utorak, 18.06.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 15:00

Živ je otišao među žive

nedelja, 15.05.2011. u 22:00

U godini u kojoj je stradao Branko Miljković, jedan od najvećih srpskih pesnika, zahvaljujući novim saznanjima, pokušavamo da otkrijemo šta se događalo u noći između 11. i 12. februara 1961. godine, kada je u Ksaverskoj šumi na periferiji Zagreba, po zvaničnoj verziji, srpski pesnik izvršio samoubistvo. Mnoge činjenice ukazuju da je reč o ubistvu. Može li se do istine doći pola veka kasnije, kada su, valjda, i policijski izveštaji iz Zagreba dostupni javnosti.

Branko Miljković (1934), prve pesme piše sa trinaest godina. Prvu pesmu objavljuje 1952. u beogradskom listu „Zapisi”, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Narodnim novinama”, „Glasu omladine”, „Našem putu”, „Gledištima”... Naredne, 1953. godine, dolazi u Beograd, na Filozofskom fakultetu studira filozofiju. Časopis „Delo” (1955) objavljuje njegov ciklus pesama „Uzalud je budim”. Vrata srpske književne scene širom mu se otvaraju. Objavljuje zbirke pesama: „Uzalud je budim” (1957), „Smrću protiv smrti” (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade” i „Vatra i ništa” (1960). Najmlađi je dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda.

Pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić...

U razgovoru sa Draganom Kolundžijom pokušavamo da saznamo nešto što do sada nije nikome rekao. Ispričao nam je više, nego što je želeo da se objavi.

U društvu neosimbolista, kaže, u svemu je bio početnik, pa i u sedenju u kafanama. „Prešernovu klet”, kultno mesto beogradske boemije, doživljavao je kao ogledalo i učionicu u kojoj su mu učitelji bili stariji drugovi neosimbolisti. Niko se među njima nije toliko radovao, kao on, što je primljen u neosimbolističko društvo. To je napisao i u odgovoru na anketu: „Reč je o neosimbolizmu – naš manifest”, u kojem su objavljene izjave Dragana M. Jeremića, Branka Miljkovića, Božidara Timotijevića, Milovana Danojlića, Žike Lazića, Vere Srbinović, Zvezdana Jovića, Koste Dimitrijevića. Dragan Kolundžija je tada rekao: „Ja imam sedamnaest godina i mada ne bih znao dubokoumno da objasnim šta je neosimbolizam, hoću pod njegovo nebo, hoću pod njegovu zastavu, jer znam da je i on mlad, kao i ja i da i on želi novo kao što i ja želim. Ja ga hoću za prijatelja koji će mi pomoći da stvorim to novo. Prihvatio sam ga i ostaću mu veran do kraja života. Neću ga napustiti kao što se ne napušta prijatelj”.

I dalje: „Volim neosimbolizam, jer mi izgleda kao usamljena ruža novih neviđenih boja. Volim svoje drugove neosimboliste, jer mi se čine kao rudari koji traže rudnik lepote, pticu raja, živu zvezdu koja s onu stranu groba kuca. Volim uvek nova traženja u poeziji i prozi izvorski zdrava i zato volim neosimbolizam”.

Anketa je objavljena u „Mladoj kulturi”, u septembru 1956. godine.

– U beogradskim kafanama, najčešće smo svraćali u „Bezistan” na Terazijama i „Prešernovu klet”, bio sam usamljen i po tome što nisam pio – ništa osim kisele vode, pa sam se malo i zbog toga stideo od svojih drugova i kelnera. U našem neosimbolističkom Manifestu bilo je zabranjeno jesti kiseli kupus koji sam mnogo voleo. Jednoga proleća, ne sećam se koje godine, u studentskoj menzi, na Obilićevom vencu, uhvatili su me da ručam kupus Branko Miljković i Žika Lazić, ali mi je, uz smeh, sve bilo oprošteno.

Klub književnika, u Francuskoj 7, bio je prva kafana umetnosti u Beogradu, ali ja sam u njega vrlo retko odlazio, ne zbog književnika, već zbog stranih diplomata i policajaca, u civilnim odelima. Jedne večeri u „Klubu kod Ive” video sam za stolom, za kojim je sedeo pesnik Branko Miljković, dve vatrene žene koje su ga zajedno grlile. Mnogo kasnije u tom istom Klubu, i raspoloženju, viđao sam i pesnika Branislava Petrovića i Jakova Grobarova. Od tih slika, u ženskom veselom društvu, mene je hvatao strah i odmah sam bežao kući. U autobusu od Zelenog venca do Banovog brda razmišljao sam kako će se Branko i Brana izvući iz kandži tih žena i da li će bar u zoru doći na svoj Dušanovac i u svoju Bežaniju. Mili drugovi moji, hrabrost vas je pokosila – kaže Dragan Kolundžija.

Branko Miljković, u svojoj poeziji, naglašava Kolundžija, odgovarao je samo na pitanja koja su mu ležala na srcu. Poslednje pitanje bilo je u pismu prijatelju Petru Džadžiću, upućeno iz Zagreba, februara, 1961: „Samo me ona interesuje, šta radi, ima li grip”?

Pre odgovora iz Beograda, od prijatelja stigla je crna vest iz Zagreba – da je živ otišao među žive, pesnik Branko Miljković. Da će tako završiti, govorio je pesnikinji i prevodiocu Mirjani Vukmirović iz Beograda, a sličnu je sudbinu predviđao i Kolundžiji.

– Ja to ne smem da pokušam, ni kada sam u „poniženoj snazi”, jer me je strah i imam ogromnu ljubav prema životu i poeziji. Poezija me spasava – kaže danas Kolundžija.

Kolundžiju vraćamo na beogradske kafane, na njihova druženja.

Njima su u kafanama, veli, kelneri bili učitelji. U „Prešernovoj kleti” pesnici, glumci i novinari iz „Politike”, „Borbe”, „Večernjih novosti”. Među tim poznatim gostima, najveći je bio pesnik Branko Miljković, koji se prerano, i dobrovoljno, povukao. Kolundžija veruje da se Branko Miljković u Zagreb uputio sa predosećanjem da se u Beograd više nikada neće vratiti.

Zoran Radisavljević

Sutra:

Kao riba na udici


Komentari3
8a47f
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Radmila Tomasevna
Pancicevci Dragan Kolundzija i Mica Danojlic zivim secanjima slikaju vreme i atmosferu neosimbolizma,zanose mladih pesnika novim dahom poezije,koju Kolundzija dozivljava kao rudnik lepote,pticu raja...Takvoj poeziji srcem i perom pripadao je Branko Miljkovic.Danas se i ja pitam da li je poezija Branka Miljkovica izdrzala vremensku distancu,ono sto je i Njegos napisao:"Vrijeme je majstorsko reseto."Hoce li ovaj feljton ostati samo u sfeeri stradanja B. Miljkovica i dilemama o njegovoj smrti ili ce biti i reci o vrednosti njegove poezije danas.Mozda su prorocanski pesnikovi stihovi da ce poeziju pisati svi.I pisu je,ali je ne citaju.
узгред буди речено
Потражите чланак Милана Влајчића "Миљковићева трагедија" У њему се говори како су неки књижевни посленици исказивали поштовање песнику кратко време пре његове смрти.
Nena Hammond
To je bila šuma koja je pojela nebo šuma iz koje kad izađoh videh da nisam izašao da su me zveri pojele i znah da će biti gorko da pričam o tome šta sam video i nisam video kad uđoh u njen mrak i ne izađoh

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja