nedelja, 25.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 01.12.2006. u 23:35 Ferid Mujezinović

Detinjstvo Miće Rankovića, Lekinog sina

Александар Ранковић са синовима, Слободаном и Мићом

Koliko puta sam u detinjstvu poželeo da kradom uđem u tuđ voćnjak i uberem jabuke, ili da uletim u tuču sa vršnjacima, iako je, doduše retko, bilo i jednog i drugog. Bio sam dete sudije u Novom Pazaru i morao sam to da izbegavam i mislim kako će se svaki moj nestašluk nabiti ocu na nos. Kakvo su detinjstvo onda imala deca najviših partijskih rukovodilaca i državnih funkcionera? – još tada sam tim pitanjem mučio glavu. Omatorio sam, a ta znatiželja nije iščilila i zadovoljenje sam, konačno, dobio pre nekoliko dana. Odgovor je stigao od prave ličnosti.

Bio sam počastvovan pozivom da budem gost na slavi Sveti vrači u Fondu Ribnikar. Tu je bio i Borko Gvozdenović, poznati spoljnopolitički novinar "Politike", koji mi rukom dade znak da mu priđem.

– Deder, ti sve što znaš (malo morgen – primedba moja), pogodi ko je ovo – reče on, pokazujući na čoveka sa kratkom sedom bradom, širokim viličnim kostima, naočarima iza kojih su svetlucale, retko viđene, blage plavo-zelene oči, koji je sedeo za stolom i diskretno se osmehivao.

Slegnuo sam ramenima. Kako mogu da znam tog čoveka kad ga vidim prvi put u životu?

 – E, vidiš, ja sam ga na pijaci u Pekingu, među hiljadama ljudi, odmah prepoznao iako se nismo nikada pre toga sreli. Prišao sam mu i rekao: "Ti si Lekin sin". To je, dakle, Mića Ranković, stariji sin Aleksandra Rankovića – ispriča Gvozdenović začetak njihovog dugogodišnjeg prijateljevanja.

Kako sam se obradovao! Takav mi čovek treba, od detinjstva tragam za nekim kao što je Milivoje – Mića Ranković, sin dugogodišnjeg najbližeg Titovog saradnika, potpredsednika Republike (SFRJ) i "desna ruka" doživotnog predsednika, sve dok je nije na Četvrtom brionskom plenumu, 1. jula 1966. godine – Tito sam "amputirao".

Iskoristio sam priliku da mu kažem šta me godinama kopka. Ranković nije odmah ništa odgovorio, iako je njegova supruga Merima navijala za mene. Načas smo se razdvojili i posle jednog sata razmišljanja i, primetio sam, odmeravanja, pozvao me i rekao da pristaje na razgovor.

Tako smo nas dvojica prošle srede, u nekadašnjoj poslastičarnici na Trgu Republike, ćaskali o prohujalim danima detinjstva, o tome kroz šta je on sve prošao i kako je sve to proživeo. Mića Ranković je penzionisani arhitekta, otac Anje i Aleksandre, brat deset godina mlađeg Slobodana, suprug Merimin, koji je ceo radni vek proveo u "Union-inženjeringu".

– Rođen sam 1939. godine u Beogradu. Tokom celog rata su me seljakali iz sela Draževac, kod Obrenovca, u Beograd i obratno. Krili su me od Nemaca i agenata Specijalne policije koji su tragali za mojim roditeljima, a oni su još na početku rata otišli u partizane. Ja sam tako, može se reći, ratne godine proveo pod zaštitom moje babe Darinke, Lekine mame. Tatu sam video tek pri kraju rata u Valjevu. Bili su tu Krsto Popivoda, Ćeća Stefanović i još neki ljudi. Baba Darinka mi je pokazala nekog čoveka i rekla da je to moj otac. Odgovorio sam: "Ma, jok, to nije moj tata, on se krije u šumi". Taj detalj je ranije objavljen, ali kažem da je istinit. Mamu Anđu nisam zapamtio, niti sam je ikad video. Nju i celu njenu brigadu ubili su četnici 1942. u Bosni. Tako su protekle prve godine života Miće Rankovića.

Možda je bila 1947. godina kada ga je Leka, kako Mića i dan-danas naziva svog oca, poslao kod Kardeljevih u Sloveniju. Ostao je ne više od tri meseca, ali mu je to bilo dovoljno da nauči slovenački jezik kojim, kad za to iskrsne prilika, govori kao i srpski. Tada u Sloveniji gotovo niko nije znao srpski jezik.

– Tih posleratnih godina najviše sam se družio sa Borutom Kardeljem, Edvardovim sinom, i Mišom Brozom, mlađim Titovim sinom. Stalno smo se selili iz jedne kuće u drugu, na Dedinju. Sećam se da smo najpre živeli u Užičkoj, a zatim u Tolstojevoj... Tada još nismo znali za Brione, pa smo na odmor najčešće išli u Sloveniju. Pošao sam u osnovnu školu u Užičkoj ulici, ali su đačke klupe bile poređane u dvorištu, gde smo imali i časove, jer su zgradu uređivali. Tu sam sreo moje najbolje prijatelje, moje kumove, s kojima nikad nisam prekidao vezu. Sa Brankom Stančićem sam išao u isti razred, sve do velike mature. Drugi kum je Prediša Đurđević, koji je, nažalost, umro. Isključivo sam se družio sa drugovima iz razreda. Ta druženja su nastavljena i u gimnaziji, kod Topčiderske zvezde. Mnogi moji drugovi su se iselili sa Dedinja, ali im nije bilo teško da, čak sa Voždovca, dolaze u našu gimnaziju. Nisu hteli da menjaju razred i društvo. Mi smo valjda bili poslednja generacija koja je polagala malu i veliku maturu – seća se Mića Ranković.

I ta dedinjska deca najviših rukovodilaca, pa i Mića Ranković, gluvarila su na uglu Užičke i Branka Đonovića ulice, tamo gde je sada ambasada Republike Južne Koreje.

– Uvek nas je na ćošku bilo najmanje po desetak mališana, pa kad sazru trešnje – znalo se čije će da stradaju. Znali smo svaku trešnju u kraju. E, sa godinama su se povećavali i prohtevi. Trešnje su postale prevaziđene, bilo je to malo za nas. Spustili smo se do Letnje pozornice u Topčideru i počeli da se uvlačimo u razne tunele koji su bili puni tajni. Tamo smo pronašli dosta starog oružja i neke konzerve, za koje smo mislili da sadrže farbu. Srećom, nismo ih otvarali, jer nam nisu bile interesantne. Stariji su nam kasnije kazali da smo srećni koliko smo teški, jer se u konzervama nalazio bojni otrov od kojeg bismo svi stradali. Možda ne samo mi – kad o tome govori, Mića Ranković se i danas strese.

Naravno, da je, ohoho, bilo i tuča. Dečaci iz jednog kraja tukli su se, u zakazanom odmeravanju snaga, sa vršnjacima iz drugog. Da se ne lažemo, kaže moj sagovornik, najčešći povod za tuču bila je neka devojčica. Pravo zaljubljivanje je ipak "palo" tek u gimnaziji.

– Tada smo počeli i da pušimo, ali nismo znali kako da zatremo tragove smrada od duvana. Tada se neko iz društva setio da je za to najbolji beli luk, koji je bio zasađen u dvorištu jedne poznate kuće na Senjaku. Jedne noći smo uleteli među leje, iščupali više glavica belog luka i usput polomili prozor na zgradi – kaže Mića o svom i njegovog društva prvom ozbiljnijem nestašluku.

Očekivao je da će se na tome završiti. Kad, posle nekoliko dana, Leki stiže izveštaj iz milicije o tom događaju.

– Dva dana me Leka tukao k′o sansku kozu, tražeći da mu kažem ko je izgazio leje sa belim lukom, ko je počupao glavice, ko je razbio prozor. Trećeg dana me privukao sebi i kada sam očekivao šamarčinu, on me poljubio. "Tako se čuvaju drugovi i tajne", rekao mi je. To mi je bilo jedno od najdražih priznanja u životu – prekri blagorodan osmeh Mićino lice, dok je pokušavao da mi prikaže dirljivost tog susreta oca, jednog od najviših funkcionera, i njegovog nestašnog sina.

To je bio samo početak jednog uzbudljivog i neponovljivog detinjstva i mladalaštva.
Komentari0
2d50e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja