četvrtak, 17.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista

Afrički udar na Kinu

I sam primećujem ono što su mi neki čitaoci i prijatelji već ukazali: sve manje pišem o domaćoj situaciji. Nažalost, čini mi se da je sve teže ozbiljno shvatiti domaću politiku. Prošlo je vreme kada smo verovali da neki tekst, ideja ili preporuka mogu nešto da promene ili da postignu. Politika je u Srbiji postala predvidljivi zanat, posao kojim je u podeli rada formirana jedna izdvojena politička klasa, naizgled podeljena u više partija. Na periodičnim izborima oni se nadmeću za glasove birača, pri čemu glasačima više niko ne može da garantuje kako njegov izbor neće završiti u koaliciji sa nekim ko je njemu potpuno neprihvatljiv. Ako SPS i LDP bez problema već tri godine zajedno vladaju Beogradom, logično je očekivati da su nakon sledećih izbora sve kombinacije moguće.

To, međutim, nije samo naša specifičnost. Štaviše, naš sistem umnogome počinje da liči na mnoge druge zemlje. Suština je u tome da globalni okvir koji postavljaju velike sile i međunarodne institucije kreira upravo takve univerzalne proizvode koji se po sličnoj matrici reprodukuju iz države u državu. Stoga je mnogo intrigantnije pokušati da se zahvati sam globalni okvir i da se shvati proizvod vektora moći velikih sila.

Bez sumnje najznačajniji događaj ove godine jesu lomovi u arapskom svetu koji traju skoro pola godine. Polako postaje jasna pozadina čitave igre. Bez obzira na realno postojeće nezadovoljstvo domaćeg stanovništva zbog poskupljenja hrane i nezaposlenog mladog stanovništva, takozvane fesjbuk revolucije ne bi bile moguće bez jasnog i direktnog uticaja najvećih zapadnih zemalja. Tu pre svega mislim na SAD i Britaniju koje po potrebi bombarduju Al Kaidu u Jemenu i podržavaju je u Libiji.

Džozef Naj je još 2004. godine u knjizi ,,Meka moć” primetio da od tri klasične vrste moći Amerikanci imaju sve manje prednosti u sferi ekonomske moći i u takozvanoj mekoj moći (prestiž i propaganda). Zbog toga će ubuduće biti prinuđeni da sve više koriste vojnu moć sa kojom su i dalje daleko ispred svih ostalih. To ne podrazumeva samo direktne vojne intervencije već čitavu lepezu složenih mehanizama za kontrolu, gde spadaju i pučevi, ekonomske sankcije, atentati u stranim zemljama, podsticanje pobuna itd.

Sve ovo što se dešava u arapskom svetu čini se dobro ilustruje tendencije o kojima je Naj govorio. Ova velika operacija širokog dometa pokazuje da su najave o padu anglo-američke moći više nego preuranjene. Pogledajmo rezultate nakon nekoliko meseci angažovanja.

Promenjeni su kolebljivi režimi u nekoliko zemalja i umesto njih su dovedeni daleko pouzdaniji igrači; okružena je Libija a zatim je u njoj veštački izazvan sukob koji je omogućio direktno mešanje, što će se završiti ili promenom režima, ili podelom zemlje tako da važni resursi budu pod njihovom kontrolom; ozbiljno je destabilizovana Sirija, jedan od najneugodnijih protivnika u regionu, što će se nužno odraziti i na ostale zemlje uključujući i Iran.

Osim zavođenja reda u prostoru koji geopolitičari nazivaju obodna zemlja, čini se da je od posebnog značaja i suzbijanje uticaja Kine u Africi. Pažljivi posmatrači su dobro primetili ogroman upliv Kine na ,,crni kontinent” koji su zapadnjaci uglavnom predali zaboravu i problemima. U poslednjih nekoliko godina Kina je investirala i po više od 10 milijardi dolara godišnje u različite oblike nabavke energetskih i drugih sirovina, ali i u naftovode, puteve, železnice i ostalu infrastrukturu. Kineske firme su ušle u veliki broj zemalja, od Zimbabvea do Egipta, a u Sudanu kineska vojska čuva nalazišta nafte. Tokom nedavne posete većem broju afričkih zemalja Hilari Klinton ih je upozorila da „nisu sve vrste investicija dobrodošle” i da Kina navodno pokušava da ih uvuče u neokolonijalni odnos. Na stranu lako uočljivo licemerje, važno je registrovati ozbiljnu zabrinutost Amerikanaca zbog kineskog prisustva u Africi. Utisak je da su ovim akcijama na severu uspeli da jednim značajnim delom preseku dalji ulazak Kine i da je odbace ka centralnoazijskim republikama. Nedavno je npr. Kazahstan ušao u čitav niz bliskih strateških aranžmana sa Kinom (uključujući i vojnu saradnju), čime je zapravo podstaknuto dalje sukobljavanje Kine i Rusije.

Anglo-Ameri su najveći uspeh ovom akcijom postigli prema EU. Zahvaljujući Sarkoziju u prvi plan je gurnuta Francuska. Italija je nevoljno naterana da izda svog velikog saveznika Gadafija, i najvažnije, još jednom je demonstrirana nesposobnost EU da formira jedinstven stav i jedinstveni vojni nastup, a što treba da potvrdi neophodnost NATO zaštite nad Evropom. Kao nuzprodukt zapljusnuta je talasom izbeglica, čime je ugrožena sudbina šengenskog sporazuma i suština samih integracija.

viši naučni saradnik, Institut za evropske studije

Komеntari12
6973b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja