Niš – I ovoga leta doajen glume u našoj zemlji, Vlastimir Vlasta Velisavljević, uvek nasmejani i za priču raspoloženi glumac, bio je jedan od brojnih učesnika Filmskih susreta u Nišu. A kako i ne bi, kaže, kada je Niš grad filma i glumaca u koji on dolazi rado od prvog festivala glumačkih ostvarenja. Ovo, međutim, nije priča ni o filmovima, ni o festivalu. Još manje je priča o Vlasti Velisavljeviću – glumcu. Danas, kada je započeo da troši svoju 86. godinu (rođen je jula 1926. godine), pristao je glumački bard da se objavi i deo njegovog veoma malo poznatog života, deo njegove burne mladosti, za koju smo igrom slučaja saznali još pre šest godina, takođe u Nišu i isto na Filmskim susretima.

Zato se na trenutak vraćamo u avgust 2005. godine. Poznati glumac tog leta došao je do dopisništva „Politike“ u Nišu i upitao nas da li postoji neki način da on uđe u krug niškog Kazneno-popravnog zavoda. Obećali smo da ćemo pokušati i pozvali tadašnjeg upravnika zatvora Zorana Tasića. I Tasić, ali i mi pomislili smo da se Vlasta Velisavljević priprema za neku filmsku ulogu i da zbog toga želi da vidi kakav je zatvorski život. Elem, upravnik je istoga dana dobio dozvolu od Uprave za zavodske sankcije i već narednog jutra povezli smo glumca do zatvora, na jugozapadu Niša. Sve vreme vožnje je ćutao, a kada smo ušli u kancelariju upravnika i pozdravili se sa njim, krenula je njegova priča, kao prava planinska nabujala reka.

I upravnik KPZ-a Zoran Tasić i mi skoro da smo zanemeli. Saslušali smo polučasovnu priču, ali, na molbu glumca obećali da nikome nećemo pričati o tome. Sve dok Vlasta Velisavljević ne bude odlučio drugačije. Ovoga leta osamdesetpetogodišnji glumac pristao je da se priča obelodani.

– Nas trojica drugara iz beogradske Savamale i sa Dorćola, mladi smo bili, Nemanja Marković, Mile Pražić i ja, rešili smo u leto 1945. godine da bežimo iz Jugoslavije. Po svaku cenu smo hteli da odemo u Ameriku i krenuli smo iz Beograda ... Na jugoslovensko-austrijskoj granici Nemanju i mene uhvate graničari i vojska, i pravo u zatvor. Mile je uspeo. Dolazio je kasnije nekoliko puta u Srbiju, u Beograd. A u međuvremenu mnogo nas je pomagao – počeo je priču Vlasta Velisavljević, a onda nastavio:

– I tako uhapšenog me sprovedu u Zabelu, odmah suđenje i dobijem dve godine zatvora zbog pokušaja bekstva iz zemlje. Posle tri meseca provedenih u Požarevcu prebace mene i veću grupu iz Zabele u niški zatvor, u kojem je do našeg dolaska bila vojska. Prva noć u Nišu za pamćenje, za večni nezaborav – hladno, bez furune u prostoriji sa razbijenim prozorima. Nekako smo zaspali na prostrtom senu i slami, a ujutru, kada smo se probudili, po svima nama sneg, kao pokrivač...

Pamti glumac ceo svoj boravak u Kazneno-popravnom domu u Nišu, kako se nekada zvao. Pored drugih obaveza sa ostalim zatvorenicima radio je povremeno i na građevinskoj obnovi objekata u krugu zatvora.

– Čini mi se da su svaka greda i letva prošle kroz moje ruke. Neke smo zgrade sami sagradili, a iz tog perioda pamtim paviljone, pritvorsku jedinicu, kuhinju, menzu... Bili smo uglavnom mladi i nije nam bilo teško. Mi zatvorenici smo radili i tako nam je prolazilo vreme. Ali, bilo je i muzičkih, mađioničarskih predstava, čak i sportskih takmičenja. Nisam bio, srećom sa kriminalcima. U našoj grupi osuđenih bilo je ljudi svih struka, čak i novinara. Današnja sećanja na ta vremena vraćaju me u mladost i buran život. Sve je to ipak sastavni deo života.

A da li pamtite da je nešto ipak bilo mnogo teško, pitali smo.

– Kako da ne. I danas mi je pred očima slika oca, koji mi je došao u posetu. Mislim da nikada u životu nisam bio radosniji, jer ipak otac me je posetio, ali i mnogo mi je bilo teško jer je on putovao ko zna kako i koliko dugo od Beograda do Niša. A i u celoj onoj nemaštini doneo mi hleb i nešto hrane.

Dobio je Vlasta Velisavljević pre devet godina od upravnika KPZ Niš Zorana Tasića na poklon monografiju o niškom zatvoru. Ima, kaže, veliku želju – da se u arhivi pronađe njegova objava o otpustu. Jednu takvu, iz „starih vremena“ ilustrator je upotrebio za izradu poslednje strane na koricama monografije. Inače, i Vlaste Velisavljevića i na hiljade drugih zatvorenika ima u arhivi nekadašnjeg KP doma, danas KP zavoda u Nišu. I po azbučnom redu i, naravno, po zatvorskom broju.

Na kraju boravka, na izlazu, na kapiji niškog zatvora čika Vlasta nas je još jednom iznenadio:

– Ovde desno je, zar ne, ispod i pored ove stražarske kule, servis za kamione i automobile.

Kroz šeretski osmeh glumac Vlasta Velisavljević, doživotni počasni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ispričao nam je da mu ovo nije bilo jedino robijanje u životu:

– Za vreme Drugog svetskog rata bio sam u radnom logoru „filijale“ zloglasnog Dahaua, u mestu Herde (Horde), u Vestfaliji, nedaleko od Dortmunda. Svi smo bili takoreći deca. Radio sam u jednoj fabrici... Otuda sam uspeo da pobegnem krajem 1943. godine. Ponovo sam bio pre nekoliko godina u Herdeu. U baraci, u kojoj je bila moja spavaonica, sada je „Hanza teatar“. Eto šta je sudbina, ja sam iz Nemačke i barake, koja je kasnije postala pozorište, krenuo u prave glumce...

Umesto Vlaste Velisavljevića u Ameriku, zbog koje je dopao robije posle rata, mnogo kasnije otišla je njegova kćerka, koja tamo radi i živi sa porodicom. Viđa se često sa njom, ali u Evropi.

Vlasta Velisavljević, koji živi u Beogradu sa suprugom Nadom i još uvek je veoma aktivan kao glumac, počeo je da se bavi glumom kao dvanaestogodišnjak, daleke 1938. godine u „Rodinom“ pozorištu. Igrao je u komadu „Put oko sveta“ adaptiranom za decu.