subota, 23.02.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:34
NE SAMO O POSLU - Jugoslav Vlahović

Karikatura kao sudbina

Pre nego što je postao poznati ilustrator, karikaturista i profesor grafike na Beogradskom univerzitetu umetnosti, bio je jednako poznati osnivač prve jugoslovenske akustičarske rok grupe, pevač u „Kosi” i umetnik performansa
Autor: Aleksandra Mijalkovićnedelja, 28.08.2011. u 22:00

Kako od puža nastaje tigar, od mačke – mač, od izuvijanih pesnica – ljudski lik, od novina – tvrđava, od slova kompjuterske tastature – neprobojni zid, od mlina za meso – pištolj, od baklje slobode – atomska bomba... ? I ko je taj mag koji svakog četvrtka, već 33 godine, uspeva da ovakvim duhovitim, višeznačnim čarolijama iznenadi čitaoce uglednog nedeljnika NIN?

Jugoslav Vlahović, karikaturista i ilustrator, profesor grafike knjige na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, jedan je od retkih umetnika u službi „sedme sile” kojem nikad nisu bile potrebne propratne reči da bi objasnio svoju ideju, koji nije odstupio od svog jedinstvenog, prepoznatljivog poentilističkog stila, niti je napustio redakciju čiji je postao svojevrsni „zaštitni znak”.

Njegovo zapaženo učešće na više od hiljadu domaćih i svetskih konkursa i izložbi, u protekle četiri decenije (prvu od mnogobrojnih nagrada osvojio je 1971, kad su mu bile svega 22 godine) donelo mu je profesionalni prestiž, priznanja i saradnju sa nekim od najuticajnijih stranih novina i časopisa, ali doprinosilo i ugledu zemlje čije ime nosi, kao i Srbije i Beograda.

Pre nekoliko meseci osvojio je drugu nagradu na međunarodnom konkursu Kanadskog komiteta za slobodu medija u Otavi, pod pokroviteljstvom Uneska, a u julu i prvu nagradu Muzeja savremene umetnosti u Surgutu (Rusija) na temu „Srećan čovek”.

Šta na to kaže Vlahović? „Dobro je, ali idemo dalje!”.

Muzika i performansi

U ovom smirenom, ćutljivom čoveku teško je prepoznati buntovnog rokera s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka. Tek je postao student arhitekture („ubedili su me primerom komšije Vlade Veličkovića, koji je završio ovaj fakultet, pa se proslavio kao slikar”) da bi je naredne godine napustio i upisao primenjenu grafiku, kad je 1968. primljen na audiciji za rok mjuzikl „Kosa” u Ateljeu 212. Onda je osnovao – u to vreme prvi u Jugoslaviji – akustičarski autorski sastav „Porodična manufaktura crnog hleba” i performans grupu „Ekipa A3” (Ekipa za Akciju i Anonimnu Atrakciju), koja je obišla mnoge gradove širom zemlje, upriličivši nekoliko sjajnih hepeninga i projekata sa kojima je ušao u anale svetske ali – začudo – ne i domaće umetnosti performansa.

– „Porodična manufaktura” je upravo i nastala kao svojevrsni „porodični projekat”: u sastavu su, pored mene, bili i moja sestra od tetke Maja de Rado, koja je još kao klinka od trinaestak godina pisala sjajne pesme, pa brat od ujaka Slobodan – Saša, kontrabasista Pjer (Petar Pavišić) i flautista Branko Malkoč iz Majinog komšiluka.…

„Ekipu A3” osnovao sam 1970. sa Dobrivojem Petrovićem, Mladenom Jevđovićem, Ristom Banićem i Slavkom Timotijevićem (kustosom „Srećne galerije” i kasnije direktorom SKC-a). Imali smo zanimljive ideje. Naš termin „akcija” prihvatili su i drugi umetnici performansa. Smislili smo „autobus A3“ i izvodili ulične i galerijske performanse: „Oranje” i „Dejstvo pozorišnog kostima” u Beogradu, Zagrebu, Skoplju, Novom Sadu, Edinburgu, Berlinu, „Crni reflektor” u SKC-u i „Apsolutni hepening” u okviru Bitefa, sa čak 5.000 učesnika. Bili smo skloni humoru, možda nas zato domaća kritika nije (dovoljno) ozbiljno shvatila, kao recimo Marinu Abramović, Rašu Todosijevića i druge koji su radili u to vreme – kaže Vlahović.

Njegovi rokersko-glumački dani okončani su 1975. odlaskom na odsluženje vojnog roka u JNA (mada je sa gitarom u rukama i tamo nastupao). „Ekipa A3“ se više nikad nije okupila, kao ni „Porodična manufaktura”, iako su pojedini njeni članovi nastavili muzičku karijeru. Jugoslav je tada odbio i poziv svog prijatelja Bore Đorđevića da se pridruži grupi „Suncokret”. Doduše, ostao je deo domaće muzičke scene, ali kao grafički dizajner omota ploča i ce-dea pre svega „Riblje čorbe” i mnogih drugih grupa i pevača, i, uz Vicana Vicanovića, jedan od prvih domaćih rok-fotografa.

Svoj talenat je preneo na sina i ćerku, koje je dobio u braku sa Natašom Konevski: Jakša (34) sa devojkom Marijom Dokanović, takođe dizajnerkom, svira u gotik-metal grupi „Abonos”, a Marta (28) je neko vreme nastupala u istoj grupi sa bratom.

Tačkasti svet metafore

A kako je iz sveta muzike i performansa Jugoslav dospeo među članove redakcije najstarijeg jugoslovenskog političkog nedeljnika?

– Kad sam se 1976. vratio iz vojske, legenda jugoslovenskog novinarstva Jug Grizelj pozvao me je u NIN da ilustrujem njegovu stalnu kolumnu „Mala anatomija”, i tako je počela moja dugogodišnja saradnja sa ovim nedeljnikom koji sam, inače, redovno čitao i u JNA, i to u stroju, pa su me neki već tada zvali Ninovac.

Sticajem okolnosti, nekoliko dana kasnije dobio sam poziv da radim u „Ježu”, gde sam povremeno objavljivao, ali sam već prihvatio posao u NIN-u. Pokazalo se da je to bio dobar izbor. Dao mi je punu slobodu izražavanja, usmerio me ka ozbiljnijim temama, i promovisao moj stil koji je ubrzo bio široko prepoznat.

„Tačkasti” crtež, naravno, nisam ja izmislio, ali sam ga prvi primenio u „velikoj štampi” i to tako uspešno, da je i za neke njujorške listove, kojima sam ih slao kao kopije, u vreme kad nije bilo ni faksa ni interneta, bila tajna kako pravim tako dobre otiske! Na Zapadu su, inače, karikaturisti iz Jugoslavije i Istočne Evrope bili veoma cenjeni, jer smo naučili da „crtamo između redova” i izražavamo se metaforički – objašnjava Vlahović.

Gramofon na vrhu ormana

Likovni talenat mu je već bio u venama, po majčinoj liniji od bake Spasenije, rođake čuvenog slikara Dada Đurića, dok je od oca Manojla Vlahovića, prvoborca i ratnog vojnog invalida, nasledio pamet i specifičan smisao za humor. On je još tada, kao da je slutio da ću i ja jednom time da se bavim, isecao iz novina i čuvao izvrsne karikature Zuke Džumhura i Ive Kušanića iz „Politike”.

– Moja duhovitost je prvi put došla do izražaja sa dve godine. Roditelji me poveli u bioskop (nisu imali kome da me ostave), ja video na najavi filma poznatog MGM lava kako riče, i viknem: „Mama, kuca, av, av!”. Cela sala se smejala.

Tata je inače bio pravnik, a mama Draginja, koju je upoznao kad je došla u Beograd na studije, agronom. Nisu bili „umetničke duše”, ali su već u mom ranom detinjstvu zapazili i hvalili moj likovni talenat. I sestre Svetlana (1940) i Jugoslava (1947) kao i rođaci, prijatelji, pa i komšiluk iz Ulice maršala Birjuzova (u kojoj i danas stanujem) podržavali su tu moju stalnu potrebu da crtam... ali na papiru, uskrativši mi tako priliku da budem rodonačelnik grafita.

I za onu drugu sklonost, ka muzici, imali su razumevanja. Sećam se da je ujak Radomir, koji je među prvima kupio radio sa gramofonom EI Niš, ovu skupu i veoma glomaznu spravu posle svakog slušanja vraćao natrag na vrh ormana (nije ga mrzelo) da ga mi deca ne pokvarimo. Njegov sin Saša je posle sa mnom svirao u „Porodičnoj manufakturi”, i on željan muzike bez ograničenja. Bili smo originalni, hrabri… Neke od naših najekstremnijih pesama („Mrtvi opominju”, „Nisam htela nju”) koje smo izvodili na koncertima od 1968. do 1975, međutim, nisu nikada ostale zabeležene na pločama. Ipak, izdali smo tri singla i jedan studijski album – kaže naš sagovornik.

U spomen na „Crnu”

Ako je postojala (auto)cenzura u muzici i štampi, nije i u privatnom životu, pa je Jugoslav pokušavao (i uglavnom uspevao) da se okuša u svemu što je novo, zanimljivo i izazovno, da se nađe svuda gde se nešto važno dešava, pa i na žurkama… Pomagalo mu je i to što je živeo u centru grada, okružen značajnim ustanovama i talentovanim ljudima. Tu su, na primer, u dve ulice bila čak petorica vršnjaka, kasnije vrhunskih šahista, od kojih sa književnikom Vladimirom Jovićevićem Jovom sarađuje i danas. Tako je zavoleo „crno-belu” igru, pa i svoje karikature kasnije sveo na ove dve boje.

– Tih godina je bilo sasvim uobičajeno u Beogradu da po lepom vremenu na ulici sretnemo nobelovca Ivu Andrića, Branka Ćopića, Radivoja Koraća ili neku drugu poznatu javnu ličnost u šetnji gradom. Te „zvezde” su svima bile nadohvat ruke – seća se Vlahović, koji se uskoro i sam našao među njima.

Ali, pre toga...

– Gimnazija mi je bila prilična gnjavaža, čak sam ponavljao prvi razred, pa sam zato, čim sam završio maturu (1968) krenuo kao pušten s lanca da se uključim u sve značajnija događanja u umetnosti, muzici i teatru koja su se u Beogradu tada dešavala. Studirao sam i svirao, putovao na turneje sa „Porodičnom manufakturom”, igrao u „Kosi“, objavljivao svoje prve karikature…

Tako sam, sa svojim interesovanjima, dugačkom kosom i bradom (koju više nikad nisam obrijao) postao nezaobilazna „gradska faca”. Bio sam „nemiran i opasan” u svakom pogledu, mnogo manje ćutljiv nego sad – uz smešak i pomalo nostalgije dodaje naš sagovornik.

Nazvan imenom države koja više ne postoji, Jugoslav je nekako bio predodređen da sačuva sećanje na nju kroz svoje crteže, ali i da je nikad ne napusti, provodeći život u gradu u kojem je i rođen.

– Ne kažem da nisam bio u iskušenju da odem kad su me pozivali neki od stranih listova sa kojima sam sarađivao, prvi put davne 1971. godine, nakon posete brodvejskom ansamblu „Kose” u Njujorku, kad sam dobio (i odbio) šansu da se oprobam i na američkoj sceni (imali su istovremeno još dva putujuća ansambla za turneje). Ipak sam srećniji kad odavde, od kuće, učestvujem na međunarodnim konkursima i izložbama a u inostranstvo putujem – po nagrade. Otkad sam profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti, posebno me ispunjava rad sa mladim talentima. Čekaju me nove izložbe (pored ostalih, 2013. godine i retrospektivna u Muzeju primenjenih umetnosti), a sve više se okrećem i izdavanju svojih, i to tematskih, knjiga – veli Vlahović.

Jedna od njih će uskoro biti „Crna”, svojevrsni omaž mački koja je bila inspiracija za Vlahovićeve ilustracije uz „postekološke” tekstove NIN-ovog kolumniste Dragana Jovanovića. „Crne” više nema, ali je ostalo 112 njenih potomaka i isto toliko nezaboravnih Jugoslavovih „tačkastih” crteža koji će, eto, nadživeti i svoju muzu, i trošan novinski papir na kojem su nastali.

----------------------------------------------

Tri i po decenije muzike i karikature

Rođen je 1949. u Beogradu. Pažnju javnosti privukao je već kao student, od 1968, učešćem u mjuziklu „Kosa” Ateljea 212 i osnivanjem prve akustičarske grupe „Porodična manufaktura crnog hleba” i performans grupe „Ekipa A3”. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, gde sada predaje (Grafika knjige). Od 1976. je karikaturista i ilustrator nedeljnika NIN, a objavljivao je i u mnogim drugim domaćim i stranim listovima (The New York Times, Wiener Journal, Wiener Zeitung, La Reppublica, Das Sonntagsblatt, Courrier Int...). Izlagao je na oko 1.000 kolektivnih i više od 70 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a redovno izlaže na tridesetak najvećih konkursa karikature kod nas i u svetu.

Objavio je devet knjiga karikatura i mapu grafika serigrafija („Slikari i voajeri”), priredio knjige „Vedra strana Srbije” (savremena srpska karikatura) i „Bibliofilska izdanja na FPU 1964 – 2010”. Aktivan je i u drugim oblastima primenjene grafike (kao što su oprema omota gramofonskih ploča i ce-dea, dizajn zaštitnih znakova i logotipa, reklamne kampanje) i fotografije.

Dobitnik je mnogobrojnih nagrada i priznanja za ilustracije, karikature i grafički dizajn (prvu je osvojio još 1971, a 1977. je bio najmlađi dobitnik „Pjera”). Radovi mu se nalaze u Muzeju savremene umetnosti i Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu i u inostranim muzejima i zbirkama (Bazel, Gabrovo, Bon, Pariz, London…). Jedan je od osnivača „Art directors Club” Srbije i Udruženja karikaturista Srbije FECO, čiji je predsednik.

O njemu je snimljeno i nekoliko TV filmova.

------------------------------------------------------

Juga i Bora Čorba

Jugoslav Vlahović je dugogodišnji prijatelj Bore Đorđevića i dizajner i fotograf „Suncokreta” i „Riblje čorbe” od samog početka, 1978. godine. Uradio je sve zvanične omote njenih ploča, počevši od debitantskog albuma „Kost u grlu” 1979. (neki su osvojili i nagrade za dizajn: „Mrtva priroda”, „Ujed za dušu”, „Priča o ljubavi obično ugnjavi”) i smislio riblju kost kao zaštitni znak ove rok grupe, koji se pojavio na prvom singlu („Lutka sa naslovne strane”) i ostao trajni znak „Riblje čorbe” na svim štampanim materijalima, bedževima, majicama, scenografiji... Ovaj logotip našao se u nekoliko domaćih i inostranih stručnih knjiga grafičkog dizajna. Vlahovićevu „riblju kost” su više puta imitirali u svetu: devedesetih se pojavila na omotu američke grupe „Fish Dish”, a zatim kao znak robne marki za odeću „Fishbone”.


Komentari0
0c4c5
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Mozaik /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja