje i svojim kolegama. Reč je o četiri odlične, lepe muzičarke, neobičnog sastava (klavir, violina, flauta, glas), koje neguju autohtoni zvuk, ono što pripada muzičkoj tradiciji ovog naroda.

Šta se Beograda tiče, Hristić kaže da sprema nešto za pozorište. Te njegove muzike bilo je zaista poprilično, u više od stotinu predstava, ali je danas tu saradnju sveo samo na dva rediteljska imena – Egon Savin i Kokan Mladenović. Reče nam i kako posle našeg razgovora žuri na jedan malo drugačiji – poslovne prirode. Za kompozitora to pre svega znači pisanje neke nove muzike. Čujemo samo da je to u vezi s obeležavanjem 50 godina od Nobelove nagrade Ivi Andriću, i da je reč o događaju koji će se, u junu, održati u Višegradu.

Kad smo posle dva, tri sata, znatiželje radi – te profesionalne deformacije, pozvali Zorana Hristića i pitali za „poslove” nove, kaže nam da će pisati muziku za taj događaj. Biće to muzika horska na stihove Milovana Vitezovića u slavu Andrića. I, pročitao nam je neke „baš zgodne”: „Ćuprijom na Drini, stopu po stopu, zadivio svet, prošao Evropu”.

M. Šehović

-----------------------------------------------------------

U krugu novih „trola”

Kako on vidi muzičku sliku Beograda danas, upitali smo. On nam odgovara kroz konkretne primere:

– Što se muzičke situacije tiče, mislim da je ovo jedno dobrano živo mesto. Posebno bih hteo da istaknem Beogradsku filharmoniju, koja je postala orkestar visokog nivoa i visokih kriterijuma, sa dobrim gostima i programima, sa dobrim rukovođenjem i marketingom.

Ovih dana, da i to kažem, ja koji nisam nikakav operoljubac, koga su i u Milanu, što bi se reklo, motkom terali u Skalu, prisustvovao sam izvanrednoj operskoj premijeri u Narodnom pozorištu. Dabome, to je predstava „Zaljubljen u tri narandže” Sergeja Prokofjeva, u režiji Jiržija Mencla, koja je za mene veliki muzički događaj. Neki počinju da shvataju da Narodno pozorište ne sme da bude jedna okamenjena institucija, u kojoj se zna samo za famozni krug dvojke. Zaboravlja se da dolazi neki mladi svet, sa energijom na nekim novim trolama. I njihovi krugovi su malo veći.


Komentari4
1cdfe
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

goga ...................
Cestitke kompozitoru. Njegova muzika prija mom uhu. Njveci poznavaoci i kriticari se ne usudjuju da daju komentare na rad i delo Hristica. Nisam razumela komentatore- gradjane sta su mu to zamerili?
Murta Nadolazeći
Čovek je dobio nagradu u Narodnom pozorištu.Verovatno i neki budući angažman.Mora malo i da im ,,udari'' reklamu.O čemu će ako ne o J.Menclu koji je najavljivan kao gostujući reditelj preko dve godine za gomilu dramskih predstava da bi ga na kraju angažovali za operu.I pošto Mencl po svom priznanju ne ume sa operama,morao je da mu pomogne niko drugi do bogom dani upravnik Narodnog pozorišta.O kakvom kapitalnom delu je reč,sudiće publika.Hristića potpuno razumem.Teška su vremena i od nečega mora da se živi.
Sava Naroljani
@R Savanarola: To što ste vi nama u svom komentaru „morali da priznate“, samo se vama i nekom površnom i/ili jednako nadrndanom čitaocu može učiniti logičnim, iz jednostavnog razloga što vaš zaključak počiva na infantilnim pretpostavkama o činjenicama koje su vama nepoznate: npr., da g. Hristić „у свом сећању и свести нема[мо] с чим да га упореди[мо]“; ili zašto (!) on, uopšteno, nije „operoljubac“ – što ni ja, iz, verujem, osnovanih razloga, nisam, a što ne znači da operu (iz dugih formativnih godina kada su me „motkom terali“ da je kao formu poštujem i njenim dosadnim prezentacijama prisustvujem) ne poznajem. I, napokon, g. Hristić, i ovo ćete valjda morati da priznate, ne hvali samu operu „Zaljubljen u tri narandže“ već postavku Jiržija Mencla. U rukama velikog umetnika svaka forma/delo može da ponekad prevaziđe čak i svoje inherentne protivurečnosati.
R Savonarola
Ето и човек који за себе каже да није „никакав оперољубац“ и да су га „...и у Милану мотком терали у Миланску Скалу“ нашао да хвали оперу „Заљубљен у три наранџе“... То ми помало личи, морам признати, на неког ко не воли и не једе сладолед, али зато топло препоручује љубитељима извесне врсте и укусе истог! Нешто је лепо, зато што је нешто друго – ружно! У позоришту не постоји апсолутна лепота (сама по себи!). Нека је представа одлична, феноменална, фантастична, генијална и шта ти ја знам шта све не, у односу на оне друге које по мишљењу оног ко критикује то нису! Како неко ко није љубитељ и не конзумира одређену врсту уметности, може мериторно доносити суд о томе шта у истој ваља, а шта не? У односу на шта је то нешто боље, ако ми у свом сећању и свести немамо с чим да га упоредимо? Ако неко годинама није крочио у оперу, илити пак уопште не иде у исту, јер није љубитељ (легитиман став сваког појединца), онда како уопште може истицати квалитет нечега у односу на нешто што није никад, или веома ретко видео и виђа?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja