utorak, 23.07.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 17:17

Tekst snažniji od predstave

Autor: Ana Tasićpetak, 17.06.2011. u 22:00
Из представе „Није смрт бицикло”

Najnovija drama Biljane Srbljanović „Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)” donosi varijacije na teme i likove koji su postavljeni u njenim ranijim komadima, „Skakavci” i „Barbelo, o psima i deci”,ali ne u smislu istrošenosti, negativnog ponavljanja, idejnog zamora.

Naprotiv, autorka sa novom zrelošću i dubinom tretira uvek podsticajne teme odnosa između roditelja i dece (kroz analizu odnosa između Nadežde i njenog tate, kao i Gospođe i Alekse), starenja i straha od smrti (lik Nadeždinog tate), uticaja nedavnih ratova na stanje svesti pojedinca i društva (zastavnik Jokić), ispraznosti i površnosti bavljenja dnevnom politikom (Gospođa), individualne neprilagođenosti (Nadežda), oštre kritike institucije crkve (scena smrti patrijarha) itd.

I ova drama je napisana u fragmentarnoj formi, životni tokovi likova se prepliću, ukrštaju, sudaraju, što se postepeno, diskretno,otkriva i što ima fini poetsko-simbolički efekat. U pogledu stilsko-žanrovskih osobenosti, dramu značajno obogaćuju začini fantastike i apsurda – u više navrata likovi deluju kao Beketovi ili Mrožekovi čudaci, zaboravljeni i odbačeni.

U iscrtavanju njihovih sudbina ima apsurdnog preterivanja, začudnog i neobično duhovitog, što lucidno krivi bazično realistički postavljene situacije, enormno širi prostor mašte, otvara nove svetove, izvan pojavne stvarnosti (komad zato pomalo podseća na tragikomedije Dušana Kovačevića).

Pored ovih univerzalnih vrednosti koje upadljivo nosi, drama „Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)” predstavlja i konkretan, umetnički uobličen dokumenat života u današnjoj Srbiji, izmrcvarenoj dugogodišnjom tranzicijom i posustaloj u borbi sa posledicama ratova i ličnointeresnih motiva delovanja vodećih političara.

Predstava reditelja Slobodana Unkovskog, na žalost, nema kreativnu snagu ni estetski vrednu stilsku raskoš drame, ne uspeva da na sceni prenese brojne kvalitete teksta, niz njegovih značenjskih slojeva, vatromet različitih nijansi u slikanju likova i situacija. Rediteljski pristup je pojednostavljen, površan i pregrub, toliko da se gubi složenost značenja drame. Predstavi fali suptilnijeg izraza i nežnijih boja, dvosmislenijih znakova, bujnije mašte – to su zahtevi teksta koji vrvi od ideja i emocija.

Za razliku od režije koja je suva i bezlična, igra glumaca je uglavnom sugestivna i nadahnuta. No, ubedljivost njihovih nastupa nije, na žalost, dovoljna da pokrije nedostatke režije.

Anita Mančić je svedenijim sredstvima efektno predstavila Nadeždu, svojeglavu i često surovo ciničnu, ali i vrlo brižnu i posvećenu ćerku. Vojislav Brajović je takođe prigušenijim sredstvima upečatljivo stvorio lik njenog tate, fizički onemoćalog i pomalo uplašenog od smrti, tvrdoglavog bivšeg vojnika, živopisnog predstavnika starijih generacija, pregaženih vremenom.

Svetlana Bojković je posebno izražajno, putem čvrste i postojane karikature, oblikovala lik Gospođe, poslanice u Parlamentu, ambiciozne i previše samouverene političarke koja nastoji da sve politizuje. Goran Šušljik je takođe sa velikim uspehom i jednim specifično rečitim manirizmom izgradio lik njenog pedesetogodišnjeg sina Alekse, infantilnog psihijatra koji ličnu krizu pokušava da prevaziđe privremenim životom sa majkom. Ljubomir Bandović ostvaruje lik poludelog zastavnika Jokića kroz nešto manje suptilnu karikaturu, kao i Branislav Lečić koji igra Ropca.

Manje su ubedljivi likovi tužno same profesorke Aleksandre (Sloboda Mićalović) i neprilagođene tinejdžerke Debele (Ivana Vuković). Glumice su takođe krenule putem karikature, ali je nisu finije iznele, poput Bojkovićeve i Šušljika, pa se njihova igra često svodila na preglumljivanje.

Grupa muzičara koja uživo svira u zadnjem delu scene nije preko potrebna. Njihov nastup nesporno ima određenu formalnu atraktivnost, ali to nije dovoljno opravdanje za njihovo uvođenje – da se umesto njihovog živog prisustva emitovala snimljena muzika, ne bi to bio nikakav gubitak za predstavu. Sličan je slučaj sa uključivanjem nekoliko projekcija fotografija, uglavnom fasada zgrada, na veliko platno u pozadini, između scena – one su takođe suvišne, nemaju čak ni bitniji poetski smisao. Ni scenografija predstave nije funkcionalna – prostor uokviruje glomazna metalna konstrukcija čija se postavka ne opravdava (scenograf Valentin Svetozarev).

Šteta je što predstava Slobodana Unkovskog nije uspela da postane ono što tekst Biljane Srbljanović sigurno jeste – umetnički vredna slika ličnih i društvenih tenzija življenja u današnjoj Srbiji, verodostojan prikaz urušavanja sistema vrednosti, ofanzivnog i sve dubljeg prodiranja korupcije u različite kanale društva, kao i teškoća da se iščupa iz stanja neprestanog tonjenja i preduge aktuelnosti pitanja: Možemo li pasti još niže?

Na kraju još treba napomenuti da ovo realno mračno polazište drame nije njen cilj niti konačan odgovor. Ona se završava metaforičkim spojem razdvojenih svetova, okupanih jarkim svetlom koje predstavlja podršku i utehu na iscrpljujućem putu izvlačenja iz živog blata.


Komentari12
48fa2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Jelkica Todorovic
E svasta! Uzasna predstava, kao da nisu imali dramaturga da im razradi tekst i dijaloge. Osim muzike nista nije vredno u ovoj predstavi. Cak i ovako dobra glumacka postava ne moze da izvuce ovako siromasan tekst
Jelena J
svi kritičari, od Medenice u NIN-u, preko Vremena, RTS-a, Cvetkovića svi su u potpunosti na fonu ovih ocena, tako da ili je Ana povukla nogu ili da se lažemo da bi tako svakako bilo... Inače reakcije publike u našim pozorištima me odavno dovode do ludila, ne prođe ni jedna predstava da neko nešto ne gricne, ne zašuška kesom ili umire od smeha na tragično pogrešnim mestima, ili daje stojeće ovacije Kosi ili ode na Frljića pa bogorada...a šta ćemo, de-mo-kra-ti-ja
Ema Srbinovic
Pogledajte predstavu i uverite se i sami... i pristojnu rolu koju je ostvarila u Tartifu je ponajvise zasluga sjajnog partnera koga je imala u Draganu Micanovicu. Televizija u redu ali, pozoriste (osim mozda mjuzikla, mada je i tu tanka u odnosu na druge svoje koleginice) je ipak za nju preveliki zalogaj.... Istina je istina, pa i kad boli.... E, to biste, draga Karadjordjevicka, TREBALO da znate :)
Marija VII Karadjordjevic
I obican gledalac solidnog obrazovanja,pogotovo neko ko je ljubitelj pozorista bi trebao da zna da je gospodja Micalovic odigrala sjajne uloge u toliko pretstava.Nipodostavanje njene karijere u ovom slucaju,uz svo duzno postovanje,meni zvuci kao plod ciste sujete i zlobe.
Ema Srbinovic
Svaka cast Aniti i Voji... Ceo komad na zalost izgleda kao da je gospodja Srbljanovic napisala sjajan tekst o odnosu ostarelog oca i pozrtvovane cerke, a onda nadogradjivala ostale likove kako bi cela stvar licila na dramu. Potpuno je nejasno kako je gospodja Micalovic uopste dobila ulogu, uloga Andjelke je ipak njen najveci domet. Kao obican gledalac solidnog obrazovanja i ljubitelj pozorista prilicno razocarana reakcijom publike, smejanjem i aplauzima na pogresnim mestima...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kritika / Pozorište

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja