subota, 14.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:03

Katarza na obali mora

Autor: Ana Tasićutorak, 19.07.2011. u 22:00
Из представе „Вишњик”

Čehovljev „Višnjik” u scenskom tumačenju reditelja Dejana Mijača je predstava o posledicama društveno-političkih promena, varljivosti moći i nepostojanosti društvenog ugleda, ali i o univerzalnijim pitanjima: smisla patnje, relativnosti sreće, neminovnosti sudbine. Režiju Dejana Mijača karakteriše izvanredno suptilan i studiozan poetski pristup, efektan minimalizam koji predstavlja plodno tloza gajenje simboličkih značenja kao i za uzbudljivo glumačko razigravanje. Zbog te funkcionalne svedenosti scenskih znakova koja u prvi plan postavlja delikatnu, psihološki istančanu igru glumaca, može se reći da je Mijačev „Višnjik”, u najboljem smislu, vrlo blizak tradiciji nemačkog teatra (predstava u segmentima asocira na genijalnog Gošovog „Ujka Vanju” koji je igran na poslednjem Bitefu).

Radnja Čehovljeve drame je smeštena u jednu simbolički izazovnu drvenu kutiju (scenograf Darko Nedeljković, kostimograf Leo Kulaš). Glumci često sede na stolicama poređanim u jednom nizu, kao da su zaglavljeni u toj kutiji, u potpunoj tišini, buljeći u praznu daljinu. Ti prizori bitno naglašavaju gustoću praznine njihovih života i u fokus izvlače osećanje apsurda, približavajući tako dramske svetove Čehova i Beketa. Scena je pretrpana i koferima koji označavaju putovanja, promene, nepostojanost ljudske sudbine – esencijalne motive Čehovljevog dramskog sveta. U predstavi su fino naglašeni komički tonovi, takođe neizbežni u verodostojnom tumačenju Čehovljevog sveta u kome su komika i tragika nerazmrsivo isprepletene. U tom smislu je karakterističan početak trećeg čina predstave kada se prožimaju pomalo isforsirana zabava aktera i njihovi međusobni konflikti; iz njihovog plesa i pevanja se probijaju očaj i nemoć – težinu njihove tragičnosti stvaraju upravo protivurečnosti.

Jasna Đuričić je čvrsto izgradila lik elegantne i autoritativne Ranjevske, simboličnu figuru nastojanja da se po svaku cenu zadrži nešto što je već izgubljeno – prošlost koja je samlevena novim društvenim odnosima. Svetozar Cvetković dosta infantilizuje lik njenog brata Gajeva – njegovo neprikladno, detinjasto ponašanje je neka vrsta bega, samoodbrane od situacije nezadrživog propadanja. U sceni u kojoj im Lopahin saopštava da je kupio višnjik i da će ga saseći, Gajev se ponaša kao neko razmaženo dete, odsutno čitajući strip na podu – ta scena je paradigmatična u smislu njegovog infantilnog odbijanja da se suoči sa stvarnošću. Boris Isaković u ulozi Lopahina takođe je nesvakidašnje snažno, sa lakoćom i sigurnošću, stvorio lik novog bogataša, priprostog i primitivnog seljačića, ograničenih shvatanja i zahteva, simboličnog predstavnika tih krupnih društvenih promena.

Nada Šargin izuzetno plastično igra Šarlotu Ivanovnu, efektno teatralizuje njenu konfuziju identiteta, stvarajući tako jednu ekspresivnu metaforičnu figuru ispuštenog života. Jelena Đokić stvara lik rigidne i krute Varje, neprirodno disciplinovane i pedantne, a Branko Cvejić nervoznog posednika Piščika potpuno opsednutog novcem. Hana Selimović uverljivim i sigurnim optimizmom igra Dunjašu, a Bojan Dimitrijević Trofimova koji automatizovanim samopouzdanjem i vedrinom lucidno filozofski govori o razlozima promena i ključnoj nestabilnosti postojanja. Nebojša Milovanović igra mladog lakeja Jašu kao nekog đilkoša, Jelena Petrović nevinu i neiskusnu Anju, a Andrej Nosov, u jednoj sceni koja naglašava apsurdnu darežljivost Ranjevske, oblikuje lik odrpanog prolaznika. Vlasta Velisavljević veoma dirljivo igra ostarelog lakeja Firsa koji se među svima njima muva poput duha, neprimetan i tužno zaboravljen, predstavljajući tako žrtvu društvene neosetljivosti, ali i vremena promena čiji smer nije još sasvim jasan.

Glumci igraju u gustoj, treperavoj tišini – skoro da nema drugih zvukova osim zvukova njihovih glasova i gitare koju setno svira suicidalni Epihodov (Nikola Vujović). Tu hipnotičku tišinu narušavaju prirodni zvuci talasa mora koje se nalazi u blizini scene (scena kod Svetog Stefana izabrana je upravo zbog tišine koju je u Budvi nemoguće obezbediti). Neprestani šumovi talasa se idealno uklapaju u kontekst radnje, predstavljaju neku vrstu njene simboličke nadgradnje, označavaju fatalnost prirode, neumoljivost njenih zakona – vreme neosetljivo prolazi, život teče u predviđenim ciklusima, nesmetano se obnavlja, uprkos individualnim ljudskim tragedijama. U prostoru beskonačnog univerzuma, čovekova tragičnost se tako ukazuje kao sasvim relativna, pa i beznačajna, ništavna. To je svakako utešno, katarzično osećanje koje ova sjajna predstava suptilno donosi.


Komentari1
3e933
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Првослав Вујчић
Питко иду таласи мора уз таласање Ане Тасић. Мој искрени наклон пред мадам у црвеном с крваво бритком тастатуром. Привилегија је бити Анин размажени читалац кога никад није удавила у скрибоманском мору.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kritika / Pozorište

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja