Da su republičke vlasti bile odlučnije, lokalne samouprave hrabrije a građani manje ispunjeni predrasudama – Srbija bi danas, i to na račun Evropske unije, verovatno imala postrojenja i za neorganski i za organski opasan otpad i povrh toga još spalionicu koja bi, osim te dve vrste, mogla bezbedno sagoreti i farmaceutski otpad. Izgradnju svega toga je EU bila voljna da finansira prošle godine, a dogovor sa srpskim vlastima je bio da se prvo započne podizanje postrojenja za neorganski opasan otpad, poput industrijskih hemikalija. Međutim,u tri mesta gde je predložena gradnja, zbog protesta žitelja nadležni su odbili da se takav pogon podigne na njihovom tlu. Nemoćnoj državi je Brisel poručio da preostala dva postrojenja ispadaju iz paketa pomoći i podsetio je da, po uslovima prvobitnog dogovora, ima vremena do septembra ove godine da nađe gostoprimljivu sredinu makar za pogon za neorganski opasan otpad, inače će i novac planiran za njega preusmeriti u druge države.
– Ne može se reći koliko smo novca izgubili jer pomoć nikada nije bila limitirana, već je dogovor bio da nađemo lokacije za sve pogone i napravimo proračun troškova a Evropa će finansirati izgradnju. Procena troškova za lokaciju u Ćićevcu, poslednjoj opštini koja nas je odbila, bila je 15 miliona evra. Otkako je projekat pre nekoliko meseci, nakon Šapca i Ćuprije, propao i u Ćićevcu, nekoliko opština nam se javilo da ponudi svoje zemljište za postrojenje. Do daljeg nećemo obelodanjivati koje su to opštine jer razgovori još traju. Ako se ni sa jednom od njih ne dogovorimo do septembra, pokušaćemo da nagovorimo Evropsku uniju da nam produži rok – kaže Aleksandar Vesić, pomoćnik ministra životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja.
Neefikasnost vlasti i tvrdoglavost građana je postrojenje za organski opasan otpad neopozivo izbacilo sa podsetnika na kojem država beleži šta treba da uradi u narednih nekoliko godina. U trenutno važećim planovima resornog ministarstva, taj pogon se u Srbiji vidi tek između 2015. i 2019. A to će već biti krajnji čas da dobijemo „fabrike” za sve vrste opasnog otpada, jer posle 2020. EU verovatno više neće dozvoljavati da se on izvozi u inostranstvo na obradu. Prevoz u Austriju ili Nemačku, gde su nama najbliži pogoni, Srbiji je zasad jedina mogućnost za trajno zbrinjavanje ne samo oko 40.000 tona opasnog otpada, koliko prema uzdržanim računicama ovde nastane svake godine, nego i ko zna koliko desetina i stotina hiljada tona nagomilanih u 440 privremenih skladišta. Neka od njih su i u centrima gradova, a pojedina u magacinima napuštenih fabrika, gde ih na oku drže jedino privremene uprave propalih preduzeća i inspektori ministarstva, bar kada dođu u povremeni obilazak.
– Nije bilo značajnih propusta u merama bezbednosti koje se primenjuju u privremenim skladištima. Ali, otpad ne može ostati tamo doveka, a Srbija nema dovoljno novca da celu tu količinu izveze. I zato su nam postrojenja za opasan otpad preko potrebna – objašnjava Vesić.
Zabrinjavajuće je i to što svega 60 odsto kućnog otpada komunalci preuzimaju i dopremaju do lokalnih deponija, a ostatak završava na divljim smetlištima. Čudno, ali s opštinama godinama nisu lako išli ni pregovori o zajedničkoj izgradnji regionalnih deponija za obično, „bezopasno” đubre. Žiteljima krajeva određenih za lokacije deponija, izgleda, nije se sviđalo što će u blizini imati smeće prikupljano desetinama kilometara unaokolo.
Pregovori su tek u poslednje vreme krenuli nabolje, pa je nekoliko od 26 planiranih regionalnih deponija već napravljeno a još nekoliko bi uskoro trebalo da bude završeno. Vesić veruje da će, kao što državna agenda predviđa, 12 regionalnih deponija biti operativno do kraja 2014. godine. Štaviše, većina od 168 opština u Srbiji je u nekoj fazi priprema za izgradnju deponija. Pojedine, međutim, i dalje ćute.
– Opštinama koje ni sa kim ne pregovaraju o gradnji regionalnih deponija ministarstvo je pre dva meseca uputilo dopis i zatražilo da se izjasne do kraja juna. Većina nam još nije odgovorila i zato ćemo morati da ih „pritisnemo” – navodi Vesić, čije ministarstvo ima ovlašćenje da, ako se tolerantni razgovori i strpljivo čekanje izjalove, lokalnim samoupravama nametne lokacije za deponije.
