subota, 29.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 14:36

Dragulj na dnu Buronovog ponora

sreda, 21.09.2011. u 22:00
Кроз источно језеро Понора пролази се само чамцем

I pored straha domaćina da jednu novinarku pusti u Buronov ponor, pećinu u donjomilanovačkom selu Golubinju, upornost se isplatila. Uz odobrenje i razumevanje Srđana Stefanovića, mladog direktora JP „Nacionalni park Đerdap”, uspeli smo da otkrijemo i ovu malo poznatu lepotu Srbije.

U pratnji iskusnog Zorana Milovanovića, džipom smo stigli do sezonskog golubinjskog potoka, koji ponire u pećinu. I tako bar delimično shvatili naziv „nemani” čiji okrugli otvor, i pored male divlje deponije na ulazu, obećava retku avanturu. Naime, 187 metara duboka kaskadna pećina zahteva spust niz kotrljajuće kamenje. Za gumene čizme često klizavo, u šta se sa par ogrebotina uverila i potpisnica ovih redova.

No, radost nakon spusta prevladava neizvesnost i strah. Da je period pun padavina, ne bismo ni ušli, jer kažu da tada voda dopire do ulaza pećinskog „okna”. U periodu suše, potoka gotovo da nema, što vas i vuče da prođete bar deo 2.400 metara dugačke mračne „zagonetke”.

„U ovoj pećini, prilikom iskopavanja i istraživanja krajeva bogatih ostacima najdalje istorije, pre koju deceniju, pronađeni su ostaci mamuta”, priča Milovanović koji je sam bio zapanjen kada je svojevremeno sa spelelolozima uspeo da prođe čitava dva i po kilometra pećine, od gornjeg ili suvog do donjeg ili mokrog otvora. „Pećina izgleda jezivo mračno a odjednom prelepo, kada stignete na fascinantno i nedirnuto pećinsko jezero”, kaže, objašnjavajući da su nam za ovaj poduhvat potrebni speleološka podrška i skafanderi.

Ipak, ponovo je upornost na delu i uspevamo da se probijemo bar onim delom pećine koji je Milovanovićeva lampa mogla da osvetli. Na ulazu u glavni kanal ka severoistoku je velika dvorana čija se visina smanjuje kako se dublje ide i vi uskoro puzite rečnim hodnikom dugim oko 200 metara. Dno rečnog korita je prekriveno šljunkom i stenama, a na zidovima se čak primećuju ostaci školjki.

U sredini je Rio Bravo pukotina, široka i do osam, a u dubinu se proteže i tridesetak metara ali je „prijatnije”proći je i  nastaviti ka poslednjem proširenju glavnog puta koji se završava kaskadom kamenih blokova. Za poslednjih šest metara dubine potrebna vam je ronilačka oprema, a najdublji deo ili Negro(samo ime govori kakav bi bio da smo tu stigli) sastoji se iz dva hodnika koja se završavaju sifonom. Uporna istraživanja nisu dokazala da postoji nastavak kanala iako je udaljenost od nivoa Dunava 70 metara.

Prolaz Rio Negro, inače, smešten je između dve vertikale sa znacima erozije pa je dno dvorane puno odlomljenih delova sa tavanice i zidova koji su glatki i sjajni da nemate više osećaj da ste u mračnoj i dubokoj pećini. Onda shvatite da su okolina i zidovi prekriveni metar debelom glinom, zbog čega vam sve deluje neverovatno. Iza naslaga gline se, naime, naziru prelepi stalaktiti i stalagniti sa širokim kaskadama i draperijama.

Jezerski prolaz vodom koja huči je traženi biser. Istočno jezero je vodeni rezervoar kroz koji se prolazi čamcem. Zapadnim jezerom gackate, iako u vodi skoro do glave u septembru, ali vredi : u jednom delu jezera nalazi se mali ali izuzetno snažan vodopad. Zapadno jezero je, pogađate, spojeno sa istočnim u vidu sifona. Po samo jednoj od legendi o nazivu, takav spoj voda pod zemljom fascinirao je jednog letargičnog barona koji je ovde dolazio u osami, po drugoj se ovde ubio. A, po narodnoj priči, ovo je bivši Mijajlov ponor – kako ga je zvao narod kraja jer se „ovde okupljala hajdučija kneza Mihajla”…

U novija vremena, ovde je grupica mladih proslavila Novu Godinu. Natovareni bocama vina ušli su oko pola sedam uveče i po glasovima se naziralo da prvo nisu sigurni da ovde treba da traže doživljaj, da bi izašli sutradan kasno, oduševljeni kako Stazom slonova i jezerom do kog su stigli pred ponoć, tako i slepim miševima čiju su logiku shvatili – ne smetajte im mnogo i skloniće se od vas.

Ovu moderniju priču čuli smo od familije Adamović, do čijeg dvorišta smo svratili da domaćom rakijom i originalnim seljačkim propolis melemom dezinfikujemo sve ogrebotine. Da ih nije bilo ne bismo ni upoznali Adamoviće čiji je najstariji član deda Vitomir kao brodarac PIM-a oplovio svet, dok njegov sin čuva imanje radeći za simboličnu platu jednog od propalih industrijskih giganata kraja.

„Da se oslanjamo na poljoprivredu, tek nas ne bi bilo”, dobacuje domaćica Dragica Adamović koja je, kao i nekoliko preostalih domaćina, sinove poslala u Beograd, mašući nam Na rastanku srećna što je neko navratio u ovaj pusti kraj.

Mirjana Nikić


Komentari0
cfeee
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Specijalni dodaci /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja